Zašto su manastiri bili preduslov fizičkog opstanka srpskog naroda

0

Razgovarala sam sa nekim strancima pre par godina i dotakli smo se istorije i one mape KiM sa obeleženim manastirima i crkvama.
Pitali su se zbog čega su naši vladari, iako smo bili stalno u ratovima, vekovima pod Osmanlijama, podizali tolike manastire i crkve.
Bilo mi je neverovatno kad se ispostavilo da ni neki naši ljudi (a koji nisu neobrazovani, naprotiv) nisu znali odgovor.
Manastiri su bili jedina mesta na kojima se moglo opismeniti. Jedino su pri manastirima postojale škole. I Dositej Obradović i mnogi drugi istaknuti ljudi opismenili su se u manastirima.
Pri manastirima je još Sv. Sava osnivao javne, besplatne bolnice (recimo da je prvu srpsku bolnicu osnovao u Hilandaru 1191. a na teritoriji Srbije u Studenici 1208. osniva prvu srpsku bolnicu tog tipa) što je jedno od navećih njegovih dostignuća, značajnih za lečenje, spasavanje i opstanak običnog naroda.

Tu je Sv. Sava udario temelj srpskog zakonodavstva (Nomokanon, Zakonopravilo ili Krmčija, sva tri naziva su u upotrebi, iz 1219.  god.), zatim naučne medicine i farmacije, a smatra se i prvim piscem stručne medicinske literature u Srbiji.
Putujući po svetu , Sava je donosio lekovito bilje, razne lekarske zapise, knjige. Zahvaljujući tome, Srbi su se u srednjem veku lečili na savremen način pod uticajem vizantijske , francuske i italijanske medicine.
Već tada su postojale medicinske knjige prevedene sa latinskog jezika koje su se zvale “lekaruše’‘.

Srbi su već u XII veku poznavali Hipokratova i Dishoridova dela, i to je istovremeno početak naše naučne medicine i farmacije.
Godinu dana po osnivanju hilandarske bolnice, Sv. Sava izdaje je Hilandarski tipik, prvi crkveno-pravni spis, u kojem je propisao brigu o bolesnicima kao jednu od dužnosti hilandarskih monaha.

IMG_20171020_205814031
Po povratku sa Svete Gore 1208. godine, otvorio je prvu bolnicu na teritoriji Srbije u manastiru Studenici, po vizantijskim manstirskim uzorima. Bolnica se zvala “Sveti duh“.
U okviru bolnice Sava je odvojio odeljenje za duševne bolesnike od odeljenja za telesne bolesnike. 1215. godine izdao je Studenički tipik, koji je propisao pravila ophođenja sa bolesnicima.
Letopisci beleže da su posebnim karantinskim odajama monasi pružali pomoć obolelima, kljastima i ubogima, a pretpostavlja se da su uglavnom molitvama lečeni vernici sa duševnim tegobama. O bolesnima su brinuli monasi izabrani po svojim posebnim manirima i osećanjem za pomoć drugom čoveku.“
Takođe, u manastirima se razvilo i srpsko lekarstvo, prvi prevodi farmakoloških knjiga i receptura za spravljanje lekova, kao i samo spravljanje lekova i upotreba lekovitog bilja, zapisivanje lekovitog svojstva svake od njih- začelo se, usled ovih okolnosti, upravo u manastirima. Čuven je najstariji pisani dokument iz oblasti srpske medicine, Hodoški zbornik; za njim je odmah Hilandarski kodeks.  

IMG_20171020_211725932
Iz Hilandarskog kodeksa

(Ovim našim medicinskim zbornicima, kao i receptima za lečenje raznih bolesti koje sadrže, posebno ću pisaću pa ću recepte za neke od njih i postaviti.)

Sveti Sava je sa putovanja po Aziji i Africi donosio razne egzotične lekove i edikamente. Tako se srpska srednjovekovna medicina upoznaje sa farmamcijom, veterinom, balsamovanjem pokojnika, embriologijom itd.

IMG_20171020_210826660

Pored lečenja i opismenjavanja, u manastire se odlazilo po svaku vrstu pomoći. Njihova blizina za stanovništvo je značila sigurnost za mnogo toga.
Otud su i ljudi bili motivisani da manastirima daruju bogatstvo, jer je to bio vid obezbeđenja opstanka i njih i jednog dana njihovih naslednika,  za slučaj da podbaci letina, ako Turci poharaju selo, ako bi izbile epidemije, itd.
Rastko Nemanjić je ustanovio bolnice i škole koje su vekovima lečile stanovništvo, pomagale mu da opstane i opismenjavale decu.
Današnja crkva je odavno napustila tu praksu Sv. Save, dakle jednog svetog čoveka.
Tužno…

 

Bibliografija:
„Sve­ti Sa­va Srp­ski”,  edi­ci­ja „Sve­ti Ne­ma­nji­ći”, Sve­ti­go­ra, Večernje Novosti
Hilandarski medicinski kodeks N. 517, priredio Relja V. Katić,  Narodna biblioteka Srbije, Dečje Novine, Beograd 1989.

kishad.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

*