Зашто су Влади потребни и Драшковић и Поповић?

Без обзира на то што се лидер СПО-а залаже за улазак у НАТО, а лидер СНП-а је за прекид преговора с ЕУ, њихове опречне изјаве нису нешто што може да угрози спољнополитички курс неутралности Београда, већ би требало да покажу да власт има слуха за различита мишљења, оцењују аналитичари

0

Једни су за што бржи улазак у ЕУ, па чак и у НАТО, а други за прекид евроинтеграција и чвршћу сарадњу с Москвом, и наизглед немају ничег заједничког, али су њихови супротстављени ставови управо оно што их можда одржава на окупу у владајућој коалицији.

Без обзира на то што су изјаве лидера СПО-а Вука Драшковића западније од званичне политике неутралности Београда, а СНП-а Ненада Поповића источније, оне, бар у делу јавности, могу да послуже као доказ да главни партнер у владајућој већини има слуха за различита мишљења. И то без ремећења спољнополитичког курса наше земље. Посланици СНП-а недавно су у парламенту одбили да гласају за оснивање Фонда за западни Балкан, чија је потписница и Косово са звездицом, док су сви остали чланови владајуће коалиције подржали формирање те организације. Уз све то, Ненад Поповић је више пута поновио и да је за прекид преговора с Приштином у Бриселу, а својевремено је захтевао да се особљу у Руско-српском хуманитарном центру у Нишу додели исти статус као службеницима НАТО-а. Лидер СНП-а тврдио је да се став његове партије није променио ни после уласка у владајућу коалицију.

С друге стране, Вук Драшковић не само да инсистира на европским, па и атлантским интеграцијама, већ је недавно поручио да су „руске параслужбе” одговорне за „покушај атентата на Мила Ђукановића и Александра Вучића”. Раније је Северноатлантски војни савез лидер СПО-а називао и предусловом за улазак Србије у ЕУ.

Опречни тонови и ставови можда се могу чути и у другим деловима владајуће коалиције, али су поруке из СПО-а и СНП-а прилично гласне и оштре. Аналитичар Бранко Радун верује да „таква врста изношења личних ставова док год Влада функционише и министри раде према договореној државној политици не прави проблем”. Ту стабилност, како оцењује, не би требало да наруши ни чињеница да посланици СНП-а нису гласали за формирање Фонда за западни Балкан.

„То су неки њихови односи који нису неуобичајени за политички живот. Управо смо имали пример да је неко од посланика владајуће већине стао уз опозицију у једној ситуацији. Није ништа ново на нашој политичкој сцени да се односи затегну, али не видим да је то нешто што би могло да утиче политику Владе и рад Скупштине”, истиче Радун за „Политику”.

Да су изјаве Вука Драшковића и Ненада Поповића нешто што не угрожава курс Београда уверен је и аналитичар и професор Зоран Стојиљковић, који додаје да је коалициони потенцијал довољан да све те разлике обједини. Ни он не верује да је то што СНП није подржао Фонд за западни Балкан у Скупштини нешто недозвољено, јер се свуда дешава да кад нечији глас није кључан „постоји могућност да тај неко задовољи свој примарни програмски интерес и учини нешто за свој грош”.

„А при склапању коалиције, с једне стране су потребе и разлози мањих странака да избегну сваки ризик самосталног изласка на изборе. Наспрам тога је интерес кључне партије коалиције да у таквом споразуму покаже неки свој преговарачки потенцијал и ширину и притом буде доминантна странка, са 50 или више процената разних гласова. То су разлози због којих данас СНС, а раније и неке друге владајуће странке, узимају мање коалиционе партнере. Када се све то укалкулише, није чудно да се ту нађу они који су иначе прилично међусобно поларизовани”, наводи Стојиљковић за „Политику”.

Повремени иступи, како додаје, могу да буду и корисни, јер у креирању спољнополитичке оријентације служе као „нека врста барометра за опипавање пулса, кад неке ствари не може да говори директно онај ко је на врху коалиције, већ само партнери”.

Бранко Радун истиче да „црвену линију”, која би заиста значила кршење коалиционог договора и онога што је државна политика, очигледно још нико није прешао. А где је та „црвена линија” то, како каже, одређује Александар Вучић као премијер.

„Мислим да је чак и пожељно да Вучић, као неко у врху те хијерархије, толерише различита мишљења док год то не угрожава функционисање владе. Па ни унутар једне странке не видимо баш увек исто мишљење. Пример су Владимир Ђукановић и Зорана Михајловић и могуће је да су њихова неслагања у редовима СНС-а бивала и већа него нека међустраначка, унутар коалиције. То је природно у тако великој партији, с толико мандата и гласача. А сходно томе – и у коалицији”, објашњава Радун.

Стојиљковић је убеђен да опречне изјаве Ненада Поповића и Вука Драшковића не могу много да промене и због чињенице да положај Србије све мање зависи од нас.

„Тај положај ће пре свега диктирати какве ће односе имати САД и Русија после доласка Доналда Трампа и да ли ће се довољно релаксирати став Европе према Москви. Буде ли ту ситуација мирнија и ако се прошири маргина, ми ћемо моћи да пловимо. У супротном, мораћемо да се опредељујемо и неће бити ових гласова мањих странака ни са левог, ни са десног краја владајуће коалиције”, закључује Стојиљковић.

Никола БЕЛИЋ, Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*