Zašto su Vladi potrebni i Drašković i Popović?

Bez obzira na to što se lider SPO-a zalaže za ulazak u NATO, a lider SNP-a je za prekid pregovora s EU, njihove oprečne izjave nisu nešto što može da ugrozi spoljnopolitički kurs neutralnosti Beograda, već bi trebalo da pokažu da vlast ima sluha za različita mišljenja, ocenjuju analitičari

0

Jedni su za što brži ulazak u EU, pa čak i u NATO, a drugi za prekid evrointegracija i čvršću saradnju s Moskvom, i naizgled nemaju ničeg zajedničkog, ali su njihovi suprotstavljeni stavovi upravo ono što ih možda održava na okupu u vladajućoj koaliciji.

Bez obzira na to što su izjave lidera SPO-a Vuka Draškovića zapadnije od zvanične politike neutralnosti Beograda, a SNP-a Nenada Popovića istočnije, one, bar u delu javnosti, mogu da posluže kao dokaz da glavni partner u vladajućoj većini ima sluha za različita mišljenja. I to bez remećenja spoljnopolitičkog kursa naše zemlje. Poslanici SNP-a nedavno su u parlamentu odbili da glasaju za osnivanje Fonda za zapadni Balkan, čija je potpisnica i Kosovo sa zvezdicom, dok su svi ostali članovi vladajuće koalicije podržali formiranje te organizacije. Uz sve to, Nenad Popović je više puta ponovio i da je za prekid pregovora s Prištinom u Briselu, a svojevremeno je zahtevao da se osoblju u Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu dodeli isti status kao službenicima NATO-a. Lider SNP-a tvrdio je da se stav njegove partije nije promenio ni posle ulaska u vladajuću koaliciju.

S druge strane, Vuk Drašković ne samo da insistira na evropskim, pa i atlantskim integracijama, već je nedavno poručio da su „ruske paraslužbe” odgovorne za „pokušaj atentata na Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića”. Ranije je Severnoatlantski vojni savez lider SPO-a nazivao i preduslovom za ulazak Srbije u EU.

Oprečni tonovi i stavovi možda se mogu čuti i u drugim delovima vladajuće koalicije, ali su poruke iz SPO-a i SNP-a prilično glasne i oštre. Analitičar Branko Radun veruje da „takva vrsta iznošenja ličnih stavova dok god Vlada funkcioniše i ministri rade prema dogovorenoj državnoj politici ne pravi problem”. Tu stabilnost, kako ocenjuje, ne bi trebalo da naruši ni činjenica da poslanici SNP-a nisu glasali za formiranje Fonda za zapadni Balkan.

„To su neki njihovi odnosi koji nisu neuobičajeni za politički život. Upravo smo imali primer da je neko od poslanika vladajuće većine stao uz opoziciju u jednoj situaciji. Nije ništa novo na našoj političkoj sceni da se odnosi zategnu, ali ne vidim da je to nešto što bi moglo da utiče politiku Vlade i rad Skupštine”, ističe Radun za „Politiku”.

Da su izjave Vuka Draškovića i Nenada Popovića nešto što ne ugrožava kurs Beograda uveren je i analitičar i profesor Zoran Stojiljković, koji dodaje da je koalicioni potencijal dovoljan da sve te razlike objedini. Ni on ne veruje da je to što SNP nije podržao Fond za zapadni Balkan u Skupštini nešto nedozvoljeno, jer se svuda dešava da kad nečiji glas nije ključan „postoji mogućnost da taj neko zadovolji svoj primarni programski interes i učini nešto za svoj groš”.

„A pri sklapanju koalicije, s jedne strane su potrebe i razlozi manjih stranaka da izbegnu svaki rizik samostalnog izlaska na izbore. Naspram toga je interes ključne partije koalicije da u takvom sporazumu pokaže neki svoj pregovarački potencijal i širinu i pritom bude dominantna stranka, sa 50 ili više procenata raznih glasova. To su razlozi zbog kojih danas SNS, a ranije i neke druge vladajuće stranke, uzimaju manje koalicione partnere. Kada se sve to ukalkuliše, nije čudno da se tu nađu oni koji su inače prilično međusobno polarizovani”, navodi Stojiljković za „Politiku”.

Povremeni istupi, kako dodaje, mogu da budu i korisni, jer u kreiranju spoljnopolitičke orijentacije služe kao „neka vrsta barometra za opipavanje pulsa, kad neke stvari ne može da govori direktno onaj ko je na vrhu koalicije, već samo partneri”.

Branko Radun ističe da „crvenu liniju”, koja bi zaista značila kršenje koalicionog dogovora i onoga što je državna politika, očigledno još niko nije prešao. A gde je ta „crvena linija” to, kako kaže, određuje Aleksandar Vučić kao premijer.

„Mislim da je čak i poželjno da Vučić, kao neko u vrhu te hijerarhije, toleriše različita mišljenja dok god to ne ugrožava funkcionisanje vlade. Pa ni unutar jedne stranke ne vidimo baš uvek isto mišljenje. Primer su Vladimir Đukanović i Zorana Mihajlović i moguće je da su njihova neslaganja u redovima SNS-a bivala i veća nego neka međustranačka, unutar koalicije. To je prirodno u tako velikoj partiji, s toliko mandata i glasača. A shodno tome – i u koaliciji”, objašnjava Radun.

Stojiljković je ubeđen da oprečne izjave Nenada Popovića i Vuka Draškovića ne mogu mnogo da promene i zbog činjenice da položaj Srbije sve manje zavisi od nas.

„Taj položaj će pre svega diktirati kakve će odnose imati SAD i Rusija posle dolaska Donalda Trampa i da li će se dovoljno relaksirati stav Evrope prema Moskvi. Bude li tu situacija mirnija i ako se proširi margina, mi ćemo moći da plovimo. U suprotnom, moraćemo da se opredeljujemo i neće biti ovih glasova manjih stranaka ni sa levog, ni sa desnog kraja vladajuće koalicije”, zaključuje Stojiljković.

Nikola BELIĆ, Politika

POSTAVI ODGOVOR

*