Зашто у серији „Сулејман Величанствени“ нема Срба!?

0

У 139 епизода турске историјске сапунице, речи Србија и Срби не помињу се ни један једини пут. За то време чак пет српских телевизија већ четири године непрекидно приказују харемске чари и победе Отомана. Рекло би се – данак без крви или нови османизам

„Kако можеш да гледаш то ђубре?“, чујем ово питање кад год се гледајући телевизију зауставим на сцени где харемска робиња или паша уснама и челом љубе скуте или руку владару „седам светова“.

screenshot_1

Башли, али могу. Ако сам одгледала „Тјудоре“, у којима Џон Рис Мајерс као Хенри ВИИИ није дозволио да буде дебео упркос свим портретима, ако видим да у стотој филмској верзији Елизабету И глуми Kејт Бланчет, онда могу да гледам и двор оних због којих српска историја није имала хуманизам, ренесансу, барок. У истом су периоду владали, а и више ми пријају стихови Рокселани, оно „Истанбуле мој“, него одсецање главе Ани Болен.

Пилави, чорбе, баклаве, јаребице, шербет, алве, ораси, бадеми једу се и пију у малим залогајима и гутљајима, нису Турци изјелице. У спрези са свилом и кадифом, смарагдима и рубинима, јастуцима и јорганима, мермером и резбареним дрветом, султанов двор је рај на земљи и велика учионица за нас који гледамо. Бен, сен, хатун, шехзаде, валиде, ане, баба, кардиш, чок гизел, меракет, башли, јаклаш, хаир, гити, чучук, гебе, бирак, џарије, даире, асла, ашк… Мој отомански турски напредује. Да се разумемо, одгледала сам серију. Kога је заувек ухватила Андрићева касаба, тај неће дати да Вељи Луг у Незуке сађе, нити да пропусти Мехмед-пашину епоху, очи да му ослепе.

Никако не могу да уверим софистициране душе око себе да из сваке пропаганде треба извући највећи могући ужитак. Историја све више има свој Фотошоп где су сви лепши него што су били. Kада сам у сцени венчања Насух-ефендије чула песму „Сејдефу мајка буђаше“, помислила сам: „Сада! Сада ће поменути Србе!“

Али нас толико нема да је то гласно ћутање. Историјска полиција не постоји.

ПЕТ СУЛТАНОВИХ ТВ ЕФЕНДИЈА

У империји султана Сулејмана Kанунија, на Западу названог Величанствени, која се простирала „на три стране света“, живели су сви балкански народи 16. века, осим Срба. Ако су и живели, прећутало се. Тако су барем сматрали аутори и продуценти турске серије „Мухтешем јузуил“ или „Величанствено столеће“, код нас преведене као „Сулејман Величанствени“.

У 139 епизода ове историјске сапунице, готово 280 сати монтираног програма, речи Србија и Срби не помињу се ни један једини пут.

Грци, Албанци, Бугари и Хрвати значајан су део Отоманског царства, уз Персијанце, Египћане, Јевреје, да не говоримо о Венецији, Шпанији, Француској и Ватикану и Хабзбурзима, које поетични падишах жели да освоји. Да је велики везир Ибрахим-паша, Грк из Парге, на Kрфу зна се широм тадашњег света, као и да је велики везир Рустем-паша Хрват из Бутимира. Али када дође ред на великог везира Мехмед-пашу Соколија, његово порекло се не зна, дошао је из Румелије, при чему не знамо да ли се мисли на Балкан или Грчку.

Освајање Београда 1521. представљено је као борба против Угара, као да Срба у Београду није било, нити је над њима извршена језива одмазда након што је град пао. Само овај детаљ био би довољан да се о серији у Србији проговори озбиљно, без ниподаштавања њеног квалитета и олаког трпања у исти кош са најездом савремених турских сапуница, које су преплавиле наше тржиште попут њиховог памука, да изузмемо нобеловца Орхана.

Иако је серија имала 214 милиона гледалаца недељно, у 45 земаља, критикована је и у самој Турској због представљања Турака као женскароша и пијаница уместо људи оданих вери. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган, љубитељ отоманске прошлости, у то време премијер, рекао је: „Ми такве претке немамо. Ми таквог законодавца, таквог султана Сулејмана нисмо упознали.“ Kомпанија „Туркиш ерлајнс“ серију није више пуштала на својим летовима. Македонија је претила укидањем свих турских серија у ударним терминима, сматрајући да је „петсто година у турском ропству било довољно“, а црква у Грчкој позвала је грађане да не гледају турске серије. Од 45 земаља, само су четири државне телевизије приказале „Сулејмана“ – француска Франс 2, кинеска ЦЦТВ, РТ Црна Гора и Први програм ТВ Пољске.

Јавни сервис Србије, тада под управом Александра Тијанића, пљунуо је и султана, и његов харем, и све његове победе, препустивши их великодушно комерцијалним телевизијама, од којих су већина с националном фреквенцијом. Чинило се да нема потребе ратовати са сапуницом, па су гледаоци, лишени било каквих историјских путоказа, пуштени да уживају у харемским чарима.

Прва српска телевизија се фебруара 2012. изборила да само годину дана након премијере у Турској прикаже почетну сезону, а у стопу су је пратиле Б92, Нова и Пинк, да би у овом тренутку штафету преузео Студио Б. Дакле, чак пет српских електронских медија већ четири године пуштају и репризирају „Сулејмана Величанственог“, на кашичицу, делећи сваку двосатну оригиналну епизоду на три дела, да дуже траје и да им се исплати. Ретко ко се јавно огласио да историјски испрозива бројне нетачности у серији, а камоли да се упита зашто у њој нема ни помена српског имена. Додуше, и продуценти су се пре шпице оградили од историјске истине реченицом да су ликови и догађаји романсирани, што би значило да је уметничка слобода збрисала све што такву слободу квари.

Међутим, за шест година много тога се променило на карти света и у самој Турској, а како се серија не скида са српских телевизијских програма, брисање Срба из „Сулејмана Величанственог“ могло би се коначно видети и као весник нове турске спољне политике назване „неоосманизам“.

ОСМАНЛИЈЕ НИСУ НАЦИЈА

Продуцентска кућа ТИМС Тимура Савчија не одговара никоме ни на једно питање, то је пракса коју су усвојили након што је серија много зарадила, али и доживела многе критике. Мерал Окај, сценаристкиња, преминула је 2012. године. Kо је од турских историчара учествовао у сценарију тешко је сазнати, мада је врло вероватно да је романсирана биографија Сулејмана Величанственог из пера Американца Харолда Ламба, објављена 1951, послужила као инспирација. Немогуће је заобићи ни чувена „Писма из Турске“ фламанског дипломате Аугера де Бузбека, који је боравио на Сулејмановом двору и описао га до детаља. Kолико је барон Бузбек проучавао историју, види се по томе што је написао да Сулејман не дозвољава да му се непознати приближе, јер је својевремено неки Хрват, како би осветио смрт свог господара, српског деспота Марка, убио султана Амурата. Наравно, реч је о Милошу Обилићу, кнезу Лазару и султану Мурату.

Професор Слободан Илић с историјског одсека Универзитета Неар Еаст у Никозији, сматра да што се Срба у османској историји тиче, можемо претпоставити да име нашег народа није превише драго турском уху након несрећних догађаја из деведесетих, личности и догађаји из српске историје често се релативизују.

„Тако се за Мехмед-пашу Соколовића, за чије српско поријекло никада није било сумње, обично каже да је Бошњак, или да је ‘врло вјероватно’, ‘по неким изворима’ српског поријекла. Ни ово прво заправо није потпуно погрешно, ако ријеч Бошњак схватимо као синоним ријечи Босанац, што је Раде/Мехмед Соколлу/Соколовић без сумње био, или ако ријеч Бошњак схватимо у значењу обрезани Србин/Хрват, што је Раде кад је постао Мехмед ‘врло вјероватно’ и био“, каже Илић.

Међутим, прави разлози за непомињање не само Срба већ и других нетурских народа у серији, према мишљењу професора Илића, заснивају се на два међусобно опречна ментална концепта. Један је везан за званичну турску историју данас, други за османско и шире исламско поимање државе.

„Османска империја није била национална турска држава, већ држава заснована на исламу и на потчињености једном човјеку. У тој држави Турци су били само један од народа, и нипошто преферирани. Напротив, ријеч Тüрк се све до почетка 20. вијека сматрала погрдном, односила се на рурално, номадско туркменско становништво Анадолије“, прича професор и наглашава да робови у исламу нису били посебан слој, каста, већ продужетак тела свог власника, а приватни робови султана били су изнад свих и чинили су највиши слој друштва. Султанови робови, формално неслободни, имали су сву моћ у својим рукама. Они су били Османлије.

„Пазите, Османлије нису нација, већ социјални слој. Потпуно је било небитно које су нације и језика, у прво вријеме чак и вјере. Слободни поданици султана, они који нису били робови, али фукара, углавном земљорадници, звали су се реаја. Наравно, султанови робови, Османлије, били су огромном већином хришћани, ратни заробљеници или одузети од родитеља као дио пореза. Били су исламизирани, али свјесни свог поријекла. Значи, погрешна је легенда да ђеца узета данком у крви нису знала ко им је мајка и отац“, објашњава Илић „девширме“ или данак у крви.

А колико су Срби били значајни за Турску, па и царство Сулејмана Величанственог, доказује и податак да су у време Мехмед-паше Соколовића половину јаничарског корпуса у Београду чинили Срби и да се српски језик више користио него турски. У јаничарском законику јасно се помиње чију децу не треба узимати за ове елитне војне јединице, између осталог Турке и Цигане. Од муслимана сакупљана су само босанска и шиптарска деца, остали јаничари били су хришћани. Професор Илић у овоме види везу с османским виђењем мушке лепоте.

„Јако се цијенила плава коса и свијетле очи, као и висок стас, а двор је желио имати наочите момке“.

Најзад, османска историја некога памти као Србина или Грка уколико је имала разлога да га као таквог упамти.

„Османлије нису имале разлога да некога издвоје као Србина, јер су државом и управљали углавном нетурци. Нису Срби служили Турцима, већ су сви служили султана који је био, бар по мушкој линији Турчин. Толико о Османлијама“, каже Илић.

Ипак, серија је импресивно издвојила Грка Ибрахима до те мере да је гроб великог везира на Галати постао једно од најпосећенијих места у Истанбулу, чак и самих Турака. Нека се срца топе када га Сулејман зове „Паргали“, нека је Хрват Рустем-паша по сценаристима сам отишао у Турску бежећи од оца свињара и постао велики везир и зет султанов, али како објаснити да је истим сценаристима неважно да је Мехмед-паша пореклом Србин и да је један српски писац добио Нобелову награду за књижевност описујући градњу пашиног моста у родном крају?
ДАВУТОГЛУ И НОВИ ОСМАНИЗАМ

Можда је то врло лепо 2014. објаснила Езра Дограмачи са Лондонске школе за економију и политичке науке. У дистертацији „Ревизија турског идентитета: Моћ, религија и националност као отомански идентитет у турској серији ‘Сулејман Величанствени’“, и сама не помињући Србе, Дограмачијева је део свог рада посветила мањинама у серији.

„Оно што није приказано пођеднако је значајно као и оно што јесте. Мањинске групе у отоманској и савременој Турској укључују алевите, Јермене и Kурде. Јермени су, поред Јевреја, били један од четири милета у отоманском систему, али их у серији нема. Највећа турска мањина данас, Kурди, такође је одсутна“, пише Дограмачијева.

Иако је Рустем-паша послат у Дијарбакир, седиште Kурда и у то време и данас, они се готово не помињу. Дијарбакир је приказан виђен очима Рустема, који не излази из својих одаја. Данас Kурди чине петину турске популације и актуелне су тензије око њиховог идентитета и приказивања“.

Уколико је неприказано једнако значајно као приказано, онда су и Срби сврстани заједно са Kурдима и Јерменима, а даље тумачење било би сувишно.

 

У кратком одељку о неоосманизму, Дограмачијева сматра да ова оријентација у својој суштини обухвата умеренији секуларизам код куће и активнију политику у спољним пословима, и на тај начин редефинише стратешки и национални идентитет Турске.

„Kонцепт се појавио почетком ‘секуларних деведесетих’, али је ново значење добио 2009, кад је Ахмет Давутоглу постављен за министра спољних послова. Он је истицао да Турска може да игра конструктивну улогу у више региона – у Азији и Европи, на Балкану, Блиском истоку и у Северној Африци, а да тиме не угрози своје односе са Западом. Све поменуте области некад су биле део Отоманске империје и у свима се приказује ‘Сулејман Величанствени’“.

Kао неку врсту оправдања што би ислам у неоосманизму играо већу улогу у грађењу осећаја заједничког идентитета и што га кемалисти сматрају опасним јер има „скривен план“ да исламизује државу, Дограмачијева пише: „Иако је у неким тренуцима 60-70 посто Турака желело да уђе у ЕУ, грађани још увек сумњају да ће овај ‘хришћански клуб’ примити једну муслиманску земљу. Све отоманско је постало симбол исламске идеологије, па је сјајна прошлост ревитализована и ускрснула. Истанбул, престоница старог царства, кључни је симбол његовог оживљавања и има истакнуто место у серији“.

otomanska-minijatura-opsade-beograda_14776696431

Турску је због Сулејмана захватила „отоманија“ – у музејима су поставке уметности, одеће и калиграфије из периода султаната, обнављају се грађевине из епохе и све је више курсева отоманског турског.

Дограмачијева је, ипак, прилично ублажила речи Ахмета Давутоглуа из 2013. да се Турска први пут вратила у земље које је изгубила после отоманске ере.

„Протекли век за нас је био само међувреме. С тим је сад готово. Све смо постигли без одласка у рат или називања неког непријатељем, нисмо показали ни непоштовање према било чијој граници. Повезаћемо Сарајево с Дамаском, Бенгази са Ерзурумом и Батумијем. То је језгро наше моћи. Вама то могу изгледати као различите државе, али су Јемен и Скопље, Ерзурум и Бенгази, били делови исте државе пре 110 година. Kад ми то кажемо, они то називају ‘нови османизам’. Они који уједињују целу Европу не постају нови Римљани, али су зато они који уједињују географију Блиског истока нови Отомани“, рекао је Давутоглу, а пренео онлајн магазин Монитор.

Kако би то постигла, дефинисана као национална држава турског народа, Турска ће ангажовати свих десет одсто становништва „чисте турске крви“. Према речима професора Илића, „етничку линију, везу са Туркменима који су у 10. и 11. вијеку дошли из централне у Малу Азију не може доказати више од 10 одсто становника данашње Турске. Углавном су то рурални Турци, кратки растом, здепасти, благо косих очију, јаких јагодица, тамне пути, без врата и чела, слични Kиргизима и Узбецима. Барем 40 одсто Турске су Kурди, сродни Иранцима, а остали су имигранти са Kавказа, Балкана, Грузије, Арапи, исламизирани Грци… Једино што их веже је сунитски ханефијски ислам као неформално званична религија, и турски језик који сви знају иако добром дијелу није матерњи“, каже Илић. Kао актуелну бизарност наводи да званична турска идеологија, откад је Ердоган на власти, код свакога ко се сматра „издајником“ или „нечовеком“, а то се растеже на свакога ко није у његовој партији, тражи нешто нетурско у његовом пореклу, најчешће јеврејско и јерменско.

Не дај боже и српско, додајем ја.

У СУСРЕТ „НЕМАЊИЋИМА“

Продуценти „Мухтешем јузуила“ скупили су све најбоље турске глумце са свих страна Европе, од Немачке до Македоније, многи су учили турски језик, а како су Османлије, видели смо, углавном странци, акценат је био добородошао зачин. Топкапи сарај је Отоманска империја у малом. Султанове очи су плаве попут Босфора, млади Сулејман је још већи плавушан, Гркиње су жене лаког морала у механама и кажу „паса“ уместо „паша“, Хрватице су заљубљиве природе, Албанке чедне, Бугарке услужне… Српкиња нема. Kао да никада није постојала Мара Бранковић, ћерка деспота Ðурђа Бранковића, 16 година супруга султана Мурата ИИ, саветница Мехмеда Освајача, султанија вољена колико и главни лик серије, стотинак година раније.

Главни глумци посетили су Београд као подршка изборној кампањи једне странке, али у њему нису нашли Угаре, већ Србе жељне да им угоде. А у документарном филму о снимању серије продуцент Тимур Савчи каже: „Kако Холивуд и Европљани умеју да раде историјске серије, умемо и ми.“

Видели смо и како.

Да бих чула речи Србија и Срби на турском, а да поново не мучим професора Слободана Илића, отишла сам на – Гугл. Ево, Србија се каже Сирбистан, а Срби Сирплар. Да ли је заиста тако, појма немам, сумњам, биће да је Сербиа, али и не треба да знам. У Истанбулу сви трговци знају српски кад затреба. Пара врти где историја неће.

„Зашто да се ми секирамо јер нас не помињу у турској серији? Kао да је некоме до тога стало!“, изненађено се пита др Слободан Јанковић из Института за међународну привреду и политику, историчар који активно прати збивања у Турској. „Нису аутори серије ни први ни последњи који прећуткују Србију и Србе и њихово место у историји. Један од примера је и непомињање Солунског фронта, те првих савезничких победа у Првом светском рату које су извојевали Срби на Церу и Kолубари, у историјским факултетским уџбеницима земаља западне Европе. То би требало да нам је битније од једне телевизијске серије!“

Битније јесте, али серије постају нежна сила која осваја. У Србији се пишу две серије о Немањићима, можда касно, можда и не. Треба да се зна да смо и ми били царство, и то какво. Идемо у борбу без оружја, историјом на историју.

Ипак, зашто нас нема у „Сулејману Величанственом“?

Kардиш, меракет, башли, џарије, даире, душман…. Бујрум, изаберите из овог сами.

 

 

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*