Зашто Вучић треба да подржи протесте против Вучића

Вера се други пут за две деценије поставила између власти и демонстраната и дала им времена за консолидацију. Шта ће из бунта оних који презиру Вучића, а срамота их је од опозиције, васкрснути у уторак 18. априла? У ком правцу ће мистични организатори наставити протесте, односно како ће деловати власт.

0

Грађанска акција, која је пре 11 дана почела као студентска журка, а они који се хвале да не гледају „Пинк“ и не читају „Информер“ би волели да се заврши као револуција — узела је тајм-аут. Протести ће, најавили су, бити настављени после празника.

Шта ће васкрснути

Студенти су пре 20 година непрекидно стајали седам дана наспрам полиције у Коларчевој улици у Београду, а помоћ да успеју у акцији „кордоном против кордона“ пружио им је блаженопочивши патријарх Павле предводећи на Светог Саву литију од преко сто хиљада грађана. Полиција се повукла.

Пошто је својеврсна улазница у такозвану грађанску Србију вриштећа нетрпељивост према Српској православној цркви, овај детаљ се нерадо помиње у евоцирању „славних дана наше прошлости“.

Међутим, учење те омражене заједнице верујућих се и две деценије касније поставило између власти и демонстраната и дало и једнима и другима неколико дана да виде где су и куда ће даље.

Сад је, дакле, питање шта ће из бунта оних који презиру Вучића, а срамота их је од опозиције, васкрснути у уторак 18. априла. Хоће ли, у ком правцу, и на који начин мистични организатори наставити протесте, односно како ће деловати и хоће ли уопште деловати власт.

Наиме, овако као досад не може унедоглед. Орочено је. Протеклих десет дана протеста представљали су својеврсну игру живаца између власти и оних који су против ње. Чекало се ко ће да направи погрешан потез. И у том чекању дође пауза.

Врућ кромпир у ваздуху

Ако протести нису спонтани, онда делује да захтеви демонстраната јесу, па бисмо, ако дође до наставка, могли да очекујемо још дописивања на листу жеља или услова шта ће бити ако ти захтеви не буду испуњени. У сваком случају, доћи ће моменат кад ће рећи: или–или.

И? Шта онда?

Власт, пардон — Александар Вучић, има три опције пред собом.

Прва је да као Тито 1968. изађе и каже: студенти су у праву. У том случају Вучић постаје Тито, односно човек који је демонстрантима дао све шта су тражили, а они са тим поклоном неће знати шта да раде. Ако не прихвате, скачу себи у стомак. Ако прихвате, пуцају себи у ногу.

Друга опција која је пред Вучићем јесте да што пре распише парламентарне изборе, веже за њих изборе за град Београд и не боли га глава да чека хоће ли му касније неко узети престоницу, па онда на еху те победе по инерцији затражити парламентарне изборе.

Политика је, не заборавимо то, вештина могућег.

А кад је могуће ако не сад кад је непостојећа опозиција враћена у 1989. и кад су му опоненти дали одличан разлог за ванредно излажење на изборе.

Трећа опција је да Вучић не буде Тито, али да поступа као комунисти и да игнорише протесте.

Иде лето, деци је до распуста, студентима до летовања, а свима осталима превише вруће да излазе из куће.

И тако дан за даном протести ће се издувати, без бушења балона са стране. А онда чик нека неко у блиској будућности поново изађе на улицу — смејаће му се прво у кући, па у комшилуку, па сви редом.

Коме је стрпљење јача страна

У првој верзији демонстранти могу да кажу да су нешто освојили ако им испуне захтеве и да касније на том таласу откидају још по мало, а Вучић да ништа није изгубио. Чак је јефтино купио мир, на дуже време.

У другој верзији демонстранти могу да пробају да некако оживе опозиционог мртваца или да помогну некој новој алтернативи да се роди, јер претпостављамо да су свесни да нема промене странака на власти без странака из опозиције или неке нове опозиције.

Трећа верзија је најгора по демонстранте. Испоставиће се да су стварно џабе кречили, а опозиција испите неће полагати уместо њих, као што се ни за медијске и остале слободе није борила уместо њих, већ их је кад је била власт гушила. Притом, испало би да су овим протестима помогли Вучићу против кога су и изашли на улицу.

Наиме, проста логика каже да кад сатераш човека у ћошак он има два избора, да крене кроз зид или на тебе. Ако не желиш да крене на тебе, а он неће кроз зид, дај му неки излаз. Отвори му прозор, одшкрини врата. Он се тада неће осећати као победник, а ни ти као губитник.

Дакле, свакој власти, а поготову оној која пет година држи све нивое од скупштина станара, месних заједница, општина, округа, па до парламента, владе, председника државе и врховног савета одбране преко је потребно да грађанима дâ неки вентил. Иначе ће кад-тад почети да куља. Поклопац са шерпе спадне и кад вода кључа, али и кад лед почне да избија.

Овога пута су грађани сами пронашли излаз и паметна власт треба да их пусти да се издувају, зарад напретка у кући. Свако друго решење иде у корист демонстрантима, па ће они испасти паметнији. Омаловажавање их само јача, а репресија још више изводи на улицу јер револуција расте кад осети крв, а осетиће је ако власт покаже да се плаши.

Нема етичког оправдања за фотографисање демонстраната и њихово етикетирање у јавности, али има политичког оправдања јер је у политици, као и у љубави, све дозвољено. То што је човек из власти послао поруку унутрашњости Србије желећи да је умири, политички је легитимно али ускостраначки погрешно. Тиме су показали слабост.

Зато би Александар Вучић, ако му је до Александра Вучића, требало да подржи протесте против Александра Вучића. Демонстранти нека чекају и после паузе.

Ненад ЗОРИЋ, СПУТНИК

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*