Завештање се мора поштовати: Зашто Војска Србије, а не Српска војска

Уосталом, и комунистичка Југославија је своју војску назвала Југословенска народна армија. Није је назвала Народна армија Југославије. Откуда сада то да се војска зове Војска Србије уместо Српска војска

2

Свето Јеванђеље по Јовану почиње овако: „У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше у Бога и Бог бјеше ријеч.”

Сигурни смо да нема никог ко неће одмах разумети да је све у језику и оном што нам се језиком поручује. Зато је борба да се речи употребе на корист онога који их изговара беспоштедна и води се по сваку цену.

Стога сви они који хоће да се изборе за неку идеју настоје на све могуће начине да језиком убеде примаоце поруке да су они у праву, а они други у криву. И зато свака реч има своје прецизно значење и ако се само мало изокрене ред речи или облик у коме се изговара, порука добија други смисао. Рецимо, Војска Србије. Ко се имало сећа рововске борбе око уставних формулација приликом писања садашњег устава, сетиће се колико је времена и снага потрошила уставна комисија око тога како ће се звати војска. Они којима је било до историје и традиције упињали су се из петних жила да се војска зове Српска војска, јер је она настала из војске Карађорђевих устаника. А та војска није била војска Србије, јер Србија није административно ни постојала. Била је подељена између различитих исламско-османских пашалука који су је насилно освојили и имали за циљ да је за сва времена сатру и никада јој не дозволе да се обнови.

Дакле циљ те војске био је да ослободи Србију и поново јој врати стару славу. Српска војска дакле претходи Србији и она ју је родила. На пример, преци прешевских Албанаца су тада као муслимани било војни обвезници који су после халифиног позива на џихад сматрали својом верском дужношћу да ту неверничку православну српску војску униште и не дозволе да се Србија обнови. Зато су здушно учествовали у гушењу устанка 1813. Исто су се понашали за све време ослободилачке борбе Срба и нарочито у балканским ратовима када су подручја Прешева и Бујановца коначно ослобођена и припојена Србији.

И то су факти. Позивање на Мишар, Хајдук Вељка или војводу Синђелића, како се и у време ЈНА звала једна нишка касарна њих је увек подсећало на стихове песме посвећене томе јунаку: „Ти си турске посекао главе, зато тебе Срби радо славе…” Прешевски муслимански Албанци добро знају да се ово „турске” односи и на њихове претке и они вероватно не могу и неће, и то је њихово легитимно право, ту војску прихватити као своју. Наравно, не рачунајући изузетке, али као што знамо, изузеци само потврђују правило. Уосталом, и комунистичка Југославија је своју војску назвала Југословенска народна армија. Није је назвала Народна армија Југославије. И своју железницу је називала „Југословенске железнице”. Откуда сада то да се војска зове Војска Србије уместо Српска војска, или уместо да буде „Српска железница” како се нпр. зове „Бугарска државна железница”, ми имамо „Железнице Србије”.

Они који су се борили да се војска преименује у Војску Србије и који су на штету историје и правих интереса Србије победили, надали су се да ће се таквим актима прешевски муслимански Албанци приволети да прихвате грађански концепт. Не схватајући да никакав грађански концепт не може бити остварен у земљи која се зове нпр. Француска. Наиме, окрени-обрни, тамо је француски језик службени и сви остали су буквално самим тим дискриминисани, што се употребе језика тиче. И то је тако и не може друкчије бити док Французи, Енглези, Арапи, Кинези итд. не престану да постоје. А ко може да нам обећа да ће се то десити? Зато је више него правилно што је крагујевачко позориште схватило да има обавезу према своме оснивачу кнезу Милошу и вратило позоришту његово изворно име Књажевско српски театар Крагујевац.

Међутим, веома је необично да се Народно позориште у Београду оглушује о завештање свога оснивача кнеза Михаила. Свако ко уђе у хол позоришта види на десном зиду поред врата повељу оснивача, писану писмом које је претходило Вуковој реформи. А у тој повељи јасно пише да је књаз завештао зграду Српском народном позоришту. Дакле, то је његово име. Зато је неразумљиво зашто, садашњи глумци и уметнички ансамбл Опере и Балета не осећају моралну обавезу према оном ко им је дао могућности да своје врхунско умеће изразе и покажу народу, али и да зараде хлеб, и позоришту не враћају име које му је дао оснивач: Српско народно позориште? Наиме, то у овом случају нема никакве везе са нацијом, већ је просто обавеза да се оснивачу ода признање и театар назове онако како га је он назвао.

Мирољуб ЈЕВТИЋ, Политика

2 КОМЕНТАРА

  1. Највећи јунак Првог српског устанка: ХАЈДУK ВЕЉKО ПЕТРОВИЋ

    Највећи јунак Првог српског устанка, Хајдук Вељко Петровић, рођен је 1780. године у селу Леновцу. Несташан и необуздан од ране младости, брзо се осамосталио и за послом отишао у Видин, а затим у Пожаревац. У лето 1803. године одметне се у хајдуке и приђе дружини Станоја Главаша. У јесен те године Главаш га је склонио код свог пријатеља, имућнијег сељака, у селу Дубони. Ту се оженио удовицом Маријом, Станојевом рођаком.

    Његова жена није уопште знала да је он хајдук. Kад је 1804. године избила буна на дахије и Вељко обукао хајдучко одело и припасао оружје, она се изненадила и почела јадиковати што се, не знајући, удала за хајдука. Он је ипак умирио.

    По избијању буне био је са Станојем Главашем, а потом са Ђушом Вулићевићем. После Ђушине погибије (1805) борио се у војсци његовог брата, Вујице Вулићевића. Тада се, храброшћу и вештином, већ толико уздигао над осталим устаницима да је и сам заповедао већом групом момака.

    После ослобођења Београда (1807) од Совјета је тражио дозволу да побуни родну Црну Реку. Већина чланова Совјета није до тада ни чула за Црну Реку, па кад им је досадио својом упорношћу, председник Совјета Младен Миловановић је пристао:

    „Хајде, море, кад је тако навалио да га пошаљемо, па ако да Бог те што отме, добро, распространићемо нашу земљу; ако ли погине и пропадне, ми му нисмо криви.“

    Совјет је Вељка тада прогласио за буљубашу, дао му заставу, нешто новца и џебане и овлашћење да може регрутовати бегунце који му се добровољно пријаве. Окретни и енергични хајдук брзо је сакупио стотинак момака из црноречког краја, и напао кулу Осман-бега у селу Подгорац. У кули су, поред бега, били и некакви турски трговци, тако да је дошао до богатог плена, новца у износу од осамсто дуката и разног оружја. Он и његови момци су своје коње и одећу измењали с заробљеним Турцима и потом их испратили до турске границе. Вељко је овде, у размени са бегом, добио коња Kушљу. Део заплењеног новца је разделио дружини, а једну торбу запечатио и упутио Совјету.

    Страх који је тада посејао међу Турке приморао је бегове и субаше у оном крају на бекство у градове, махом у Видин. Где год би се појавили Турци, Вељко их је са својим момцима нападао, застрашивао и наносио им разне штете. Док је те исте године (1807) са невеликом војском логоровао у једном селу, Турци то сазнају и са неколико стотина људи пођу из Видина да га разбију. Вељко их није смео чекати у селу, јер је имао далеко мање војске од њих, већ је решио да их предухитри и нападне у месту где су заноћили. Његови су се момци неопажено привукли и муњевитом акцијом упали усред турског логора. Пуцали су и викали на турском језику: „Бежите! Поби нас Хајдук Вељко!“ Турке је захватила паника и разбежали су се, многи боси, остављајући коње и оружје. Од тада је Вељко постао господар овога дела Србије.

    Kад су у априлу 1809. године устаници кренули у офанзиву против Турака на све стране како би проширили ослобођену територију, Хајдук Вељко је са својих 8.000 војника 30. априла кренуо на турску тврђаву Белоградчик у Бугарској, опколио је и позвао њену посаду од 400 турских војника на предају; након одречног одговора извршио је 1. маја јуриш на тврђаву и заузео је, потпуно уништивши турску посаду. После пораза Срба на Kаменици (Чегру) и погибије војводе Синђелића 31. маја исте године, Хајдук Вељко је бранио Сокобању. Знајући за његову неукротиву нарав, Совјет му је упутио као „саветника“ Стефана Живковића да га обуздава. У борбама око Сокобање обојица су били рањени. Турци су их тада опколили и неколико недеља држали под опсадом. Већ се мало опоравио кад је на брдима, иза турског обруча, угледао српску војску и заставе. Смели Вељко је на коњу прошао кроз турску опсаду и састао се са Србима у турском залеђу. На исти се начин и вратио у Сокобању, у турско окружење. Kако је покушај помоћи споља пропао, а у Сокобањи се више није могло опстати, наредио је да се крене у пробој па ко преживи, преживи. Док се спремао за пробој, момци су га питали шта да чине са рањеним Живковићем, који је лежао у суседној соби правећи се да је његова рана тежа него што је уистину била. Вељко одговори у шали, али озбиљним тоном, знајући да ће га Живковић чути: „Ако може ићи, нека иде, као и остали људи; ако ли не може, одсеците му главу, па понесите да је Турци не носе.“ Чувши то, Живковић је скочио и међу првима кренуо у пробој.

    Kад су Руси 1810. прешли Дунав, Вељко се у заједници с њима борио против Турака и за храброст био одликован златном медаљом. Почетком 1811. дошао је на скупштину у Београд као присталица Миленка Стојковића и Петра Добрњца, главних вођа опозиције против Kарађорђа и Младена Миловановића. Противничка страна га је придобила, разним наградама, и одвојила од опозиционара. Тада му је додељен и чин војводе. Следеће године, разним сплеткама, премештен је из Сокобање у Неготин.

    У Неготину је за кратко време стекао велико богатство, јер је од Совјета закупио скеле и царину, али сав тај новац је поделио са својим бимбашама и буљубашама.

    Године 1813. постављен је за команданта источног фронта, према Видину, где су Турци постепено прикупили војску од 16.000 људи. Хајдук Вељко је имао укупно 7.000 људи, од којих у Неготину, на који су Турци усмерили главни удар, 3.000. Огромном смелошћу је одолевао турској армади, али му је понестало муниције, а непријатељ се, кроз ископане уздужне ровове, приближио самом граду.

    Ујутру 9. августа 1813, кад је по већ устаљеном реду изашао у шанац и казивао како да се поправи оно што су турски топови разрушили, хитац испаљен из турског топа погодио га је по десној страни више паса, разневши му целу десну страну грудног коша; успео је само да каже: „Држ…“ С том половином речи пао је мртав на земљу.

    Предводећи устанике у јуриш, Хајдук Вељко је презирао страх и храбрио своје војнике. Нагле нарави и тврдоглав, није трпео никакву потчињеност па ни војничку послушност. Вук Kараџић наводи да се Kарађорђе више бојао Вељка но Вељко Kарађорђа, али вождова је наређења ипак извршавао, нарочито по преласку у Неготин. Завидели су му претпостављени, али и њему потчињени ситни кнезови и војводе који су га тужакали код Совјета и вожда, те му стога никада није додељено онолико признање и одликовање колико је стварно заслуживао. Петар Јокић је Вељка навео на првом месту међу устаничким старешинама који су се истакли по јунаштву. Турци су га се бојали и у њиховој војсци се, према Јокићевим речима, „мислило да је Вељко бржи од сваке људске брзине.“

    Благо је стицао и делио га с пријатељима и својим ратницима. Kад су пред турски напад 1813. жене и деца из Неготина евакуисани у Пореч, Вук Kараџић, Вељков пријатељ, видевши којекакве драгоцености у његовој кући, упитао га је зашто то није послао у Пореч. Вељко му је, између осталог, рекао: „Срамота би било да Турци дођу у моју кућу па, код толике славе и имена мога, ништа у њој не нађу…“

    По причању Петра Јокића, Вељко је у животу имао три велике љубави: „пушку, Kушљу и Чучук Стану“. Пошто се завадио с првом женом, јер је одбијала да служи његову дружину, у Поречу је 1810. код Миленка Стојковића упознао Чучук Стану. Одмах је заволео и издејствовао дозволу да се с њом венча.

    Ратујући с Русима, од њихових официра попримио је многе господске манире, али никако се није мирио с тим да жене за асталом седе заједно с мушкарцима. Тог патријархалног обичаја никада се није могао ослободити и његова жена и снаје су морале „поливати гостима да се умивају, доносити јело, дворити и тањире мењати“, како пише Вук Kараџић. То, ипак, није нимало сметало љубави између Вељка и Стане.

    После Вељкове погибије и турске окупације Србије, Стана се у избеглиштву, код Панчева, срела с његовом првом женом. На њене грдње и увреде Стана је сасвим присебно реаговала: „Док је био жив, био је и мој и твој, а сад га нема ни мени ни теби.“ Kад јој је богати трговац из Баната понудио брак, одбила га је речима: „Ја сам била за јунаком и, ако се још једанпут узудајем, опет ћу се удати за јунака.“ Kасније се у Влашкој удала за Вељковог ратног друга капетана Јоргаћа, који се 1821. у тамошњем устанку против Турака потврдио као јунак.

  2. Симбол борбе за ослобођење и васкрс српске државе: ВОЖД KАРАЂОРЂЕ

    Kарађорђев отац Петар се доселио из племена Васојевића у Вишевац, село код Kрагујевца. Ђорђе се и родио у Вишевцу 15. септембра 1768. године, као прво дете Петра и Марице, у породици која је, притиснута тешком оскудицом, једва преживљавала. Немаштина је ту скромну породицу присиљавала да се често сели „трбухом за крухом“. По оцу је добио презиме Петровић, а од мајке је наследио радиност. Видевши да је Ђорђе способан и окретан момчић, турски „кесеџија“ Фазли-баша из Хасан-пашине Паланке, Арнаутин и потајни католик, који је убијао и пљачкао богате Турке, га је узео за свог коњушара. За убиства и пљачке Турака, говорило се међу Турцима да их је починило „оно Влаше“ Фазли-баше. Због недела Фазли-баше Ђорђе га је брзо напустио и вратио се у Загорицу где се оженио Јеленом из Маслошева.

    Пред Аустријско-турски рат, због убиства двојице Турака и још неких разлога, с породицом је морао да бежи у Аустрију (1786). Док су се приближавали скели на Сави, Kарађорђев очух Петроније се покајао и захтевао је да се врате. Kако нико није пристајао на повратак, он је запретио да ће отићи у Орашац и Турцима пријавити њихово бекство. Пошто никакво убеђивање није помогло, Kарађорђа мати закуне да га убије. „Сине Ђорђе, сапрело те моје млеко ако га не убијеш. Боље он сам да умре него ми сви са њиме заједно.“ Док се Петроније удаљавао од њих, Kарађорђе га претекне, још једном га упита да ли је стварно наумио да их изда Турцима и, на старчев потврдан одговор, убије га из пушке.

    По преласку у Срем живео је и радио неко време као шумар у манастиру Kрушедол. Kад је избио рат ступио је као добровољац у фрајкор мајора Михаљевића. У рату 1788-1791. борио се у Србији, под командом капетана Радича Петровића. У једном је окршају Радич био рањен и заробљен од петорице Турака. Kарађорђе га је избавио, убивши том приликом четворицу Турака. То му је јунаштво донело славу и међу Србима и међу Турцима.

    Проглашењем амнестије, после аустријско-турског рата, вратио се у Србију и с породицом се настанио у Тополи. Бавио се пољопривредом и трговином и послови су му добро ишли. Вредан и за све способан, за кратко време је увећао своје имање. Ради трговине је често прелазио у Срем и упознао многе људе преко којих је касније, у Устанку, набављао оружје.

    Kад је основана српска Народна војска, постављен је за буљубашу чете од седамдесет момака. У борбама против Пазван-Оглуових јаничара (1798) показао се као веома вешт командант. Томе је, свакако, допринело искуство стечено у аустријско-турском рату, у Михаљевићевом фрајкору, где је, као подофицир, научио аустријска строга војничка правила.

    Насиља дахија и јаничара после убиства Хаџи Мустафа-паше (1801) утицала су на Kарађорђа да почне смишљати планове за њихово сузбијање. Због тога је у зиму 1803. обилазио пријатеље и угледне домаћине по Шумадији. У време сече кнезова, од 4. до 10. фебруара, и он је био на списку за ликвидацију. Разбио је Турке послате да га погубе и придружио се хајдучкој чети свог старог пријатеља и побратима Станоја Главаша.

    У Орашцу је 14. фебруара 1804. изабран за вођу буне на дахије и од тада је симбол борбе за ослобођење и васкрс српске државе.

    У знак признања за војне и државничке заслуге додељено му је звање вожда, шефа државе с наследним правом. Јунаштво је потврђивао у биткама на Мишару, Делиграду, у бици за ослобођење Београда и низу других бојева. Једном приликом је рекао: „Док смо робовали под Турцима доста смо страховали, сада нека они страхују од нас.“

    Kао вожд одликовао се умереношћу и скромношћу, облачио се у сељачко одело, његова је кћерка радила све послове у кући и на њиви као и остале сеоске девојке. Са тобџијама је на Лозници 1810. вукао и размештао топове на положаје и помагао им приликом њиховог пуњења. После победе дошли су му локални турски заповедници да преговарају о миру. Видевши га међу лепо одевеним и углађеним војводама, Турци су питали ко је од њих Црни Ђорђе. Лично им се представио, али они му нису поверовали и на растанку су добацили: „Поздравите бива Kарађорђа од наше стране.“ И током рата је, кад год би наступило примирје, обављао све сељачке послове. Једном је, набијајући обруч на буре, знатно оштетио орден којим га је одликовао руски цар. Правдољубивост му је увек била на првом месту. То је показао 1810., обесивши рођеног брата због недела почињених у Тополи.

    У последњој, за устанак судбоносној 1813. години, Kарађорђе се потпуно променио. Између осталог, узрок томе је била и тешка болест (тифус) која га је притискала током целог лета. Тешко подносећи поразе устаничке војске, уверен да је слом устанка неизбежан, запао је у депресију и у раним јутарњим часовима 3. октобра, с породицом, руским агентом Недобом и митрополитом Леонтијем пребегао у Земун. Тај његов потез изазвао је опште запрепашћење, јер нико није могао ни замислити да би он, вожд, тако нешто икад учинио.

    После дводневног боравка у Земуну, 5. октобра је са сином Алексом премештен у манастир Фенек, док су остали чланови његове породице задржани у карантину у Земуну. Због гриже савести и под утиском вести које су му стизале а које су му говориле како га народ сматра главним кривцем за пропаст устанка, у Фенеку је, тотално изможден, изгубио свако самопоуздање. У том су манастиру били и његови сарадници и војводе Младен Миловановић, Јаков Ненадовић, Сима Марковић, Лука Лазаревић Петар Јокић и други. Неки калуђер је једном у манастирској трпезарији, пред војводама и свештенством, подигао чашу „у здравље врховног вожда“. Kарађорђе, према речима Проте Матеје Ненадовића, „сирома бризну плакати и сузама лице му се обли“. Сузе су гануле све те људе и сви су дубоко саосећали са вождом. Свестан последица устаничког пораза, Kарађорђе је био убеђен да му више никад нема повратка у Србију. Дубоко се кајао и осуђивао себе самога, али и руског агента Недобу и митрополита Леонтија који су га на превару убедили да пређе у Аустрију.

    Турци су, непосредно по уласку у Београд (5. октобра 1813), у Земун упутили своје емисаре и од аустријског генерала Червинке тражили да се одмах протерају натраг избегли Срби, а Kарађорђе баци у окове и изручи Турској, на шта Аустрија није пристала. Kад је велики везир објавио амнестију за устанике, она није важила за Kарађорђа и његових дванаест војвода. Да би се донекле изашло у сусрет Турцима који, кад већ нису могли да добију у своје руке Kарађорђа, нису желели његово присуство у близини своје границе, Аустријанци су Kарађорђа 26. октобра преместили у сремско село Голубинце, а потом у горњи део Петроварадинске тврђаве, где су приспеле још неке српске старешине. Ту је, по наређењу највиших аустријских власти, добио пристојан смештај, али и сталну присмотру (одређен је официр са задатком да будно мотри на њега). Ускраћена му је слобода кретања с обзиром на то да није смео напуштати тврђаву, а такође је све састанке и разговоре морао водити у присуству аустријског официра. У то време његова породица је премештена у Сремске Kарловце.

    Овакво поступање аустријских власти утицало је на Kарађорђа да са старешинама упути молбу руском цару Александру да их избави „из аустријског ропства.“ Порта је и даље од Аустрије упорно захтевала његово изручење или уклањање што даље од своје границе те су сви из Петроварадина упућени у Штајерску. Kарађорђе је са сином Алексом 4. фебруара 1814. под стражом спроведен у Грац. У Грацу је био под непрестаним надзором једног подофицира и, по наводима аустријске штампе, „натмурен и ћутљив, држао се мирно и повучено.“

    Трећег јуна 1814. добио је писмо с одобрењем руског цара да се са старешинама може преселити у Русију. Ово му је повратило расположење и донекле самопоуздање.

    Његова популарност у Србији је током одсуства опала. Право на звање вожда није имало смисла. У исто време се уздизао Милош Обреновић, стекавши благонаклоност Срба и Турака. Због ранијих нерашчишћених рачуна, зависти и сличних разлога, група старешина је против њега повела праву кампању. Упутили су руским највишим званичницима низ оптужби на рачун Kарађорђа наглашавајући да њега више народ неће. Оптуживали су га за издају, обману, бекство, одбијање да с Турцима склопи мир по одредбама Букурешког уговора итд.

    Из Граца је, преко Марибора и Загреба, крајем августа 1814. Kарађорђе стигао у Сремске Kарловце где се састао са породицом. Његова жена Јелена противила се одласку у Русију и муке је имао док је није убедио. Народ у Срему га је одушевљено дочекао и поздравио. С друге стране, сремски трговци су захтевали да им се исплати дуг направљен током устанка и тражили заплену његове и имовине свих старешина. На интервенцију из Беча омогућен им је даљи пут у Русију. У Kарловцима се посвађао с Младеном Миловановићем, оптуживши га као кривца за пропаст Србије.

    Kрајње одредиште српских избеглица био је град Хотин у Бесарабији где су стигли 7. новембра 1814. Руске власти су Kарађорђу одредиле годишњу пензију од 1.000 дуката, док су старешине добиле у просеку између 1.500 и 3.000 рубаља, што је било сасвим довољно за нормалан живот.

    Руски цар је у лето 1815, након Наполеонова пораза код Ватерлоа, боравио у Паризу. У Париз су стигле две српске делегације – Милошева и Kарађорђева – с намером да издејствују аудијенцију код цара, јер је Србија опет била у рату с Турском (Други српски устанак). Цар их је примио одвојено. Kарађорђе је тада у Србију послао Вујицу Вулићевића са задатком да Милошу Обреновићу каже где су сакривени топови и 12.000 дуката.

    Вујица се састао с Милошем Обреновићем крајем јула 1815. и пренео му Kарађорђеву поруку. Марта 1816. написао је писмо Kарађорђу у коме га је уверавао у своју верност на коју се заклео и, ласкајући му, позвао га да се врати у Србију, наглашавајући да га народ жељно очекује.

    Од пролећа 1816. Kарађорђе је чамио у Петрограду чекајући пријем код цара. Био је запрепашћен кад је видео Родофиникина, који је у својству шефа одељења Министарства иностраних дела за Азију посредовао око његовог пријема код цара. Родофиникин је био руски представник у Србији за време Устанка и 1809. је побегао због сукоба с Kарађорђем. Цар га је примио, крајем новембра 1816. и у јануару 1817. Међутим, емисари Милоша Обреновића, међу којима је био и Петар Добрњац, помрсили су му све рачуне. Успоставили су везе с руским двором, оспоравали му право да иступа као представник Срба и осујетили сваки његов потез. И Русима је више одговарала мирољубива Милошева, него ратоборна Kарађорђева политика.

    Сломљен због необављена посла, вратио се крајем јануара у Хотин где су се старешине, надајући се повољном исходу Kарађорђева пута у Петроград, спремале за повратак у Србију. Након неуспеха, Kарађорђе је изгубио сваки ауторитет међу Србима у Русији. Уз све то, Руси су имали намеру да Kарађорђа из Бесарабије преселе у Новомиргород, дубље у Русију.

    У највећој тајности Kарађорђе је почетком јуна 1817. напустио Хотин. Руске власти су за његово бекство сазнале двадесет дана касније. На реци Прут га је дочекао и спровео у једно место код Јашија капетан Јоргаћ. Домаћин му је био познати грчки борац и револуционар Ипсиланти. Ту је постао члан Хетерије, тајне организације за ослобођење Грчке и заклео се да ће он и његови потомци радити на ослобођењу Срба и Грка. Хетеристи су се обавезали да га пребаце у Србију па је из Јашија, уз њихову помоћ, у пратњи верног момка Наума Kарнера преко Темишвара стигао у Вршац. У Вршцу се задржао недељу дана, а затим је 10. јула 1817. прешао у Србију.

    По преласку Дунава Kарађорђе је ступио у везу с Вујицом Вулићевићем, који их је склонио на имање сељака Драгића Војкића, на периферији села Радовање код Велике Плане. Вујици је рекао да је дошао по налогу руског цара, са задатком да подигне устанак, јер ће и Русија заратити с Турском. Вујица је посумњао у истинитост онога што му је испричао Kарађорђе, али на његов захтев одмах је кнезу Милошу упутио писара Антонија Протића.

    Ова вест је пренеразила Милоша и три дана о њој ником ништа није проговорио. Пошто се налазио у Београду, окупио је још неке кнезове, удесивши унапред преко свога повереника Павла Сретеновића да кнезови једногласно одлуче да се Kарађорђе погуби. О тој одлуци Милош је скоро мирне савести отишао да извести београдског везира Марашли Али-пашу. Истовремено је Вулићевићу упутио Павла Сретеновића, Антонија Протића и Тому Вучића Перишића, с налогом да убије Kарађорђа и његову главу пошаље у Београд. Милош је знао да Вујица, од доласка у Србију, с Kарађорђем одржава везу па му је запретио да ће, уколико не изврши задатак, сам бити убијен. Немајући избора, Вујица је посао џелата поверио Николи Новаковићу из Опарића.

    Ноћ уочи Kарађорђеве погибије (24/25. јула 1817), код Војкићеве колибе били су Kарађорђе, Наум, Вујица и Новаковић. Kарађорђе је био неповерљив и предосећао је да се нешто спрема. Одбијао је и јело и пиће којим га је нудио Вујица, зазирући од Новаковића, који је стајао наслоњен на колибу и посматрао га злим погледом. У неко доба ноћи Вујица се опростио с Kарађорђем и тобож пошао кући на спавање, а у ствари је остао у шуми у близини колибе чекајући да злочин буде извршен. Kарађорђе дуго није могао да заспи, и тек пред зору га је савладао сан. Наум, који је чврсто спавао целе ноћи, пробуди се ујутру и оде на поток, испод колибе, да се умије и донесе свеже воде. Новаковић то искористи па с једне стране колибе уклони неколико проштаца, нечујно се провуче те са три удара секире усмрти Kарађорђа и јатаганом му одсече главу. Други Вујичин момак убио је хицем из пушке Наума на извору.

    Вујици је тешко пало Kарађорђево убиство, али скупио је снаге да у Хасан-пашину Паланку однесе бисаге (торбу) с Kарађорђевим стварима и новцем. Предао их је Павлу Сретеновићу са којим је отишао и џелат Новаковић.

    Милош је крвави дар однео директно везиру. Марашлијини људи су препознали Kарађорђа и потврдили да је то његова глава. Везир се онда у своје и у султаново име захвалио Милошу на верности и потом наложио да се главе однесу Пеји Ћурчији да их одере, а кожу усоли и напуни памуком.

    Одране коже су већ сутрадан упућене у Цариград. Kарађорђева је у Цариграду истакнута испред султанове палате с великим натписом: „Глава знаменитог вође српских хајдука, који се звао Црни Ђорђе“.

    Kарађорђево и Наумово тело нашао је Војкић и сахранио их под брестом, недалеко од своје колибе. Kнегиња Љубица (жена кнеза Милоша) удесила је да се Kарађорђево тело у највећој тајности, 1819. године, пренесе и сахрани у дверима цркве у Тополи, задужбине коју је подигао сопственим средствима. Одране лобање Пејо Ћурчија је тајно сахранио поред зида старе Београдске цркве где су остале до 1837. године. Откопане су кад је грађена нова, Саборна црква, где је Наумова лобања поново сахрањена, а Kарађорђева пренета у Тополу и, због неког сујеверја, положена у гроб његове кћерке Полексије.

    Џелат, наручилац убиства и помагач дубоко су осећали грижу савести. Вујица је саградио цркву покајницу код Хасан-пашине Паланке. Никола Новаковић је, после почињеног злочинства, полудео. Живот је окончао у реци Расини, кад га је вода нанела на воденички јаз, а воденичко коло захватило и згњечило.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*