Синиша Павић: Завичај је само један, а ја сам свој изгубио

Синиша Павић о три деценије "Бољег живота", репризама серија, народском човеку као инспирацији: Гледаоца за кога пишем сам сам формирао. Подарио сам му особине људи до чијег мишљења ми је стало

0

ПРЕ него што 22. јануара прослави 84. рођендан, наш угледни драмски писац Синиша Павић с поносом ће уписати у богату каријеру још један велики јубилеј. Тачно на Божић навршавају се три деценије од почетка емитовања „Бољег живота“, најгледаније серије свих времена на овим просторима. А она и данас, радним данима на РТС 1 у 9.00, привлачи нову публику с ко зна којом репризом. Писац, који можда најбоље познаје српски менталитет, открива читаоцима „Новости“ шта му као аутору овог ТВ ремек-дела представља тај јубилеј:

– Пут до ремек-дела на ТВ дуго траје, некада 10, а некад 30 година. Толико је потребно да с једног дела отпадну сви отпори који прате сваку велику амбицију и подухват, хвалоспеви који могу да заварају, одушевљење гледалаца које није увек поуздано, па ни трајно. Потребно је да одрасту „неки нови клинци“, да и они дају суд. Десетак нових генерација је прошло с новом оптиком и три деценије је ваљда довољно да се сад назовете ремек-делом, ако тако мислите, а да не звучи претерано.

* „Бољи живот“ гледамо у јутарњем програму, кад су многи на послу а управо те нове генерације у школи…

– Мислим да је то штета. Али на то немам никаквог утицаја.

* Можда мисле да су га сви гледали и то неколико пута?

– Вања Булић је изјавио да ће га увек гледати, и стоти пут. У шали, наравно. Последњи пут је репризиран пре шест година, то је довољан период да га многи доживљавају као премијеру. У јутарњем програму тако и делује – премијерно.

* Многи се буне због честих реприза…

– Буне се преко својих гласника они којима смета поређење у медијској утакмици. И не против свих реприза. Углавном против мојих. Пронађите, ако можете, нечији глас протеста против репризе неке лоше серије. Нећете га наћи. А било их је доста. Веома лоших. Лакше је трчати трку ако други трче спорије од вас.

* Присталица сте добих реприза?

– Благо телевизији која има шта да репризира. Ако производи само оно што пусти данас и никад више, изгледаће као земља која није градила школе, болнице, мостове и фабрике, већ је све трошила и потрошила на храну и крпе. Шта је Нушићево дело ако се не игра из године у годину поново у позоришту, и тако читав век? Све су то репризе. Шта је добар роман без нових издања? Теодор Драјзер, класик америчке литературе, добио је улицу у Београду још пре Другог светског рата. Ено је у Топчидеру. Али није штампан већ шест деценија. Једва сам нашао његова сабрана дела преко огласа. Код човека који распродаје очеву библиотеку. Тако Драјзер овде има улицу, али више нико не зна ко је он. Јер, није имао репризу.

* Које и чије критеријуме мора да задовољи ваше дело?

– Телевизија је масовни медиј, али пред екраном је увек само један човек. Можда са породицом. Не постоји просечан гледалац. Сви ти људи су различити, немају заједнички именитељ. Свету се не може угодити. А било би лоше за писца да то покушава. Гледаоца за кога пишем сам сам формирао. Подарио сам му особине људи до чијег мишљења ми је стало. То је пре свега образован човек, са довољно животног искуства, чак и доктор наука као мој син. Може да буде професор књижевности заљубљен у поезију, као мој уредник, и има развијен осећај да осети банално и сувишно, какав има моја супруга Љиљана. Кад са тако захтевним гледаоцем изађем некако на крај, па помислим да бих могао да будем задовољан, тада изађем и пред остале људе који нису увек расположени да вас стрпљиво и благонаклоно саслушају. С правом, уосталом.

* Народски човек увек је био ваш гласноговорник. Због чега бирате баш њега?

– А кога другог? Његов опстанак зависи од онога што се у друштву догађа независно од његове воље. Он није такозвани човек без својстава, који је дуго био репрезентативни узорак „јунака нашег доба“ у бројним уметничким делима. Напротив, он је увек колоритан, право дете свог народа и овог поднебља. Има занимљива „својства“. Има и духа, и памети, понекад и талента, па и жеље да свој живот осмисли и оплемени. Али управо то што су му циљеви људски и једноставни, драматично се сукобљава са онима који друштво обликују и усмеравају у супротним циљевима. Зато ми је драгоцен као „драматис персона“.

* Многе теме нашле су се на мети вашег пера. Међутим, ону најостељивију на овим просторима, а то је национализам, ретко срећемо међу њима. Да ли је избегавате с неким посебним разлогом?

– Године 1942, Леонтина Краус, Немица која је годинама живела у Југославији, упутила је Милану Недићу писмо да из бањичког логора пусте затвореног младог партизана, чију је слику приложила, а у замену за њега затворе њу. Разлог – годинама је овде деци предавала немачки језик и могла је добро да процени честитост и поштење својих ученика. Недић је писмо проследио Илији Параносу, а овај, пошто је проверио да стара професорка није провокација окупатора већ идеализам без граница, послао је жену и писмо Вујковићу. Он ју је оборио на под, изгазио ногама и сместио у собу с погледом на небо. Стрељана је с младим партизаном. Ово је сцена из моје серије „Бањица“ коју је режирао Сава Мрмак. Говорили смо о национализму, оном племенитом. Кад Немица брани младог Србина од немачког слуге, бранећи тако и немачку нацију од њеног сопственог посрнућа. Ана Кумануди на крају серије упозорава да ће све муке бити узалуд ако почнемо да заборављамо, а ми смо је затрпали заборавом. Не репризира се пуних 10 година, а процес рехабилитације председника квислиншке владе одвија се легитимно. Не дај боже, кажу, да Србин пуца на Србина. И не дај боже. Али шта ако му опет промакне Вујковић? Хоће ли неко од Срба ипак пуцати у њега, или ће допустити да најбоље међу њима пошаље на онај свет.

* Одрасли сте на далматинском кршу, а мир пронашли на југу Србије, у Власотинцима. Шта повезује ова два ваша завичаја?

– Нисам пронашао мир. Пронашао сам супругу Љиљану. Срео сам је у Београду, али она ме је одвела у свој завичај. А са Љиљом ни тамо немам мира. Она се труди да останем онакав какав сам био кад ме је упознала. Завичај је само један, али пошто сам свој изгубио, овај ми у много чему њега замењује.

* Из ваших дела несумњиво је да сте упознали Србе, са свим врлинама и манама. Можда боље него и од њих самих. Да ли сте успели тако да доживите хрватски народ? Која су крајност од две крајности којима су нам се представили протеклих деценија?

– Познајем врло добро Хрвате. Погледајте Лују кога у „Бољем животу“ игра Борис Дворник. Расни Далматинац. Прави пандан Гиги Моравцу. До своје пете године упијао сам само боје завичаја, али сам зато целог живота упознавао свог оца који је, како кажу у Далмацији, био човек и по. У Задру сам служио војску. Имао сам рођаке у Загребу. И данас се дивим људима какви су Игор Мандић, Виктор Иванчић или Горан Бабић. Ја сам познавао ону бољу Хрватску. Та се жестоко борила против усташа. Чак 100.000 Далматинаца отишло је у партизане. Сваки осми. Из мог Сиња сви су отишли у партизане, ниједан Сињанин није отишао у усташе. Где је та Хрватска данас? Она у којој је Горан Ковачић написао „Јаму“, а Владимир Назор „Мајку православну“. Како су успели да толико затрпају Јасеновац, да млади људи данас не знају шта је и какво зло представљао усташки покрет. Верујем да та Хрватска још постоји, али је слабо видљива.

* Већ три деценије живимо крај малог екрана „бољи живот“, иронично попут назива серије, а никако да га доживимо у реалности. После свега, верујете ли и даље да је он могућ?

– Могућ је само ако људи постану бољи. Живот бољим чине људи. Сви актери „Бољег живота“ борећи се за новац као средство за бољи живот, прошли су кроз личне драме и постали до краја серије племенитији него што су били на почетку.

* Имате ли неку жељу за Нову годину?

– Желео бих да РТС дигитализује и освежи копију „Бољег живота“, док не буде касно.

ДИКТАТУРА НОВЦА

* ПРЕПОЗНАЈЕТЕ ли земљу у којој сте одрасли у генерацијама којима је остављате? Плашите ли се за њену будућност, или и даље верујете у боље сутра?

– Ми смо данас препуштени стихији и диктатури новца. Бојим се да ћемо ускоро имати само систем којештарија. Да ће се финансирати само оно што тржиште верификује брзо и одмах, и да никога више неће интересовати инсистирање на стваралачком стрпљењу и правим вредностима. Као да је све усмерено ка томе да се људи формирају као мали, а не као људи од формата.

ШТА ОВО БИ, ЉУДИ?

* АКО би се Шурда, Гига Моравац и Голубовићи нашли на Шојићевој „Белој лађи“, како би реаговали?

– Шурда би рекао: „Леле, леле, мајко“, Гига би опсовао и насрнуо на Курчубића, који би се сигурно нашао у том друштву, Риска и Аранђел би се само прекрстили, а сви заједно би вероватно помислили: „Шта ово би, људи!“

Милан АЏИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*