Завршила два факултета, због „белог штапа“ нема посао. Уписала и трећи!

Иако је од рођења слепа, Сузана Ристанић (33), из Новог Сада, уписала и трећи факултет. Завршила психологију у Нишу, а у Новом Саду Факултет техничких наука

0

ОД својих вршњакиња се Сузана Ристанић (33) разликује по много чему. Ова од рођења слепа млада жена, родом из Брчког, храбро, са белим штапом, сама корача кроз живот, а једина жеља за Нову годину, као и многих претходних, била јој је да добије посао и сама се издржава. Од 26.000 динара туђе неге и помоћи, кад плати стан, за живот јој не остане превише.

Са две факултетске дипломе и звањима дипломираног психолога и мастера инжењера у менаџменту, нажалост, до сада није имала среће. Не желећи да седи између четири зида скрштених руку и очајава над својом судбином, јесенас је уписала и трећи факултет, Бизнис академију у Београду, и уз њихову стипендију ће студирати на даљину.

Потпуно слепа, Сузана је из родне куће у Брчком отишла са свега седам година, како би са децом исте или сличне судбине у Земуну завршила Основну школу „Вељко Рамадановић“. Иако су њени родитељи, мајка Ружица и отац Богдан, били за то да је пошаљу у школу у Сарајеву или Загребу, дилему је разрешила управо Сузана, одлучивши да похађа осмолетку за слепе у Земуну, јер је ближе Београду.

– Ту сам се описменила на Брајевом писму и стекла основно знање, а доброту и племенитост учитељице Наде Манојловић ни данас не могу да заборавим – каже Сузана, прелиставајући албум успомена на детињство и прве самосталне кораке. – Трудила се да нам развије менталне, моторичке и сензорне вештине, што је за нас врло важно. Једноставно, припремала нас је за живот, јер је знала да пут нас слепих или слабовидих неће бити нимало лак.

Иако сама, у непознатом граду, Сузана је храбро корачала напред, научила је да користи бели штап. У Београду је завршила средњу медицинску школу, а од првобитне замисли да то и студира одустала је. Поново је спаковала кофере и кренула у неизвесност.

– Отишла сам у Ниш на наговор школске другарице Марије Миловановић и тамо уписала и дипломирала психологију – препричава нам Сузана свој даљи живот. – Знале смо шта нас чека и да неће бити лако прилагодити се. Срећом, 2002. су се појавили први говорни софтвери за слепе, па смо скенирали књиге у слике, а њих преко програма претварали у текстуални формат.

Са факултетском дипломом, Сузана је опет спаковала кофере и обрела се у Новом Саду, где је њена млађа сестра Марјана студирала на Пољопривредном факултету. Убрзо је у школи „Милан Петровић“ за децу с посебним потребама добила прилику да одради стручну праксу, због чега њеној срећи није било краја.

Посла за слепу девојку, нажалост, није било ни на видику, па је на Факултету техничких наука уписала и завршила инжењерски менаџмент, а 2016. је добила диплому мастера.

Ведрог духа и оптимиста, симпатична Сузана каже да времена има напретек и да је због тога поново, по трећи пут, студент. Верује да ће с новом дипломом имати више среће и да ће наћи посао.

– Волела бих да више путујем ван града и дружим се – открива нам Сузана још неке своје жеље. – Највише времена проводим читајући, а жеља ми је и да научим да плетем.

ПОТРЕБА ЗА ПЛИВАЊЕМ

ДОК је живела у Нишу, Сузана је са још неколико другара 2009. године основала Пливачки клуб „Делфин“.

– Идеја је настала из наше потребе да се бавимо спортом, односно пливањем – каже Сузана. – Клуб је, на моје велико задовољство, наставио да се развија, и драго ми је што многе особе с посебним потребама могу да се баве спортом.

САМО СЕ МЕНИ ДЕСИЛО

СУЗАНА је једина слепа у породици Ристанић. Родитељи, као ни две млађе сестре Марјана и Свјетлана, немају проблема са видом. – Ето, то се само мени десило – каже помирљиво Сузана. – Нико ни од родбине није слеп.

Љиљана Прерадовић, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*