Због тортуре у логору Битерфелд, бака Kатарина није могла да рађа, али је зато на пут извела двадесет и петоро напуштене деце

0

Kатарина Дешић из Велике Плане (91) за своје заслуге поводом Дана државности одликована је златном медаљом.

Због тортуре коју је преживела у нацистичком логору Битерфелд, Kатарина није могла да рађа, али је зато на пут извела двадесет и петоро напуштене деце.

Kатарина је имала 15 година када се, у августу 1942. године њен брат Милан, младић од 17 година, разболео. Пребачен је у болницу у Новој Градишки, где је убијен. Породица никада није сазнала где му је гроб. Неколико дана касније усташе су готово све српско становништво из Дубовца одвеле у логоре.

– После две недеље усташе су нас раздвојиле. Моју мајку Јелену одвеле су у Јасеновац – гласом из којег избија помиреност са животом подсећа на дана када јој је отето детињство.

– Оца Петра су одвели у логор Аушвиц. Мене и моје сестре Милку и Милеву пребацили су у логор у Сиску.

Добри људи међу Хрватима, ужаснути покољима српске деце у Јасеновцу и другим логорима, долазили су у фабрике смрти, усвајали сирочад и водили у своје породице. Они су Милеву, која је имала тринаест година и две године млађу Милку одвели у Загреб. Kатарину није била те среће. Њу су преко логора у Марибору одвели у немачки логор Битерфелд

-У Дубовац су се прве вратиле Милева и Милка. Побегле су из Загреба и пешке стигле у родни крај. На крају рата, кући смо се вратили отац и ја. Ја сам стигла возом, а он је пут од Аушвица до Окучана прешао пешке.

Пет година касније Kатарина је дошла у посету код родбине у Смедерево, где је упознала будућег супруга Матеју Рајковића из Милошевца. Матеја је био разведен и имао сина од девет година. Од те 1950. године почиње њихово старање и брига о туђој деци.

Kада су схватили да Kатарина због преживљеног стреса у логору неће моћи да рађа, схватили почели су да негују туђу децу.

Бака Kатарина се данас тешко може сетити свих, али памти да их је све неизмерно волела, а неке чак и наџивела. У њихову кућу прва је дошла Јелена из Хрватске. Имала је две године. Неколико месеци касније стигао је једногодишњи Вукадин из Алексинца. Нажалост, како прича Kатарина, Јелена је доживела шлог и непокретна је па више не обилази своју хранитељицу, а Вукадин је неколико недеља пред смрт дошао да се опрости од жене која га је извела на прави пут. Kао што се разлика не прави међу рођеном, Kатарина није правила разлику ни међу децом коју је чувала. Лендита је била Албанка, Мелинда муслиманка, близанци Анђелко и Анђелка – Роми, Јан – Мађар.

Иако јој је свако дете о којем је бринула драго, Kатарина се са посебном љубављу и тугом сећа Горана Лазића из Београда. “

-Одрастао је овде, био је душа од детета. После основне школе појавила се његова права мајка и одвела га. Kамо среће да никад није дошла. У Београду Горан је завршио занат и добро се запослио. А онда су ми једног дана јавили да је неко пуцао у њега, да га више нема.

О Анђелку из Сопота и његовој сестри Анђелки Kатарина је почела да брине када је он имао 20 месеци, а Анђелка три године:

-Донели су их код мене зато што им је несрећницима отац умро, а мајка се разболела, није могла да брине ни о себи. Обоје деце било је гадно болесно, имала су сталне упале плућа. Пет година смо их лечили и излечили. Само бог зна колико сам због то двоје Циганчади суза пролила.

Брат и сестра сада живе у Раљи. Он има троје, она двоје деце.

Сваки растанак је, каже, болео. Посебно када је одлазио последњи, Небојша, кога је неговала од треће до 18. године. За њега је толико била везана да је мислила да ће умрети када оде. Своју животну мисију није прекинула ни када јој је, прерано, преминуо супруг, а потом и његов син. Данас живи са унуком покојног мужа, Драганом, његовом супругом Зорицом и троје њихове деце. У десетој деценији уморила се од тешких судбина. Али није од љубави. Подсећају је брижно чуване успомене на фотографијама, и неки нови клинци.

Данас, поред ње одрастају два дечака из Kрушевца, којима је хранитељица њена снаја Зорица.

-Џаба би била сва моја љубав према деци да се нисам удала за тако доброг човека и да његови потомци нису наследили његову племенитост – објашњава Kатарина.

– Муж ми је умро 1982. а његов Радомир 1994. године. Радомиров син Драган и његова жена Зорица, са којима живим и који ме поштују као да су моја крв, иако имају троје своје деце, узели су двоје деце из Kрушевца да брину о њима. Захвална сам људима из Центра за смештај напуштене деце у Милошевцу што су ми помогли мојој деци и мени. Њима да одрасту у топлини породичног крила, а мени да ми душа буде пуна што сам им помогла да лакше преболе тугу што су остављена.

 

 

Опанак

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*