Зелене пијаце белог града

Сељаци и трговци су вековима имали места по којима су били препознатљиви. Најстарија на Студентском тргу, најпознатија Зелени венац, а најгосподскији Каленић

0

ПОЧЕТКОМ 19. века сељаци из околине Београда доносили су своје производе на прилазе вароши и тамо их продавали. Међутим, Турци су увидели да би овакав начин трговине и за њих могао да буде уносан, па би приморавали ратаре да им дају робу испод цене, а затим би је препродавали унутар града одредивши јој знатно вишу вредност.

Тако је полако нарастао бунт који није ишао наруку ослабљеним Турцима и њиховој власти. Бес сељака решио је да ублажи београдски везир тако што је на једном састанку виђенијих Турака и Срба одлучио да „учини једно пазариште или торжиште“ и тако је никла прва градска пијаца.

Подаци из ЈП „Београдске пијаце“ говоре о томе да је ова тржница понела име Пијаца Светог Андреје, али је остала много познатија као Велики пијац на данашњем Студентском тргу.

Отворен је 1824. године.

Главно пазариште

ПРИЧА забележена у ЈП „Београдске пијаце“ даље приповеда како је ово место ускоро постало главно пазариште у граду јер је ту свако могао изнети своје производе.

Први београдски урбаниста Емилијан Јосимовић предлагао је још 1867. године измештање пијаце, међутим део слободног простора је претворен у парк, док је централни део остао да ради као пијачни простор све до 1926. године.

Друштво за улепшавање Врачара оснива пијацу Цветни трг, потом ничу и Рибља, Сточна и Житна у Земуну, а потом и пијаца на Сењаку.

Прва приватна пијаца била је у власништву друштва „Милошевац“ и налазила се на Палилули.

– Градска управа затвара Велику пијацу 1926. године, и уместо ње гради три нове – објашњава Марија Бошњаковић из ЈП „Београдске пијаце“. – Тада су отворене тржнице Зелени венац, Каленић гувно и Јованова пијаца. Стални пораст броја становника у Београду повећева потребу за још оваквих места, па се отварају Смедеревски ђерам, Душановачка, Вождовачка и пијаца на Карабурми.

Бајлонијева пијаца

„Најгосподскија“ од свих пијаца у граду постала је Каленић пијаца, која је понела име по Влајку Каленићу. Некада је носила и име Каленића гувно. Добила је своју управу 1933. године и слови као велики туристички потенцијал због добре и разноврсне понуде.

Чех Игњат Бајлони оснивач је отворене тржнице која и данас носи његово име, мада су јој градске власти званично наденуле име Скадарлија, али је нико данас не зове тако. Бајлони је, истина, на дну Цетињске улице, уз Скадарлију имао и велику парну пивару, а његово дело било је и исушивање великих баруштина које су некада покривале област на којој су данас распоређене тезге.

Земун и аласи

ПОСЕБНА прича, дабоме, односи се на Земун и тамошњу традицију. Како кажу у ЈП „Београдске пијаце“, још крајем 17. века сељаци су муштеријама доносили робу „на ноге“. Тадашњи обичаји налагали су да господа не одлази на пијацу, јер је то био недоличан посао за њихов висок статус, већ је тамо долазила углавном сиротиња.

Намирнице су превожене запрегама које су вукли коњи, лубенице и грожђе су транспортовани лађама из Старог Сланкамена, а улога Великог ратног острва није била занемарљива јер су тамо одгајане велике количине купуса и другог поврћа.

Цветни трг

Немци су овде довозили своје производе, попут путера, милерама и швапског сира.

– Уз зелену пијацу, Земун је имао и рибљу, која и данас чува стару традицију – додаје Бошњаковић. – Аласи су на ово место износили свој улов, тако да је увек било лако имати свежу рибу на трпези. Недалеко од данашње Земунске пијаце до шездесетих година прошлог века била је и Житна пијаца поплочана турском калдрмом, где су сељаци и трговци запрегама допремали жито.

Трошарина и Ђерам

БЕОГРАДСКЕ власти су после одласка Турака унеле многе трговачке новине у варош, а једна од њих била је наплата пореза за унос робе у град. Тако су настале познате „трошарине“.

Зато су у градској терминологији неке врсте ових, локалних „царинарница“ остале у сећању до данас.

Реч „трошарина“ остала је као синоним за део где ће се Булевар ослобођења усмерити ка Авали, а једна је била и у околини данашње пијаце која носи име Ђерам. Било их је и у Земуну и другим местима где су важни путеви улазили у град.

На тим местима су сељаци који доносе своје производе на пијаце плаћали градску таксу како би могли да се баве својим послом.

Каленић пијаца

Истовремено је и назив Ђерам постао одомаћен, а данас ће многи помислити да је име добио по бунару, јер је, поготово у Војводини, овакав начин извлачења воде био уобичајен.

Ипак, стари Београђани су пијаци наденули име по рампи, коју су службеници на трошарини стално подизали и спуштали, пропуштајући сеоске запреге. Тамо, кажу познаваоци, није било бунара, али јесте рампе која их је подсећала на ђерам.

И тако до дана данашњег.

„КРАЉИЦА ПИЈАЦА“

ЗЕЛЕНИ венац слови за најстарију активну пијацу на Балкану. Историја бележи да је на том месту још 1847. године био пазар, да би 1885. године по одлуци Управе вароши Београда та локација постала једна од седам фијакерских станица у граду.

Године 1918. ту је одржана прва Скупштина пиљара Србије, а 1926. године настаје за то време најмодернија пијаца. Због добре организације, модерних тезги и широке понуде робе народ ју је прозвао краљицом пијаца.

Тај епитет носи и данас, јер је после реконструкције завршене почетком 2007. године пијаца обогаћена новим садржајима уз очување њеног аутентичног лика. Због свог јединственог архитектонског решења, здања кога краси купола на врху, пијаца Зелени венац стављена је под заштиту државе као културни споменик.

З. Николић, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*