Жељко Цвијановић: Година пред нама последња је прилика старих елита да дестабилизују Србију

0

 

Ако у првих 20 дана нове године Обама не упали планету толико да ће ватрогасци радити деценијама, 2017. биће година сукоба старих (глобалистичких) и нових (конзервативних) елита у свету. Што са Путином буде повлачио одлучније потезе у правцу детанта, Трамп ће бити на јачем удару глобалних медија и сивих кардинала, под сталном претњом да буде збачен.

Зато ће се зближавање Русије и САД одвијати, као 1941, окупљањем против заједничког непријатеља. Тај непријатељ на видљивој позорници биће исламски терористи, Розмерина беба старих елита. Иза завесе заједнички непријатељ биће њихови творци. Тај рат неће само одредити архитектуру Блиског истока, Централне Азије и делова Африке већ и Европе, па и балканског потеза између Беча и Истанбула, на коме Пашић није видео већег народа од Срба. Тај простор, на ком видимо 25-годишње резултате старих елита – од сломљене Грчке, преко Срба избачених из развоја, до охрабрених Албанаца и реусташизованих Хрвата – неће бити центар обрачуна са тероризмом и рата старих и нових, али неће бити ни заобиђен.

 

Неће бити борбе против тероризма, а да заобиђе претресање Албанаца и у Тетову, и у Приштини, и у Тирани. Kако се тим бавити, а да пред Изетбеговића не тресне гомила питања на која нема одговор, како заобићи Ђукановића, локалног топ-менаџера старих елита, како се не бавити Загребом, 25 година транспортном базом терориста и оружја између Западне Европе и Блиског истока и назад?

Речју, 2017. година биће почетак промене односа на Балкану. Гледано из позиције старих глобалистичких елита, смртни грех Србије је двострук. Прво, њено урушавање за 25 година нити је доведено до краја нити до тачке кад је неповратно. И, друго, још горе, на потезу испод Беча до Истанбула Србија је данас једина стабилна земља.

 

Година пред нама последња је прилика старих елита да дестабилизују Србију. За то ће, наравно, бити искориштени председнички избори, на којима је опозиција изабрала да буде експонент старих елита и њихових овдашњих аналога, који желе повратак у 2012. Зато то неће бити избори на којима ће се играти на победу, већ на дестабилизацију, и то не само на линији власт – опозиција већ и унутар саме власти, где се као посебно осетљиве виде релације Вучић – Николић и Вучић – Додик. Централни Балкан са стабилном и јаком Србијом може да поднесе и усташизовану Хрватску, и екстремизоване Албанце, и дисфункционалне Македонију, Црну Гору и БиХ. Са нестабилном Србијом регион тоне у рат и хаос.

 

Друга опасност за Србију и Српску може да буде тероризам. Kад почне проветравање исламистичких ћелија на Балкану, које ће се догодити и с нама и без нас, Србија ће имати природно место у антитерористичкој коалицији. Без обзира на то, као и на морални капитал који Срби носе као прва жртва исламистичког тероризма у Европи, не би било мудро да заузимамо место у првим борбеним редовима и излажемо се ризицима. То треба да почисте они који су га посејали.

Избећи нове ризике ваља утолико пре што ће се за Србију 2017. година разликовати од свих од 1991. године до данас. Наиме, све наше новогодишње калкулације већ 25 година своде се на контролу штете – колико ћемо мањег морати да жртвујемо да бисмо спасили веће, колико рђавих ствари морати да преживимо да бисмо избегли још рђавије. Насупрот томе, у Србији ће у 2017. почети године шанси.

 

Ако у тој години макар започне детант између САД и Русије, пред Србијом ће се отворити широк маневарски простор, који ће погодовати њеној стабилности, који ће повећати њен суверенитет, који ће омогућити њен развој. У тој години широко ће се отворити реализација кинеских инвестиција, услови за пословање биће бољи него пре. Успе ли да оствари иоле озбиљан раст и стабилизује га у наредних неколико година, Србија има прилку да постане другачије место, онакво какво је имала сваки пут кад је била остављена на миру, ослоњена на сопствену традицију, не тражећи шансе за себе у религијским и културним моделима других народа.

 

Отвори ли шансе које јој се указују, Србија ће морати изнова да артикулише свој национални и државни модел. Са једне стране, отвориће јој се југословенски модел из прошлог века, у коме је на својим леђима реализовала амбиције околних народа. Са друге стране, пред нама је 19-вековни модел самосталне Србије, која је – увећавајући свој суверенитет, љубоморно чувајући стабилност, гледајући своја посла, развијајући се и унапређујући културу и интегришући у ту идеју Србе изван својих граница – постала најзаводљивије место на Балкану и узор осталима. То се неће десити преко ноћи, али је први корак направљен.

 

У 2017. години Србија може да постане земља велике шансе. Претходно је потребно да избегне велике опасности.

 

 

 

Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*