Željko Cvijanović: Hilarin poraz pokazao je u Evropi i Srbiji iznenađujuće duboke korene „klintonizma“

0

Hajde da načas zamislimo da su na izborima u Trećem Rajhu 1938. godine nemačke socijaldemokrate Ota Velsa, tad već uveliko zabranjene, pobedile Hitlera. Da se ta pobeda nekim slučajem dogodila, svet bi ostao bez najsmrtonosnijeg iskustva u svojoj istoriji i nikad niko ne bi saznao da bi ona spasila živote 55 miliona Evropljana. Ali Hitler je bio na vrhuncu, socijaldemokrate razbijene a Vels u emigraciji, i samo zahvaljujući tome što se ta pobeda nije dogodila, možemo precizno da izmerimo njenu težinu, sve ono što je svet njenim nedogađanjem izgubio.

Dok mudraci odlazećeg sveta, još u svojim liberalnim matricama, jalovo razglabaju o tome hoće li Donald Tramp moći da promeni Ameriku i svet, novi senzibilitet oseća da je njegova pobeda već ostvarila glavni cilj. Samim tim što se, za razliku od Velsove, dogodila, srećom, nikad nećemo saznati koliko je, zahvaljujući njoj, evropskih, američkih, ruskih i balkanskih glava ostalo na ramenima. I, zaista, možda su mudraci starog sveta u pravu, možda Tramp neće umeti da promeni planetu; sasvim je dovoljno to što je uspeo da je spasi.

2.

Odavno je rečeno da je Amerika prošlog utorka birala između rata i mira. Jednako davno viđeno je da je taj rat, koji se verovatno neće dogoditi, trebalo da se odigra na prostoru između Normandije i Moskve i da je Evropa s debelim razlogom strepela posle paljenja Sirije i Ukrajine.

Kako je onda, dođavola, moguće da evropskim političkim elitama Trampova pobeda nije donela olakšanje? Kako je moguće da se sa porazom od Trampa, makar samo javno, pre pomirila Hilari Klinton, pozivajući Ameriku da se ujedini iza novog predsednika, nego francuske i nemačke elite? Kako objasniti sem anturuskim amokom da za Klintonovom crninu danas nose lideri pribaltičkih državica, za koje u tom ratu što ga je Tramp sprečio, bez obzira na to koja bi strana prevagnula, nije bilo drugog rešenja nego da budu zbrisane.

Kad su obelodanjene čestitke Trampu iz Pariza i Berlina, koje su obilovale lekcijama i ćuškama kakve nikad u istoriji iz te dve prestonice nisu podeljene američkom predsedniku, ođednom je postalo jasno koliko su tanke priče o tome kako je EU sankcije Rusiji uvela teška srca i pod pritiskom SAD. Postalo je jasno da je „klintonizam“ – pogled na svet koji je uspeo da harmonizuje liberalizam sa nacizmom – u Evropi pustio dublje korene nego što je to iko pre Hilarinog poraza mogao da pretpostavi. Dok klintonovske elite u Americi, poput uticajnog Farida Zakarije, nariču nad „rađanjem ere neliberalne demokratije“, njihovi parnjaci u Evropi o Trampu sve više govore kao o nečem čemu bi se svakako valjalo suprotstaviti.

Naravno, to ima svoje pragmatične razloge. Iako je i pre Trampovog trijumfa stajao loše, posle utorka Oland zaista nema nijedan razuman razlog da se uopšte kandiduje za drugi mandat. Šanse Merkelove da posle Trampa ostane na vlasti posle izbora, u najboljem slučaju, svedene su na ponavljanje velike koalicije, u kojoj bi ovaj put bila mlađi partner, a ne primijer.

3.

Pragmatizam borbe za vlast je u politici razumljiv, ali šta je njegova cena? Jer nikad nijedna američka politika kao klintonovska nije do te mere bila antievropska, nijedna nije toliko ponizila Stari kontinent, rušeći mu evro, preplavljajući ga milionima imigranta i konačno gurajući ga na samu ivicu rata. Da li je moguće da su pred Amerikom Klintonovih ponizne evropske političke elite, vodeći svoju realpolitiku prema Vašingtonu kao jedinu moguću, iznenada poverovale da je ta politika najbolja moguća?

Ako tome već pribagavaju Merkelova i Oland, apelijem za bar malo sažaljenja za onih par stotina naših nesrećnika iz Kraun Plaze, koje je Kajl Skot okupio da prate američke izbore. Naravno, u toj društvenoj igri „glasali“ su za Hilari, a kladim se da su se mnogi i potpisali na svom glasačkom listiću, pa Skot, ako ih se seti, seti? U redu, evo, neću o 1999, ali kako je moguće da je tolika većina pripadnika srpske elite poverovala da se sreća njihove zemlje krije u Hilari Klinton, čiji nesuđeni državni sekretar je pripremao Srbiju za njen povratak, govoreći o Balkanu kao američkom „nedovršenom poslu“ iz 90-tih? Da li je iko normalan mogao da objasni da bi Hilarina politika zaoštravanja sa Rusijom mogla biti po nečem dobra za Srbiju? Otkud su toliki novinski urednici klicali budućoj Hilarinoj pobedi kao najboljem rešenju za Srbiju? Šta je nateralo onog ubogog profesora ekonomije koji je na RTS govorio o Hilarinoj pobedi kao gotovoj stvari, da bi samo dan kasnije propustio priliku da proglasi lični moratorijum na glupe izjave, pa je na drugoj televiziji mlatio o tome kako Trampova pobeda ne znači ništa i da se nikakva promena neće dogoditi? Šta je to, na kraju, toliko opako u primercima srpske ološ-elite da danima ne prestaju da ubeđuju mučene Srbe, kojima je Trampova pobeda dala osećaj olakšanja, da je taj osećaj lažan.

4.

Nemoguće je oteti se zaključku da su klintonovske elite široko premrežile i Evropu i Srbiju. Naravno, one, bar kod nas, polaze od tačne pretpostavke da Srbija i Balkan neće biti u fokusu Donalda Trampa, zaboravljajući da podsete da bi oni svakako bili u fokusu Klintonovih, kao da nam nije poznato na šta ispadne kad se oni fokusiraju na nas. One odbijaju da priznaju da je cela intenzivna destabilizacija centralnog Balkana, koja je započela maja prošle godine upadom albanskih terorista u Kumanovo, bila u službi pripreme regiona za Hilarin dolazak na vlast.

Istovremeno, ako bude uspešan, Tramp će opustiti odnose sa Rusijom, od čega će srpska korist biti nemerljiva. Bude li neuspešan, Tramp će se iscrpljivati u tuči sa još živim klintonovskim elitama i liniju svog glavnog frnta držaće u samoj Americi, zbog čega će, po logici stvari, i njega i Amerike biti manje na Balkanu.

Malo li je to? Malo li je to što nam se posle ozbiljnih pretnji smeška mir? Što će NATO snovi Mila Đukanovića Trampovim trijumfom ostati snovi? Malo je što Albanci i Hrvati samo što nisu proglasili dan žalosti, nego bi trebalo i Srbi da padnu u korotu? Nije dovoljno to što srpski pregovori o ulasku u EU sa Trampom otklanjaju svoj glavni fatalni razlog – da ti preskupi i politički štetni pregovori sprečavaju Srbiju da se vrati u poziciju države parije, koju može da ugrozi ko i kako hoće?

Rečju, nema nikakvog smisla da nagađamo o tome ume li Tramp da pokaže Srbiju na karti. I ako ume i ako ne ume, njegova pobeda dovodi Srbiju u poziciju da se, čuvajući mir, neposredno bori za nacionalne i državne interese. I to brine naše liberalne korifeje, uverene da sloboda pojedinca (sebe) nikako ne završava zbirom slobode naroda.

5.

Nije normalno što je srpska vlast, ukupno gledano, pokazala više senzibiliteta sa Trampovu pobedu nego predstavnici pratećih elita. To samo govori da su petooktobarske elite formirane i hranjene na srpskom nacionalnom i državnom porazu i da njihov „klintonizam“ nije ništa drugo do nastojanje da se država i narod uvedu u konačan slom, jer samo takav poraz može da znači produžetak njihove dominacije i opstanak, budući da svaki izlazak Srbije iz geopolitčke rupe u kojoj se našla 90-tih godina, po definiciji, podrazumeva smenu njenih elita.

„Klintonizam“ je u Americi izgubio važnu bitku, ali rat protiv Trampa biće nastavljen na planetarnom nivou, sa još ne sasvim izvesnim završetkom. Klintonističke elite na periferiji – u Evropi i na Balkanu – duboko su zasađene, i još nisu u povlačenju, i tek će se videti kojom brzinom i snagom će o kontinent udariti narasli talas iz Amerike. Zato je glupo padati u euforiju i unapred proglašavati pobede. Za sada je sasvim dovoljno to što se ovde malo lakše diše i što, za razliku od elita, srpska vlast u sebi, pored „klintonističke“, ima razvijenu i trampovsku paradigmu.

 

 

 

Standard

POSTAVI ODGOVOR

*