Жељко Ињац: Коме смета јак Бошко Обрадовић који више и није десничар?

1

 

Лидер Двери Бошко Обрадовић може највише да захвали медијима под контролом власти што је постао познат широм Србије. То што су му исти медији налепили етикету фашисте му дугорочно неће штетити, а вероватно ће због прететивања имати користи од тога. Домаћа јавност је већ две деценије научила да управо ту етикету, свему што је српско и блиско српском народу, као што су вера, традиција, национална историја, национални хероји и идентитет, аутошовинисти непогрешиво каче онима који једино нешто вреде у овом народу.

Онај ко је саветовао председника Србије да максимално користи ову глупу етикету, саветовао га је у интересу опозиције. На страну то што је сасвим страно српском народу, и не само страно него и безобразно качити ову етикету јер су управо Срби народ који је највише страдао од нацизма и фашизма, и практично нема српске породице која у Другом светском рату није изгубила некога због те две идеологије.

Да ли је Обрадовић десничар, то је сасвим друго питање. Ако је веровати „стручњаку“ Бошку Јакшићу, човеку који је измислио „Божићни календар“ (текст стоји на порталу Политике у коме Јакшић покушава да објасни разлику између старог и новог календара и зашто Срби треба да пређу на нови), Обрадовић је свакако десничар, и Јакшић, мада је лобиста евроатланских интеграција, с таквим Обрадовићевим нема проблема, то је за њега, каже „легитимно“.

Стиче се утисак о Утиску недеље, да је Обрадовићу ипак било непријатно што га од другог владајућег и такође реформисаног националисте, Вучића, брани једна Оља Бећковић и Бошко Јакшић, па Обрадовић више у својству самооправдања, неколико пута у истој емисији напомиње да он није „политички коректан“, и то је отприлике све што је Бошку остало од деценијског дверјанског десничарења.

Породичне вредности, или традиција нису нешто што превасходно политичаре чини десничарима. Ето на пример у Британији се традиција негује и поштује вековима у континуитету, па нико због тога Британце не сматра ексклузивним десничарима. Разлика између левице и деснице се не огледа ни у родољубљу, јер ко би могао Црвеноармејцима или нашим партизанима да негира родољубље? То што је наша аутошовинистичка елита васпитана у духу југословенства па је због тога србомрзачка, јер су то ипак два различита идентитета која се неминовно потиру, није плод социјализма или комунизма. Питање је каква би била данашња српска елита да комунизма и револуције уопште није било, јер и Карађорђевићева краљевина је била југословенска, па чак и тај фамозни Димитрије Љотић којим се Обрадовић покушава дискредитовати је био Југословен и поборник интегралног Југословенства. Суштинска разлика између левице и деснице је у односу према економији. Десница је, наиме, увек за либерално тржиште. Да ли је Бошко Обрадовић присталица либералног или неолибералног тржишта? Тешко да јесте. На основу свих његових досадашњих изјава он је по том питању пре левичар него десничар.

Шта га онда чини десничарем? Готово ништа или врло мало тога. То што се залаже за поштовање закона или можда какву ауторитарну власт, мада је и то дискутабилно. Бошко Обрадовић је десничар само зато што је наша политичка сцена екстремно лево-либерална, иначе по свим стандардима Бошко је центар, баш као што је некад био и Коштуница од кога су медији исто тако правили екстремног десничара.

Но на страну Бошково десничарење. Мора се признати да је његова позиција у опозицији уздрмала многе либерале и грађански оријентисане опозиционаре, до те мере да се премишљају шта је за њих мање „зло“ Обрадовић или Вучић.

Бошко је упадом на РТС преотео протесте Сергеју Трифуновићу, који је ипак пре свега био и остао маскота грађанске Србије. Тако се један националиста наметнуо, не баш за лидера опозиције, али макар за лидера протеста и свих потоњих акција опозиције. Бошко је такође неко ко претходно није вршио никакву власт, па је стога прихватљив већини шетача који подједнако презиру и власт и опозицију. Али страх од Бошка, код лево-либералних кругова, је толико јак, да постоји велика вероватноћа да ће они радије кренути у обрачунавање са Бошком и Бошковим Светим Савом и владиком Николајем, него са Вучићем. А то управо одговара Вучићу. Тако да они који најоштрије нападају Бошка са другосрбијанских позиција можда јесу екстреми а можда и раде за режим.

Садашњи реформисани Обрадовић, који је само „читао Љотића“ у оквиру дипломског рада, који не сме директно да каже да би забранио геј параду већ то питање препушта референдуму, али је ипак политички некоректан углавном само према Вучићу и онима које назива Вучићевим ботовима, и који је спреман да да свој живот да Оља Бећковић има право на своје другачије мишљење, је далеко од оног Обрадовића који је обећавао да се никад неће бавити политиком или кад је потом ушао у политику да никад неће улазити у дилове и коалиције са Ђиласом и жутима. Па чак и такав, реформисан, и сведен на либералима прихватљиву меру десничарења, је по признању и Миливојевића и Јакшића па и саме Оље једини могући избор опозиције. То пак више говори о јадном стању опозиције, него о самом Обрадовићу. Али ко је могао сањати, пре једну деценију, да ће Оља Бећковић и грађанска Србија све са Весном Пешић, све своје наде полагати у једног дверјанина, хришћанина, „десничара“, љотићевца, и баш њиховим одвратним речником који је Вучић преузео „фашисту“, Бошка Обрадовића. То је иронија судбине грађанске и лево-либералне Србије. Ако ни због чега другог, мени је лично управо само због тога драго што је Бошко Обрадовић лидер или фронтмен садашње опозиције !

 

Да ли је Бошко Обрадовић ипак Љотићевац?

Као што рекох, садашњи реформисани Обрадовић је далеко од свега онога што је био пре деценију или две. Доведен у ситуацију да се правда за своје претходне ставове па и за љотићевштину, више лични на реформисаног Вучића, него на некадашњег Обрадовића. Обрадовић данас није љотићевац, мада је то некада био. То Бошково правдање да се не слаже са Љотићем око југословенства је сасвим бесмислено, јер Југославије више нема. Исто би било да је рекао да није ни за покрет Несврстаних, па због тога није Титоиста. Грађанској Србији остаје само да прихвати или одбаци једног бившег љотићевца и још по мало националисту и хришћанина Обрадовића. Но сам реформисани Обрадовић је постао један политички подобан грађанин и по сведочењу Јакшића и Миливојевића европски прихватљив политичар. Сменом Вучића Обрадовићем Србија не би добила ништа ново. Опет бисмо имали једног препакованог националисту. На страну то што он такав тренутно изазива подозрење лево-либералних кругова али није ли исто тако бивало и са Вучићем на почетку његове реформисане политичке каријере.

Једина битна разлика између Вучића и Обрадовића је у томе што Обрадовић практично више и нема странку. Те је као такав само ударна песница грађанских и лево-либералних опозиционара, насталих из бившег ДС, упакованих у наводно различите политичке партије и правце, а генерално сасвим супротне ономе што су Двери и Бошко некада били. Та разлика битно чини другачијим Вучића и Обрадовића, јер Вучић је у напредњачки корпус интегрисао анационалне либерале, док је сам остао ауторитаран лидер, макар и са признаком некаквог родољубља. Бошкова политичка судбина, то је сасвим извесно,  била би слична оној коју је имао Коштуница, а коме српски националисти никад нису опростили што је био Тројански коњ у рушењу Милошевићеве власти.

Жељко Ињац, Патриот

 

 

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*