Željko Injac: Kome smeta jak Boško Obradović koji više i nije desničar?

1

 

Lider Dveri Boško Obradović može najviše da zahvali medijima pod kontrolom vlasti što je postao poznat širom Srbije. To što su mu isti mediji nalepili etiketu fašiste mu dugoročno neće štetiti, a verovatno će zbog pretetivanja imati koristi od toga. Domaća javnost je već dve decenije naučila da upravo tu etiketu, svemu što je srpsko i blisko srpskom narodu, kao što su vera, tradicija, nacionalna istorija, nacionalni heroji i identitet, autošovinisti nepogrešivo kače onima koji jedino nešto vrede u ovom narodu.

Onaj ko je savetovao predsednika Srbije da maksimalno koristi ovu glupu etiketu, savetovao ga je u interesu opozicije. Na stranu to što je sasvim strano srpskom narodu, i ne samo strano nego i bezobrazno kačiti ovu etiketu jer su upravo Srbi narod koji je najviše stradao od nacizma i fašizma, i praktično nema srpske porodice koja u Drugom svetskom ratu nije izgubila nekoga zbog te dve ideologije.

Da li je Obradović desničar, to je sasvim drugo pitanje. Ako je verovati „stručnjaku“ Bošku Jakšiću, čoveku koji je izmislio „Božićni kalendar“ (tekst stoji na portalu Politike u kome Jakšić pokušava da objasni razliku između starog i novog kalendara i zašto Srbi treba da pređu na novi), Obradović je svakako desničar, i Jakšić, mada je lobista evroatlanskih integracija, s takvim Obradovićevim nema problema, to je za njega, kaže „legitimno“.

Stiče se utisak o Utisku nedelje, da je Obradoviću ipak bilo neprijatno što ga od drugog vladajućeg i takođe reformisanog nacionaliste, Vučića, brani jedna Olja Bećković i Boško Jakšić, pa Obradović više u svojstvu samoopravdanja, nekoliko puta u istoj emisiji napominje da on nije „politički korektan“, i to je otprilike sve što je Bošku ostalo od decenijskog dverjanskog desničarenja.

Porodične vrednosti, ili tradicija nisu nešto što prevashodno političare čini desničarima. Eto na primer u Britaniji se tradicija neguje i poštuje vekovima u kontinuitetu, pa niko zbog toga Britance ne smatra ekskluzivnim desničarima. Razlika između levice i desnice se ne ogleda ni u rodoljublju, jer ko bi mogao Crvenoarmejcima ili našim partizanima da negira rodoljublje? To što je naša autošovinistička elita vaspitana u duhu jugoslovenstva pa je zbog toga srbomrzačka, jer su to ipak dva različita identiteta koja se neminovno potiru, nije plod socijalizma ili komunizma. Pitanje je kakva bi bila današnja srpska elita da komunizma i revolucije uopšte nije bilo, jer i Karađorđevićeva kraljevina je bila jugoslovenska, pa čak i taj famozni Dimitrije Ljotić kojim se Obradović pokušava diskreditovati je bio Jugosloven i pobornik integralnog Jugoslovenstva. Suštinska razlika između levice i desnice je u odnosu prema ekonomiji. Desnica je, naime, uvek za liberalno tržište. Da li je Boško Obradović pristalica liberalnog ili neoliberalnog tržišta? Teško da jeste. Na osnovu svih njegovih dosadašnjih izjava on je po tom pitanju pre levičar nego desničar.

Šta ga onda čini desničarem? Gotovo ništa ili vrlo malo toga. To što se zalaže za poštovanje zakona ili možda kakvu autoritarnu vlast, mada je i to diskutabilno. Boško Obradović je desničar samo zato što je naša politička scena ekstremno levo-liberalna, inače po svim standardima Boško je centar, baš kao što je nekad bio i Koštunica od koga su mediji isto tako pravili ekstremnog desničara.

No na stranu Boškovo desničarenje. Mora se priznati da je njegova pozicija u opoziciji uzdrmala mnoge liberale i građanski orijentisane opozicionare, do te mere da se premišljaju šta je za njih manje „zlo“ Obradović ili Vučić.

Boško je upadom na RTS preoteo proteste Sergeju Trifunoviću, koji je ipak pre svega bio i ostao maskota građanske Srbije. Tako se jedan nacionalista nametnuo, ne baš za lidera opozicije, ali makar za lidera protesta i svih potonjih akcija opozicije. Boško je takođe neko ko prethodno nije vršio nikakvu vlast, pa je stoga prihvatljiv većini šetača koji podjednako preziru i vlast i opoziciju. Ali strah od Boška, kod levo-liberalnih krugova, je toliko jak, da postoji velika verovatnoća da će oni radije krenuti u obračunavanje sa Boškom i Boškovim Svetim Savom i vladikom Nikolajem, nego sa Vučićem. A to upravo odgovara Vučiću. Tako da oni koji najoštrije napadaju Boška sa drugosrbijanskih pozicija možda jesu ekstremi a možda i rade za režim.

Sadašnji reformisani Obradović, koji je samo „čitao Ljotića“ u okviru diplomskog rada, koji ne sme direktno da kaže da bi zabranio gej paradu već to pitanje prepušta referendumu, ali je ipak politički nekorektan uglavnom samo prema Vučiću i onima koje naziva Vučićevim botovima, i koji je spreman da da svoj život da Olja Bećković ima pravo na svoje drugačije mišljenje, je daleko od onog Obradovića koji je obećavao da se nikad neće baviti politikom ili kad je potom ušao u politiku da nikad neće ulaziti u dilove i koalicije sa Đilasom i žutima. Pa čak i takav, reformisan, i sveden na liberalima prihvatljivu meru desničarenja, je po priznanju i Milivojevića i Jakšića pa i same Olje jedini mogući izbor opozicije. To pak više govori o jadnom stanju opozicije, nego o samom Obradoviću. Ali ko je mogao sanjati, pre jednu deceniju, da će Olja Bećković i građanska Srbija sve sa Vesnom Pešić, sve svoje nade polagati u jednog dverjanina, hrišćanina, „desničara“, ljotićevca, i baš njihovim odvratnim rečnikom koji je Vučić preuzeo „fašistu“, Boška Obradovića. To je ironija sudbine građanske i levo-liberalne Srbije. Ako ni zbog čega drugog, meni je lično upravo samo zbog toga drago što je Boško Obradović lider ili frontmen sadašnje opozicije !

 

Da li je Boško Obradović ipak Ljotićevac?

Kao što rekoh, sadašnji reformisani Obradović je daleko od svega onoga što je bio pre deceniju ili dve. Doveden u situaciju da se pravda za svoje prethodne stavove pa i za ljotićevštinu, više lični na reformisanog Vučića, nego na nekadašnjeg Obradovića. Obradović danas nije ljotićevac, mada je to nekada bio. To Boškovo pravdanje da se ne slaže sa Ljotićem oko jugoslovenstva je sasvim besmisleno, jer Jugoslavije više nema. Isto bi bilo da je rekao da nije ni za pokret Nesvrstanih, pa zbog toga nije Titoista. Građanskoj Srbiji ostaje samo da prihvati ili odbaci jednog bivšeg ljotićevca i još po malo nacionalistu i hrišćanina Obradovića. No sam reformisani Obradović je postao jedan politički podoban građanin i po svedočenju Jakšića i Milivojevića evropski prihvatljiv političar. Smenom Vučića Obradovićem Srbija ne bi dobila ništa novo. Opet bismo imali jednog prepakovanog nacionalistu. Na stranu to što on takav trenutno izaziva podozrenje levo-liberalnih krugova ali nije li isto tako bivalo i sa Vučićem na početku njegove reformisane političke karijere.

Jedina bitna razlika između Vučića i Obradovića je u tome što Obradović praktično više i nema stranku. Te je kao takav samo udarna pesnica građanskih i levo-liberalnih opozicionara, nastalih iz bivšeg DS, upakovanih u navodno različite političke partije i pravce, a generalno sasvim suprotne onome što su Dveri i Boško nekada bili. Ta razlika bitno čini drugačijim Vučića i Obradovića, jer Vučić je u naprednjački korpus integrisao anacionalne liberale, dok je sam ostao autoritaran lider, makar i sa priznakom nekakvog rodoljublja. Boškova politička sudbina, to je sasvim izvesno,  bila bi slična onoj koju je imao Koštunica, a kome srpski nacionalisti nikad nisu oprostili što je bio Trojanski konj u rušenju Miloševićeve vlasti.

Željko Injac, Patriot

 

 

1 KOMENTAR

  1. Nikada nije bio desničar. Ko god je čitao njegov ekonomski program, država duradi umesto država dodjebe, video je da je on menjševik.

POSTAVI ODGOVOR

*