Жељко Ињац: Месијанска очекивања грешних Србаља

0

Боже драги, чудна договора!
Би ли ово ђеца пословала?
Не смијемо чинит што чинимо,
не смијемо јавит што је јавно;
неке мисли на врат товаримо
ка да посла до мислит немамо,
ка да чинит што треба не знамо.
Кад сам годе много размишљава,
вазда ми се поса повукова.
Ко разгађа, у нас, не погађа.

Кнез Јанко, горски Вијенац, Његош

Не смемо чинити што чинимо или не смемо уопште ништа чинити, нити смемо јавити што је јавно. Све нам се свело на „мисли да товаримо на врат“. А од много размишљања и планирања нема вајде, све се изјалови. Тако је говорио Његош, па некако Срби у Црној Гори преживеше та времена, ево све до Мила Ђукановића, а после њега потоп. Такво је стање и данас у Србији и уопште код Срба у региону. Ништа не смемо, а нешто морамо предузети, од силног мучења само нас мисли притискају. Супростављамо једни другима мисли и идеје, а конкретно мало шта чинимо.

Или како је то мало другачије дефинисао Пашић речима: „Спаса нам нема, пропасти нећемо“. Можда нећемо пропасти али ћемо се дефинитивно иселити. Не само са Косова и Метохије него из целог региона.

Није само економска криза оно што нас притиска. Већи проблем је неизвесна будућност и колективна депресија. Док смо били под комунизмом, давали су нам лажну наду у светлу будућност. Вера у некакву добру будућност, па ма колико лажна, давала је људима наду и смисао живљења. Комунизам је пропао, а са њим његова религија и све догме те религије о класној једнакости, светлој будућности, братству и јединству, југословенству, прогресу…Суочени са ратовима, санкцијама, бомбардовањем, економском кризом, променљивом политичком сценом и разним превратима и револуцијама што правим што лажним, нико више у Србији не верује у некакву бољу будућност. Они који нису скупили храбрости да оду из Србије, који су остали, теше се верујући у неке нове европске утопије или су се просто прешалтали на стара религиозна уверења.

Сада чекамо руског цара. То је једна релативно новија апокрифна митологија, по којој ће се појавити руски цар и средити све проблеме које Срби имају. Од Косова па вероватно до Велике Србије.

Месијанска идеја код Срба се распламсала тамо ’90-их година прошлог века у јеку свих оних крвавих ратова у којима су Срби масовно расељени из готово свих крајева бивше нам Југославије. Тада смо очекивали неког из „лозе Немањића“, да се појави и да, док ми седимо и гледамо тв, све среди и намести тако да преко ноћи добијемо Душаново царство и после само да уживамо. У једном моменту смо се понадали да би то могао бити Коштуница. Чак се пронело лажно пророчанство приписано Тарабићима, да је баш Коштуница тај нови Немањић, тј месија који ће да спасе Србе. После смо заборавили и Коштуницу и то пророчанство, све је некако ишчезло када су Шиптари направили погром па прогласили независно Косово, а пре тога се Црна Гора „осамосталила“ у наручју НАТО пакта.

Притисак је на српску свест и савест постао још већи. Зато су ваљда још жешће еврофанатици обећавали рајска насеља у ЕУ, само да испотписујемо све што треба, а томе шта треба краја нема, али пошто нема алтернативе онда ни ЕУ нема алтернативу. С друге стране они који нису оболели од еврофанатизма почели су да се надају у Русију, у православље, у месију, који само што није дошао и решио све српске проблеме и дилеме.

Ми смо и даље пословали као ђеца и чинили чудне договоре, и даље нисмо смели да чинимо ништа, нити о томе јавно да говоримо.

Још је један народ доживео сличну судбину. Да не буде да смо ми Срби најгори на свету, треба рећи да су Јевреји равно пре 2000 година, тамо негде пред Христов долазак, исто тако осећали и били у сличној ситуацији. С једне стране Римско царство и западна хеленска култура с друге стране светиње, историја, традиција и дилема ком се царству приклонити. У оваквим ситуацијама мали народи, који се нађу на путу великој империји, обично или буду збрисани са лица земље или асимиловани до последњег.

Попут Срба данас и Јевреји су пре 2000 година имали своје „издајнике“ и своје „патриоте“. Садукејски покрет, који је нагињао западу и хеленској култури, није претерано држао до традиције и обичаја, нити је превише ценио изолационизам патриотских покрета. Рационални приступ Садукеја је помогао и првим владарима династије Хашмонеја, чију елиту су интегрисали у државну власт, након поновног успостављања неке врсте суверенитета Јудеје у односу на Сирију, да балансирано води политику и успешно очува државу и већим делом народ у тој држави.

Судбина Јерусалима је врло слична судбини српског Косова. Час је био у рукама Јевреја, час су га губили и ламентирали над њим. Јерусалим је био у то време насељен многим страним народима, а у сред Јерусалима је била од стране окупатора подигнута војна база или тврђава Акра из које су по потреби окупатори могли интервенисати у целом региону.

С друге стране опозицију је чинио Фарисејски покрет и њима блиски зилотски патриотски покрети, чија је главна идеја била оружани сукоб са окупатором до коначног ослобођења Израела.

Месијанска идеја код Јевреја се родила нешто пре ова два покрета, али је у време њиховог константног сукоба, који је трајао неколико деценија, и довео до пропасти јеврејске државе, та идеја доживела свој врхунац.

Попут Јевреја ономад и Срби данас имају своје прозападне Садукеје на власти, чија „рационална“ колаборационистичка политика нема алтернативу, и горде Фарисеје који немају јасну политику али знају да сигурно не би чинили оно што власт чини.

Подељени јеврејски народ између ова два оштро супротстављена покрета све се више окретао ишчекивању обећаног месије, кога није видео другачије до као и Срби данас, као некавог владара који ће се изненада појавити и чаробним штапићем решити све проблеме.

Тако су и Срби последњих деценија у сваком новом владару мање или више препознавали месију, неког новог Немањића или Карађорђа, да би се после разочаравали и падали у још веће очајање. И Вучић је на том месијанском таласу опстајао на власти протеклих година, иако је поникао из патриотских редова, да тако кажемо фарисејских. Његов оштар заокрет ка прозападним Садукејима и коначно решење питања српског Јерусалима, које је као Дамоклов мач висило све време над његовом главом од како је преузео власт од нејаког Томе, коначно је развејало месијанско уверење грешних Србаља.

Но то не значи да ће Срби престати да очекују свог месију, који ће само својом појавом решити све њихове проблеме.

Ономад Јевреји таквог владара и месију нису дочекали. А Срби? Бојим се да би пре прихватили неког новог Тита за месију, кад им се изјалове сва досадашња политичка очекивањаУосталом и Тита су у своје време доживели управо као месију, слепо у њега верујући иако их је он по свој прилици мрзео из дубине душе. Чак и кад је умро „Син свих наших народа и народности“ ова вера код Срба није престајала, све док нису избили ратови, тад је мало утихнула, а после ратова се опет распламсала.


Син човечији“ како пише у Јеванђељу за Христа је био сушта супротност таквом српско-јеврејскомочекивању. Нити је нудио решење политичких проблема, нити територијално разграничење, а још мање позивао на устанак и рат против окупатора. Оно што је понудио Христос пре 2000 година, нуди и данас, а то је пре свега преображење и лична промена.

Тако се може рећи да ни Срби неће дочекати свог месију. Јер како рече отац Тадеј, наш руски цар-месија је већ дошао и то је Христос.

Жељко Ињац

http://vidovdan.org

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*