Жељко Ињац: РТС серије – у канџама другосрбијанских комесара

0

РТС као медијски сервис би требао бити објективан и уравнотежен како у информативним тако и у другим програмима. Но на жалост није тако. Анализирајући домаћи серијски и филмски програм РТС-а у последње две године, закључујемо да тематике серија, наизглед модерне, попут „Убица мог оца“, дубоко залазе у унутрашњу политику и шаљу гледалишту врло јасне и циљане поруке.

„Убице мог оца“, режирана по моделу америчких серија, бави се тематиком савременог домаћег криминала а поготово корупцијом и криминалом у српској полицији. Како је радња серије смештена у данашње време, аутори су покушали да фингирају, из њихове политичке визуре, друштвену стварност, алудирајући на постојеће стање у друштву. За разлику од америчких серија у којима увек побеђује правни систем јер промовишу америчко друштво и његове вредности, те се гледалишту шаље порука да је правда увек на страни државе, у серији „Убице мог оца“, управо је супротно, аутори су у криминални контекст ставили врх српске полиције. Осим тога друге серије су и још горе по поруци коју директно или посредно шаљу друштву.

Очекивали смо са великом радошћу биографску серију „Санта Марија Дела Салуте“, о Лази Костићу, једном од највећих српских песника и значајном интелектуалцу свог времена кога се не би постидели и много већи и развијенији народи од нашег. Но он је у лошој продукцији потпуно једнострано представљен. У серији је представљен као педофил, коцкар, човек без морала. Тако ће легендарни Лаза Костић остати у памћењу гледалаца РТС-а на начин непримерен у историји српске културе као неморалан човек који је непрекидно у кафанама и у лошем контексту приказан. Занатски очајан пројекат, сценаристички досадан и по негативној поруци коју шаље о овој значајној личности српске културе је срамотан. Ово је срамота за РТС и за Србију и српску културу.

Радња полусатне серије „Сумњива лица“ по „Нушићевим текстовима“, а без било какве везе са Нушићем и добар основ наследницима за нарушавање оригиналних ауторских права, премештена је такође (интересантно?) у данашње време. Дилетантски режирана, из угла редитеља и драматурга, критички интонира о животу у данашњем времену. Неубедљива и бледа а као и претходне шаље жалосну и негативну слику о нама широј јавности и свима онима који је буду гледали.

„Бићемо прваци света“, серија – ода о успеху југословенског спорта и велике носталгије за бившом СФРЈ! Старији гледаоци поново су видели хрватске кошаркаше, Тврдића, Плећаша, Солмана и Ћосића у катастрофално режираној и прескупој серији, док је млада генерација у чуду гледала њима непознате спортисте, данас становнике других држава. Ово се наравно уклапа у тренд југоносталгије и политички коректне рехабилитације титоизма. То се уклапа и у оно што странци овде желе да виде – промоцију титоизма и изругивање  српској традицији и великим Србима.

Да ли је овом серијом РТС задовољио законом предвиђен јавни интерес? РТС је заборавио да је СР Југославија (Србија и Црна Гора) освојила златне медаље на светским првенствима у кошарци 1998. и 2002.године. Могуће да Дивац, Даниловић, Ђорђевић, Бодирога, Ребрача, Гуровић, и остали наши славни кошаркаши нису заслужили да се њихова светска златна одличја екранизују? Или по мишљењу менаџмента РТС-а није у питању јавни интерес јер је тема исувише српска!? СФРЈ има предност.

Да ли су РТС-ове серије и филмови и њихова конотација случајни, обзиром на идеолошко другосрбијанско опредељење и јасан политички ангажман редитеља горе поменутих серија и филмова? Да ли су њихови аутори кроз њих послали своје политичке поруке? Наравно да јесу. Предраг Гага Антонијевић -„Убице мог оца“ у изборном штабу Вука Јеремића, Здравко Шотра – „Санта Марија дела Салуте“ код Саше Јанковића, Милан Коњевић -„Сумњива лица“ је дугогодишњи режисер „Утиска недеље“ и то је довољно рећи за њега, Бјелогрлић-„Сенке над Балканом“ на панелима критикује данашњу власт као диктатуру, а његова ћерка у изборном штабу Вука Јеремића.
Филм у продукцији РТС-а „Слепи путник на броду лудака“ у режији Горана Марковића, како се најављује „Храбар и похвалан покушај РТС-а да се филмски исприча тужна судбина писца Петра Кочића и кроз њу окупиране Србије у јеку Великог рата. Његов Кочић не изгледа одглумљено, већ присутно као живи лик залутао у филм из неког свог простора и лудила“. Дакле Кочић као национални трибун Срба преко Дрине је виђен само као лудак и ништа друго. Слично као и Лаза Костић или пак историјски ликови у представама Виде Огњеновић или Србљановићке. Треба се само сетити како су негативно Срби у време Првог светског рата представљени у “Георгије убива аждаху” па да се заокружи идеја другосрбијанских кругова о Србима и српској историји.

А Горан Марковић оснивач покрета Саше Јанковића на питање новинара да ли би Кочићеве сатире и данас имале одјека каже: „Данас видно поремећени људи имају главну реч у овој земљи. Кочића нико не би ни приметио, његова болест, настала из претеране осетљивости, била би сматрана за обичну слабост. Па погледајте колико се диктатор плаши хумора. Да ли би ико осим њега могао да се грози обичне пластичне патке, симбола покрета Не да(ви)мо Београд? А ми? Шта бисмо без вицева Кесића?“ А шта би РТС без Горана Марковића који је као левичар и титоиста претплаћен да прави серије и филмове у свакоме времену? Поред огромног новца који РТС улаже у његове пројекте, емитовања филмских серијала, сталних гостовања у програмима из културе, био је (замислите?) и председник жирија за избор најбољег текста игране серије од националног значаја „Немањићи“. Ако је и од његовог интимног пријатеља, Небојше Брадића главног комесара другосрбијанске културне матрице, много је.

Жељко Ињац

Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*