Željko Injac: RTS serije – u kandžama drugosrbijanskih komesara

0

RTS kao medijski servis bi trebao biti objektivan i uravnotežen kako u informativnim tako i u drugim programima. No na žalost nije tako. Analizirajući domaći serijski i filmski program RTS-a u poslednje dve godine, zaključujemo da tematike serija, naizgled moderne, poput „Ubica mog oca“, duboko zalaze u unutrašnju politiku i šalju gledalištu vrlo jasne i ciljane poruke.

„Ubice mog oca“, režirana po modelu američkih serija, bavi se tematikom savremenog domaćeg kriminala a pogotovo korupcijom i kriminalom u srpskoj policiji. Kako je radnja serije smeštena u današnje vreme, autori su pokušali da fingiraju, iz njihove političke vizure, društvenu stvarnost, aludirajući na postojeće stanje u društvu. Za razliku od američkih serija u kojima uvek pobeđuje pravni sistem jer promovišu američko društvo i njegove vrednosti, te se gledalištu šalje poruka da je pravda uvek na strani države, u seriji „Ubice mog oca“, upravo je suprotno, autori su u kriminalni kontekst stavili vrh srpske policije. Osim toga druge serije su i još gore po poruci koju direktno ili posredno šalju društvu.

Očekivali smo sa velikom radošću biografsku seriju „Santa Marija Dela Salute“, o Lazi Kostiću, jednom od najvećih srpskih pesnika i značajnom intelektualcu svog vremena koga se ne bi postideli i mnogo veći i razvijeniji narodi od našeg. No on je u lošoj produkciji potpuno jednostrano predstavljen. U seriji je predstavljen kao pedofil, kockar, čovek bez morala. Tako će legendarni Laza Kostić ostati u pamćenju gledalaca RTS-a na način neprimeren u istoriji srpske kulture kao nemoralan čovek koji je neprekidno u kafanama i u lošem kontekstu prikazan. Zanatski očajan projekat, scenaristički dosadan i po negativnoj poruci koju šalje o ovoj značajnoj ličnosti srpske kulture je sramotan. Ovo je sramota za RTS i za Srbiju i srpsku kulturu.

Radnja polusatne serije „Sumnjiva lica“ po „Nušićevim tekstovima“, a bez bilo kakve veze sa Nušićem i dobar osnov naslednicima za narušavanje originalnih autorskih prava, premeštena je takođe (interesantno?) u današnje vreme. Diletantski režirana, iz ugla reditelja i dramaturga, kritički intonira o životu u današnjem vremenu. Neubedljiva i bleda a kao i prethodne šalje žalosnu i negativnu sliku o nama široj javnosti i svima onima koji je budu gledali.

„Bićemo prvaci sveta“, serija – oda o uspehu jugoslovenskog sporta i velike nostalgije za bivšom SFRJ! Stariji gledaoci ponovo su videli hrvatske košarkaše, Tvrdića, Plećaša, Solmana i Ćosića u katastrofalno režiranoj i preskupoj seriji, dok je mlada generacija u čudu gledala njima nepoznate sportiste, danas stanovnike drugih država. Ovo se naravno uklapa u trend jugonostalgije i politički korektne rehabilitacije titoizma. To se uklapa i u ono što stranci ovde žele da vide – promociju titoizma i izrugivanje  srpskoj tradiciji i velikim Srbima.

Da li je ovom serijom RTS zadovoljio zakonom predviđen javni interes? RTS je zaboravio da je SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) osvojila zlatne medalje na svetskim prvenstvima u košarci 1998. i 2002.godine. Moguće da Divac, Danilović, Đorđević, Bodiroga, Rebrača, Gurović, i ostali naši slavni košarkaši nisu zaslužili da se njihova svetska zlatna odličja ekranizuju? Ili po mišljenju menadžmenta RTS-a nije u pitanju javni interes jer je tema isuviše srpska!? SFRJ ima prednost.

Da li su RTS-ove serije i filmovi i njihova konotacija slučajni, obzirom na ideološko drugosrbijansko opredeljenje i jasan politički angažman reditelja gore pomenutih serija i filmova? Da li su njihovi autori kroz njih poslali svoje političke poruke? Naravno da jesu. Predrag Gaga Antonijević -„Ubice mog oca“ u izbornom štabu Vuka Jeremića, Zdravko Šotra – „Santa Marija dela Salute“ kod Saše Jankovića, Milan Konjević -„Sumnjiva lica“ je dugogodišnji režiser „Utiska nedelje“ i to je dovoljno reći za njega, Bjelogrlić-„Senke nad Balkanom“ na panelima kritikuje današnju vlast kao diktaturu, a njegova ćerka u izbornom štabu Vuka Jeremića.
Film u produkciji RTS-a „Slepi putnik na brodu ludaka“ u režiji Gorana Markovića, kako se najavljuje „Hrabar i pohvalan pokušaj RTS-a da se filmski ispriča tužna sudbina pisca Petra Kočića i kroz nju okupirane Srbije u jeku Velikog rata. Njegov Kočić ne izgleda odglumljeno, već prisutno kao živi lik zalutao u film iz nekog svog prostora i ludila“. Dakle Kočić kao nacionalni tribun Srba preko Drine je viđen samo kao ludak i ništa drugo. Slično kao i Laza Kostić ili pak istorijski likovi u predstavama Vide Ognjenović ili Srbljanovićke. Treba se samo setiti kako su negativno Srbi u vreme Prvog svetskog rata predstavljeni u “Georgije ubiva aždahu” pa da se zaokruži ideja drugosrbijanskih krugova o Srbima i srpskoj istoriji.

A Goran Marković osnivač pokreta Saše Jankovića na pitanje novinara da li bi Kočićeve satire i danas imale odjeka kaže: „Danas vidno poremećeni ljudi imaju glavnu reč u ovoj zemlji. Kočića niko ne bi ni primetio, njegova bolest, nastala iz preterane osetljivosti, bila bi smatrana za običnu slabost. Pa pogledajte koliko se diktator plaši humora. Da li bi iko osim njega mogao da se grozi obične plastične patke, simbola pokreta Ne da(vi)mo Beograd? A mi? Šta bismo bez viceva Kesića?“ A šta bi RTS bez Gorana Markovića koji je kao levičar i titoista pretplaćen da pravi serije i filmove u svakome vremenu? Pored ogromnog novca koji RTS ulaže u njegove projekte, emitovanja filmskih serijala, stalnih gostovanja u programima iz kulture, bio je (zamislite?) i predsednik žirija za izbor najboljeg teksta igrane serije od nacionalnog značaja „Nemanjići“. Ako je i od njegovog intimnog prijatelja, Nebojše Bradića glavnog komesara drugosrbijanske kulturne matrice, mnogo je.

Željko Injac

Patriot

POSTAVI ODGOVOR

*