Жељко Ињац: Сајам књига и вашар малограђанске таштине

0

Лажна српска елита у недостатку аутентичне религије обоготворила је културу (у ширем смислу) и смета јој кад се «њени храмови скрнаве».

Прављењем од културе неког свог нарочитог елитистичког култа за «посвећене», наша малограђанска псеудоелита која се узгред представља као проевропска или као она која баштини европске културне вредности, зашла је у сферу верског мрачњаштва и идеолошког секташтва. Сви елементи искључивости, фанатизма, догматизма и нетрпељивости коју показује београдска псеудоелита, говоре да је у питању опасно верско-идеолошко застрањење.

Култ некакве узвишене и «за нас балканце недостижне» европске културе коју промовише ова верска секта, пре свега из београдског „круга двојке“, више није познат ни самим Европљанима. Европа је већ одавно једно глобално село у чијим мегалополисима мало ко мари за «културу». Ови велики урбани центри су настањени «сељацима» са свих крајева планете, од афричких џунгли до сибирских степа и арапских пустиња, измешани са аутохтоним европским становништвом чија савремена култура се пре може посматрати као модерна верзија културе амазонских индијанаца него Европљана из времена барока или ренесансе. То дефинтивно више није Европа класика у музици, философији, књижевности, итд… То је пре свега „кока кола“ џунгла у којој нема одређене доминантне културе, а најмање културе традиционално хришћанске Европе. Наравно реч је пре свега о Западној Европи на коју се наша квазиелита угледа, док је Источна ипак још увек већим делом традиционална и поред трауматичног искуства комунизма.Тако је ових дана поводом 61. Међународног Сајма књига у Београду, маса склона малограђанском сујеверју по којем се сви нешто клањају књигама, а врло мало их читају, почела да ламентира над Сајмом књига који је по њиховом мишљењу деградиран појавом старлета, певаљки, Шешеља, патријарха Иринеја, Кустурице који је прошле године отворио сајам књига… И како сматра ова псеудоелита, тако наговестио пропаст тог Сајма а вероватно и културе у Србији. Искључивост и елементе фашисоидне харанге према «другачијем» ове лажне елите, најбоље се илуструје у изјави једне од женских жречева малограђанштине – Весне Пешић, о Емиру Кустурици и његовом крштењу у православној цркви, где је Пешићева у једном ТВ наступу 2007.  године назвала Кустурицу човеком без морала кога треба да је срамота што се крстио, те да би требао да напусти Србију и врати се у Сарајево. Било нас је срамота њене нетрпељивости и агресивности. Тако је „кругдвојкашкој секти“, ово што се ових дана дешавало на Сајму књига својеврсна јерес. За њих је сајам књига некаква света светковина, некаква централна „литургијска“ манифестација, коју су српски простаци, националисти, сељаци и православци  упропастили својом појавом. Како су се само усудили, мисле они, да скрнаве светињу «храма књиге» тако што ће продавати пљескавице или узимати аутограме од Цеце, а да не говоримо о журкама на штандовима у којима учествују риалити ТВ «звезде». Да се разумемо нити смо одушевљени тим појавама нити их осуђујемо јер сајам је сајам – вашар па макар и «културни».

Колико је овај „кругдвојкашки културбунд“ дубоко религиозних корена, из којих се не може ишчупати – ма колико то желео, илуструје и сам појам сајма. Иако они тога вероватно нису ни свесни, али сама појава сајмова вуче корен из средњовековног црквеног, религиозног живота.

Реч сајам ништа друго не значи до црквени збор, (енглески: Fair, француски: Foire, немачки: Messe, италијански: Fiera) или код нас вашар (преузето из мађарског језика vásár), пазар (од турске речи недеља), или панађур (од грчке речи  panegyris=свечани сабор); термин означава стални организовани скуп продавача и купаца. Првобитни сајмови су се одржавали у кругу црквеног дворишта, били су везани за неку религиозну светковину, неки посебан црквени датум, најчешће неког локалног светитеља или пак храмовну славу.Тек крајем XIX и почетком XX века сајмови Западне Европе излазе из црквеног дворишта и постају градски и секуларни сајмови. Код нас пак, у Србији, још увек су веома посећени панђури и вашари који су и даље везани за неки црквени празник.Немогућност наше тзв. елите, која воли себе да представи као либералну и «еманциповану од религије», да изађе из религиозних оквира и архетипова, показатељ је њене неаутентичности и  слабости. Ма колико осуђивала религиозност за фанатизам и исључивост, она управо показује све то уз наглашен либерални догматизам који идолопоклонички гледа на «прогрес» «човечанство» или «демократију». Последица овог секташког и искључивог приступа је сукобљеност са реалношћу, али и сукоб са већинском народном традицијом и религијом, у нашем случају са православљем. Отуда код тих малограђанских мисионара «модерног» стално опонирање православљу и националној традицији, те агресивни покушаји наметања свог догматизма, кроз „мисионарски“ подухват преобраћења нације. Они верују да ће се то постићи наметањем туђих образаца понашања и културних матрица, но кад то доживи неуспех онда само «куну» свој народ јер је балкански тврдоглав и заостао. Није њима лако са Србима а ни Србима са њима.

Жељко ИЊАЦ, Видовдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*