Željko Injac: Selfi kultura društvenih mreža

0

Definicija selfija se našla u Oksfordskom rečniku, kao fotografija autoportreta snimljenog „pametnim“ telefonom ili veb kamerom i postavljenog na društvene mreže. Upravo zahvaljujući pojavi društvenih mreža nastaje čitav niz fenomena od kojih je jedan, možda od najzastupljenijih, selfi.

Najčešće mreže na koje ljudi postavljaju svoje selfije su Fejsbuk, Instagram, Snapčet, zatim slede Tviter i ostale.

Postoji i čitav niz sajtova koji daju precizna uputstva kako napraviti dobar selfi.

Ma koliko kritikovali pojavu selfija, kao izraz narcioidnosti korisnika društvenih mreža, ili kao pokušaja potvrđivanja sopstvene vrednosti, ne možemo negirati njegov uticaj i popularnost na društvenim platformama.

O selfiju kao prolaznom tinejdžerskom trendu se govorilo i pisalo godinama unazad, međutim taj trend ne jenjava, tako se slobodno može reći da je selfi deo kulture društvenih mreža.

Da li su društvene mreže podstakle i povećale narcisoidnost njenih korisnika ili je uobičajena čovekova narcisoidnost samo uspela da se kanališe kroz društvene mreže, pitanje je na koje psiholozi pokušavaju da daju odgovor još od pojave fejk vesti o „selfitisu“ kao bolesti hroničnog narcisoidnog poremećaja. Psiholozi se upinju da dokažu kako je upravo pojava selfija uzrokom čitavog niza poremećaja, od povećanja narcisoidnosti do smanjenja empatije i altruizma.

Parcijalno posmatrajući ovaj fenomen, mimo njegovog istorijskog i civilizacijskog konteksta, zaista se može steći utisak da su baš društvene mreže uzrokovale mnoge devijantne pojave. No ako se samo malo vratimo u prošlost, recimo u prošli vek, shvatićemo da je selfi kultura počela znatno ranije. Promovisanje lažne savršenosti je postalo globalni trend još u 20 veku. Bodibilding, fitnes, izbor za mis sveta, lažna idila savršenih života holivudskih „junaka“, sve je to postojalo još pre pojave interneta i društvenih mreža. Autoritet više nije neko ko ima znanje, već ko dobro izgleda. Jedan razbarušen i neuredan naučnik, kakav je bio Ajnštajn, danas bi mogao da prođe samo kao rok zvezda ili učesnik nekog rijaliti programa.

Na skorašnjem venčanju princa Harija i Megan, veću pažnju svetskoj javnosti su privukli Dejvid Bekam i Džordž Kluni, nego sve ostale zvanice pa i sama engleska kraljevska porodica, toliko je izgled bitan savremenom društvu.

Selfi kultura ipak nije toliko narcisoidna, kakvom je se želi predstaviti. Narcisima je najvažnije sopstveno mišljenje o sebi. Selfi kultura traži potvrdu društvene zajednice na internetu. Nije okrenuta sebi, već drugima. Selfi se postavlja na društvenu mrežu da bi se dobila potvrda sopstvene vrednosti. To može biti egocentrizam, ali ne nužno i narcizam. Ako nema lajkovanja, selfi je beznačajan, on je neuspeo. To jeste težnja ka lažnoj savršenosti i to telesnoj savršenosti, bez potrebe da se pokažu neke unutrašnje vrednosti, aki uvek kroz potvrdu zajednice, u ovom slučaju internet zajednice određene društvene mreže. To nije dakle potreba samo za lažnom savršenošću, ona je tu sredstvo, već potreba za pripadanjem. Biti prihvaćen od internet zajednice, kroz lajk, i pripadati toj zajednici, to je poenta selfiranja. Ovde nije „drugi moj pakao“ po rečima Sartra. Ovde je drugi moj lajk, mojih 15 minuta slave po rečima Endija Vorhola, i moja nova nacija, porodica, prijatelji, religija. Ta virtuelna prihvaćenost i potvrda, je daleko od one tradicionalne hrišćanske i porodične, ali je još dalje od individualističke i narcisoidne.

Selfi kultura je bekstvo od otuđenosti, kojem je izložen čovek savremene civilizacije i koje internet generacije pokušavaju da prevaziđu na društvenim mrežama, i potreba da se bude prihvaćen, makar u nekoj virtuelnoj zajednici. Selfi kultura je želja otuđenog čoveka da postane deo jedne zajednice i da uspostavi svoj identitet kroz tu zajednicu. Takav identitet jeste surogat onog starog tradicionalnog i porodičnog, uostalom kao i sve u današnjici što je surogat nečeg prethodnog i originalnog.

rtv

POSTAVI ODGOVOR

*