Васељенски патријарх Вартоломеј I

Седам Васељенских сабора православне цркве одиграли су се у периоду од IV до VIII века, у време када је Византија била у пуној снази. Саборе су сазивали византијски цареви и потписивали саборска акта, али нису пресудно утицали на одлуке Сабора. На Саборима су епископи тадашњих патријаршија одлучивали о кључним питањима хришћанске вере и трасирали пут којим и данас иду и западни и источни хришћани. Практично, без тих Сабора хришћанство каквим га данас познајемо не би постојало. Византија је већим делом обухватала тадашње хришћане, тако да је њен утицај био пресудан на одржавање Васељенских сабора. Ауторитет царева Василеоса и њихов углед у хришћанском свету био је неприкосновен. Тек сада, са ове дистанце, јасно је колико су заправо византијски цареви помогли одржавању не само ових 7 великих сабора, него уопште, саборности тадашњих хришћана. Ма колико је то савременим православним хришћанима страна идеја, ипак одсуство оваквог ауторитета данас се манифестује и у комликацијама поводом одржавања осмог Васељенског сабора.

Васељенска патријаршија ово одсуство ауторитета или арбитра, који је негда представљао византијски цар, покушава да преузме на себе, постављајући се као наследница византијске државе. Стога је Свеправославни Сабор заказан за јун 2016. сазвао цариградски патријарх, што је преседан у историји васељенских сабора.

Ипак, део помесних цркава је отказао своје учешће на сабору (Руска, Антиохијска, Грузијска, Бугарска). Два су става међусобно супротстављена по питању валидности и одржавања овог сабора. С једне стране Цариградска патријаршија и њој наклоњене грчке цркве (Јерусалимска, Александријска, Грчка, Кипарска) не одустају од одржавања Сабора, сматрајући да одлуке овако крњег Сабора морају бити прихваћене у свим црквама, па и оним које не желе да дођу. С друге стране, Руска црква сматра да одсуство макар једне цркве одузима легитимитет Васељенском сабору.

Превише је времена утрошено на припремање сабора да би се он одлагао у недоглед. После више од хиљаду година у савременом свету постоји читав низ проблема на који црква саборно треба да изнађе одговоре. Да су само помесни сабори довољни за решавање ових проблема, не би се ни јављала потреба за једним свеопштим-васељенским сабором. Стога је хитност Сабора неупитна. Ипак, развој догађаја пред сам Сабор (одустајање појединих цркава да дођу на Сабор, крутост цариградске патријаршије да размотри примедбе ових цркава као и начин рада Сабора с којим се добар део цркава не слаже) показује да је хиљаду година можда оставило трајан печат на православну цркву.
Однос руске и цариградске патријаршије
Са жаљењем се може констатовати да су непомирљиви ставови Руске и Цариградске патријаршије око права првенства у православљу. Мада право части, а не власти, свакако припада Цариграду, као мајки цркви из чијег окриља су се развиле европске православне цркве, ипак бројност руских православаца далеко надилази све остале православце те Руска црква оправдано не жели да препусти примат Цариградској патријаршији која по бројности готово да представља статистичку грешку у матичној турској држави. Губитак положаја Трећег Рима почетком ХХ века, како је себе доживљавала Русија и Руска црква по паду Византије, значајно је утицао на јачање аспирација Цариграда подупртог англосаксонским интересима и геополитичким циљевима. Данас су односи још заоштренији између ове две партијаршије. Слободно се може рећи да су у сукоб руске и грчких цркава умешани и геополитички интереси НАТО пакта. Изузев Русије, све остале православне цркве су на територијама под директном или индиректном контролом НАТО-а (Српска и Сиријска (Антиохијска патријаршија) црква су разапете између НАТО трупа и сталне ратне опасности).

Ако су остале цркве средином ХХ века сматрале да нема могућности за одржавање Свеправославног-васељенског сабора, док је Руска црква под влашћу комунизма, сада Руска црква с истим правом може да третира остале цркве које су под утицајем Вашингтона.

НАТО и Цариградске аспирације су се поклопиле
Свакако да је у интересу једине глобалне војне алијансе да стави под контролу све православце, јер уколико то успе преко Цариграда, а узред, Цариград има исте такве аспирације, продор НАТО-а на исток према Русији је значајно олакшан и то без испаљеног метка. То на дуже стазе значи утицај преко друге најмоћније руске институције после државе, на руски народ. Треба рачунати на прорачунатост Англосаксонаца, јер уколико им не успе стављање руских православаца под контролу Цариграда (а то у догледно време тешко да ће да успе), а тиме индиректно и под своју контролу, ни раскол који би одвојио руске православце од осталих, за НАТО интересе није лоша опција. Дакле, ако би се десио ракол, корист за НАТО алијансу је у томе што би на овај начин била предупређена нека будућа православна солидарност у случају конфликта НАТО-а и Русије. Што реално за НАТО представља озбиљан потенцијални проблем, јер су православне земље чланице НАТО дубоко у позадини. Било какви нереди или „устанци“ у тим православним земљама приликом могуће конфронтације (економске или војне) са Русијом, значајно би умањили ефикасност НАТО акција, аналогно догађајима из Другог светског рата и Источног фронта.
Раскол или, пак, озбиљније захлађење односа између Русије и других православних народа, до чега овај Свеправославни сабор лако може довести, значајно би пацификовао НАТО православце. У том светлу треба посматрати и долазак на Крит преко 200 ФБИ и ЦИА агената, који ту, наводно, долазе ради заштите црквеног клира.

Као и приликом раскола са Римском патријаршијом пре хиљаду година, када су настали Римокатолици, Бугарска црква је опет одиграла битну улогу. Њено изричито одустајање од доласка на Сабор је ланчано повукло и остале патријаршије које су се колебале. Да ли је ово, како су поједини домаћи медији нагласили, „одбрана Православља“, или је и то део плана Англосаксонаца, с обзиром да је и Бугарска чланица НАТО-а, тешко је у овом моменту рећи, а остају само спекулације и теорије завере.

Српска црква је до сада важила за „несврстану“ по питању сукоба Цариграда и Москве. Првобитно је и Српска црква најавила могућност одустајања од Сабора на Криту уколико се не изврше одређене измене. На ову српску одлуку се позвала Руска црква приликом недавног ванредног заседања Синода на коме је одлучила да не иде на Крит док се не изврше измене. Међутим, СПЦ је у последњем моменту преломила и одлучила да иде на Крит под изговором да ће се повући са Сабора уколико се не размотре и питања оних цркава које неће присуствовати.

Овде се СПЦ опет поставила негде између руских и цариградских интереса, покушавајући да балансира. Незавидан је положај свих мањих помесних цркава у овом сукобу Москве и Цариграда, јер могући раскол би се катастрофално одразио управо на те мање цркве, од којих је наша најосетљивија. Питање је какве ћемо „средине“ моћи да се држимо уколико заиста дође до раскола и шта би уопште могао бити трећи пут у таквој ситуацији, а да не подразумева прекид општења са једном од ове две утицајне патријаршије у Православљу.
Тако се незавидна позиција Србије у настојању да балансира између Запада, предвођеног Америком са једне, и Русије са друге стране, прелама и на ризичну позицију СПЦ у сличној ситуацији. Оно што би као примарно питање требало себи да постављају српски архијереји, али и српска политичка елита (која има утицај на СПЦ), јесте да ли то што раде отвара могућност и унутрашњег превирања и раскола. Ми смо мали народ и „мала црква“ те нашим архијерејима не треба да буде прва брига „шта ће бити са Свеправославним сабором“, већ шта ће бити са нама у тим турбулентним појавама и поделама. На нашој цркви је да одговорно делује и да чува, пре свега, унутрашње јединство, које лако може бити угрожено поделама на линији Москве и проамеричких грчких цркава.

Извор: Видовдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*