Земаљски дани цркве на Централном гробљу

Једна од свега две цркве подигнуте у Београду за не тако кратког мандата патријарха Германа (1958–1990), храм Рођења Светог Јована Крститеља, на Централном гробљу на Вождовцу, има у православном свету јединствени иконостас настао у нацистичком логору близу Бухенвалда

0

Пред олтаром вождовачке цркве Рођења Светог Јована Крститеља никада се нико није венчао. Готово сваког дана, од јутра до касних поподневних сати, поред ње пролазе погребне поворке – јер се ова црква налази Централном гробљу у Београду. Њен историјат одудара од тужног и тихог окружења са каменим анђелима и црним надгробним плочама јер реч је о цркви која је хтела да живи, да од једне мале капеле расте и шири се упорношћу свог свештенства и бригом својих верника.

На прагу цркве старешина храма протојереј-ставрофор Драган М. Павловић дочекује нас речима: „Ми смо једна богата црква“, додајући да се то богатство пре свега огледа у великом броју верника који долазе на богослужења која се овде редовно одржавају, а који се нарочито увећава када се у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља прослављају велики хришћански празници. Пре десет година пред црквом је први пут запаљен бадњак, а крајем 2015. више хиљада верника дочекало је овде, одмах иза капија Централног гробља, патријарха Иринеја и свечану поворку са ћивотом у којем је била риза Свете Петке и мошти неколико великих хришћанских светитеља.

„Све што видите овде”, наставља отац Драган М. Павловић док седимо у свештеничкој канцеларији, „и све што видите у цркви, даровали су верници.” Од фотеља, тепиха, витража, до новца за живопис храма, звона, крстова… Показује нам и фотографије са поклоничких путовања која црква редовно организује: са својим свештеницима верници су се фотографисали у румунском Јашију, на Светом Стефану…

– Црквени хор немамо, овде сви певају на литургији – напомиње отац Драган.

Детаљ са иконостаса, Свети архангел Михаило у борбеном ставу

За историјат невелике гробљанске цркве незаобилазан је патријарх српски Герман, који је нарочито био везан за њу. Он је долазио ту редовно о храмовним славама, праћен својим викарним епископима и београдским свештенством. На Централном гробљу био је сахрањен патријархов рођени брат Добривоје Ђорић, при храму је служио његов исповедник прота Гаврило Адамовић, а празник којем је црква посвећена, Рођење Светог Јована Крститеља, био је крсно име српског патријарха Германа. Управо захваљујући њему, али и преданом раду тадашњег старешине цркве, протојереја Гвоздена Видојевића, зграда која првобитно није била сазидана са култном наменом прерасла је у богомољу. Све је почело од једне повеће собе, односно капеле из које би спровод испраћао покојника на вечни починак. Она је освећена као капела Рођења Светог Јована 31. октобра 1948. године. Од те мале просторије, за коју њени градитељи никада нису планирали да постане молитвени простор, почела је да расте црква на Централном гробљу која се полако проширивала и на остале делове приземне зграде, пунила се иконама и светињама, дозиђивала и осликавала. У почетку је то ишло са доста проблема, застајкивања и одуговлачења, безбројних процедура. Ова гробљанска црква и храм посвећен Сабору српских светитеља на Карабурми биле су две једине нове богомоље изникле у време комунистичке власти. Градња врачарског Храма Светог Саве била је заустављена, а Српска православна црква никако није могла да добије дозволу за градњу нових храмова. Ова два су била изузетак, и то су једине две цркве подигнуте у Београду за не тако кратког мандата патријарха Германа (1958–1990). Годинама је отац Гвозден Видојевић упорно покушавао да сагради нови звоник за цркву. Упркос томе што је наоко било видљиво да је онај стари опасан и небезбедан, са процедуром се негде застало, иако је сва потребна документација била предата. Према подацима из црквеног летописа, ствари са мртве тачке покренуо је један од двојице пројектаната Авалског торња којем се отац Гвозден пожалио, али није остало записано да ли је то био Угљеша Богуновић или Слободан Јањић.

По нечему је, међутим, ова вождовачка богомоља која улази у седму деценију постојања, јединствена у православном свету. Старешина храма отац Драган скреће нам пажњу на њен иконостас. Он је настао у нацистичком логору Бадсулзи, недалеко од Бухенвалда. Осликавао га је и резбарио архитекта Григорије Самојлов (1904–1989), а у набавци материјала помагали су му сапатници-логораши, Срби које је можда њихов инат потерао да се придруже напору овог Руса из козачке породице чији су чланови 1921. после Октобарске револуције стигли у Београд.

– Самојлов је радио са крајње примитивним алаткама, коњским потковицама и закивцима и просто је невероватно да је успео са тим овакав дуборез да нам остави. Иконостас је рађен на храстовини добијеној од старих железничких прагова, које су српски логораши чупали и доносили Самојлову – прича отац Драган М. Павловић.

Тргујући јединим добром које су имали, својим следовањима хране, логораши су набављали боје, а чувени архитекта је осликавао јединствене ликове светих: Христоса чије су руке везане конопцима, Светог Стефана у српској војничкој униформи испод његове ђаконске одоре, Светог архангела Михаила који иступа ногом напред у борбеном ставу, са исуканим пламеним мачем.

Пред овим логорашким иконостасом готово свакодневно се моле верници: за своје мртве и за своје живе. Пред тим иконостасом као да се до данашњег дана испуњавају речи епископа Хризостома (Војиновића) изговорене приликом освећења гробљанске цркве. „Доћи ће овамо у црно завијене жене и палиће свеће за душе оних чија тела леже око ове капеле и кроз сузе ће се молити да им олакшаш бол… Свратиће можда у ову капелу неки невољник и бедник који се није умео међу људима снаћи, кога су сви одбацили… Свратиће у ову капелицу и људи који су посрнули… Доћи ће овамо и понеко ко иде правим путем, који чини добро, а узвраћа му се злом… А Ти, Господе, чуј и смилуј се!“

Јелена ЧАЛИЈА, ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*