Жена која је упознала Русију са Светим Николајем

0

Благослов који је владика Лаврентије дао Светлани Луганској, благослов да српску православну душу светог владике Николаја приближи руском народу, осветлио је пут и трајање  православних нераскидивих нити које су повезале Русију и Србију, и који су Светом владици Николају подариле вечни живот у Русији, вечно трајање у молитвама, у манастирима, у црквама.

Посвећено  великим и драгим пријатељима српског народа из Русије,  који су уз Србију увек били, у добру и злу, Светлани Луганској, Рускињи, преводиоцу cрпске духовне литературе

15. маја 1998. са благословом владике шабачко-ваљевске епархије Лаврентија,  мисли, молитве, и поуке Светог Владике Николаја Српског кренуле су у великој православној мисији на далеки пут у велику православну земљу – у  Русију.

Благослов који је владика Лаврентије дао Светлани Луганској, благослов да српску православну душу светог владике Николаја приближи руском народу, осветлио је пут и трајање  православних нераскидивих нити које су повезале Русију и Србију, и који су Светом владици Николају подариле вечни живот у Русији, вечно трајање у молитвама, у манастирима, у црквама.

Бескрајног пространства и несагледиве ширине простора и душе те прекрасне земље у којој сунце никада не залази. Том земљом сада својим духом ходи свети српски владика и бди над несретнима и убогима, болеснима и усамљенима.

Теши их својом молитвом, лечи их својом речју.

Подиже их са дна и болесничких постеља снагом православне вере.
Обасјава их надом.

Опрашта им и у молитвама.

Моли за њихово спасење.

Његове речи враћају  изгубљену наду, исцељују, оне су  преданим молитвама, оне су у  духовним поукама, оне су у учењу о православљу, о трајању и постојању, о земаљском и вечном животу, о вери и Богу. Оне су путоказ и божије светло у мраку. Божја рука којом светитељ српски помаже и уздиже изнад сивила овоземаљског живота, речима записаним, а вечним.

И зато сада, када када говoримо о Светлани Луганској, жени која је превела речи и мисли светог владике на руски језик, мора се приметити да се заиста ретко срећу људи са таквим врлинама, скромни и готово неприметни. Људи такве вере и духовности. Људи окренути цркви и Богу свом својом душом.

Онима који носе светлост своје православне душе обасјавајући њоме сивило свакодневног живота и враћајући људима наду да доброта, племенитост и пожртвовање нису нестали. Да није нестала људска топлина. Oна је прва православна нит која је повезала српског владику Николаја са руским народом. Светлана Луганска спада у оне ретке људе одабране од Бога за велике православне мисије и дела, људе са великим  божијим даром да духовну мисао једног народа преточи у речи разумљиве и јасне у свом изворном облику.

Изречена мисао светитеља може се превести  на друге језике само срцем и  православном чистом душом, може се разумети само ако човек верује у путеве Божије. Светлана је велики пријатељ српског народа, жена која никада није била окренута личној слави, која је ишла својим путем сасвим скромно и готово усамљено, и као сви велики људи никада не говорећи о својим доброчинствима, не тражећи признање. Не желећи награду.

Верујући у владикине поруке да „све што ткаш везуј за небо“ и да “није важно колико непријатеља ће те нападати, нити колико пријатеља ће те бранити, ако у Богу имаш пријатеља, не треба се бојати ничега“, веровала је да није битно знати „од чега је пут саздан, већ од куда идеш, и куда ћеш стићи“ како је говорио свети владика. Када је преводила светог владику српског, она није била само преводилац, већ верујући човек, и свака владикина мисао урезивала се у њено срце.

Помажући избеглима са Косова и онима који су тамо остали, помажући изградњу Храма Светог Саве, Светлана није заслужила само Орден Св. Саве за заслуге СПЦ који је добила у феруару 2009. године. Она се уписала у историју овог народа као њен велики пријатељ из далеке Русије.

Прва књига владике Николаја Српског на руском језику „Мисли о добру и злу“ изашла је у Русији, у преводу Светлане Луганске. Та прва књига данас стоји у музеју Владике Николаја у Лелићу. То је прва владикина реч преведена на руски.

Поред владике Лаврентија, благослов и подршку њеном раду на српској духовној ризници  дао је и  недавно преминули Епископ Јакумски и Ленски Зосима. Он је био духовник Светлане Луганске. Епископ Зосима се изненада, иако врло млад, упокојио у Господу 9. маја ове године. Он  није био само духовник и подршка Светланином сајту „Свети Срби“ и њеном раду у превођењу српске духовне литературе. Он је био човек бескрајне православне душе који је волео српски народ. Његова душа преселила се у Царство небеско дана 9. маја баш на   на дан када  је Светлана Луганска дошла да се  поново поклони моштима светог српског владике.

Тог дана Светлана је изгубила свог духовника и великог пријатеља. Али и српски народ је изгубио великог пријатеља, човека који је српску духовну мисао подржавао и благословио. Човека који је живео у далекој Русији али који није заборавио на своју православну браћу. Уз његову помоћ и благослов, светлост српских светитеља обасјала је монашке келије руских манастира. Нека му је вечна слава и хвала за све што је учинио за српски народ.

Говорим о људима одабраним од Бога за велика дела. Говорим о онима који су се молили за спас српског народа и српских светиња, и који су пронели светлост православне мисли владике српског у далеке пределе Русије.

– Да тê његове мисли трају, да помогну људима у добру и злу, у молитвама и покајањима, на литургијама и празницима;

У усамљености људске душе;

У тишини и радости;

У мраку и на светлости;

Нити којим нас је повезала Светлана Луганска су божије нити, од Богом изабраних људи.

Људи који су ту да пренесу мисли и речи које лече и исцељују које враћају наду.
Са великом тугом опростили смо се од Епископа Зосиме, Светлана Луганска и  ми -ми Срби који смо знали колико је био велики човек; са великом надом и захвалношћу да ће његова душа и даље обасјавати пут којим иде Светлана Луганска, драга пријатељица народа српског и човек велике православне душе, немерљивих врлина датих од Бога; Са надом да ће српски народ препознавати и уважавати своје пријатеље  – блиске и далеке.

– Да ће их памтити.

  • Да ће им вратити добрим за сва добра која су ћутке чинили и чине.

Са великим дивљењем према Светлани Луганској, са великим поштовањем пишем ове речи као Српкиња, православне вере и душе, верујући да моје речи неће бити тек зрнце прашине у великом океану; верујући да ће помало осветлити истину која је често ту испред нас, а ми је не примећујемо загледани у бљештавило лажног сјаја док поред нас промичу тихи велики људи, тако  често стојећи у сенци малих људи који себе успевају представити великим. И баш због те тишине са којом пролазе,  мора се написати велико слово, велика реч и велико хвала.

Драгој пријатељици народа српског са безброј врлина датих од Бога. Рускињи Светлани Луганској. Јер је заувек повезала нашег светог владику Николаја Српског са Русијом и руским народом.

Данас руски монаси  и руски народ долазе у Лелић. Прелазе хиљаде километара да би се поклонили моштима Светог Владике. Са  великим поштовањем према српским светињама долазе из велике даљине. Иако километрима веома удаљени, два народа су духовно блиска, везана лепотом православне душе. Још једна наизглед невидљива, али бескрајно јака православна нит која повезује два православна народа је нит Светог  владике, она нит коју је Светлана ткала везујући своје дело за небо. Управо онако како је учио свети владика Николај Српски.

Овај текст је и сећање на руског патријарха Алексеја II, на још једног великог пријатеља народа српског чија је душа  данас у царству небеском; на велику захвалност народа српског за његово велико пријатељство у добру и злу; на његов  велики благослов да српска духовна мисао повеже православне народе; на још једног великог пријатеља српског народа чија душа осветљава небо над Русијом чија мисао и реч и данас траје. Као светионик.

Др Биљана Алексић,
Ваљево

Гласило Епархије Шабачке „Соко“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*