Жена због које је Меша Селимовић напустио породицу и почео да пише најлепше стихове

0

Kад бих умио да напишем најлепшу књигу на свету, посветио бих је својој жени Дарки. Овако ћу засвагда остати дужник њеној племенитости и љубави. И све што могу, то је да са захвалношћу поменем њено име на почетку ове приче, која, као и све друге, говори о тражењу среће.
Најлепша посвета жени, и то не жени љубавници или неоствареној љубави, какве најчешће срећемо у књижевности, него жени супрузи, мајци његових ћерки и пожртвованом саборцу.

А борбе је у њиховом животу било. Нешто због времена које није трпело оне чије мисли нису уклопиве у једноумну матрицу комунизма, нешто због њихове љубави која је била тема оговарања, јер је Мешина прва жена имала погану нарав а велики утицај.

Деса Ђорђић је била лепа професорка фискултуре у тузланској Гимназији, мажена и пажена мезимица из познате српске породице партизански и комунистички настројене. Другарице је описују као високу и витку, окретну и жустру, живу слику енергије и виталности. У гимназији се заљубила у Мешу, првом и страсном љубављу која често уме да прерасте у мржњу. Истина је да је Деса била уз Мешу у годинама рата и била му је подршка. Из тог кратког брака родила се ћерка Слободанка.

Да лепота жене, па ни њена добра дела нису довољна да би се остварила права повезаност, исконска веза где су жена и мушкарац и љубавници и пријатељи, где је “Брак једно двоглаво биће какво брак и треба да буде”, како мудро рече Лоренс Дарел, спознао је млади Мехмед Селимовић на једном путу за Београд. У престоници среће Дарославу Божић, ћерку официра краљеве војске и бесповратно се заљубљује у њу. Дарослава Божић је имала у свом имену оно што се показало као Мешина судбина: дар од бога.

Да се људи упознају тек кад се растану, овде се потврдило у најсуровијем облику. Деса је замрзела Дарку мржњом страствене а остављене жене, мржњом која никада није престала нити се утишала. Дарка је жигосана као браколомница, буржујка, неморална жена која руши породицу и отима нечијег мужа и оца. Слика којом је Десина љубомора осликала Дарку толико је била оштра, а везе које је потегла тако моћне, да је Меша позван пред суд своје партије да објасни и оправда се; било је то сурово време кад комунизам није био друштвено уређење него ментални склоп, начин размишљања који није толерисао и најмање одступање.

Тако се Меша нашао пред партијском јединицом Kомитета за културу, где је морао да објасни и извини се партији због недостојних држања. Предложено је да се казни строгим укором, али га је Kомитет савезних министарстава казнио искључењем, због неискрености према партији и кршења партијског морала. Наиме, неко ко је из партизанске породице, прикладно ожењен женом такође партизанског опредељења, није смео да помисли да, као неки неморални буржуј, има љубавницу, и то ћерку краљевог официра!

Ово је био веома болан моменат за Мешу, коме је партија сурово и неправедно одузела рођеног брата.

Шефкија Селимовић је био шеф команде тузланског краја коме су усташе похарале и попалиле кућу и окућницу. Негде пред крај 1944 сазнао је да му је, пуком срећом, жена преживела концентрациони логор и да треба да се врати у Тузлу. На брзину поправљене празне собе требало је претворити у дом, па Шефкија узима из Главног магацина кревет, орман, сто, столицу и пар неоходних ситница. То је био неопростив грех, управо због чињенице да је партизан и да потиче из породице где су два брата комунисти и борци. Стрељан је у зору, невин, жртвован слепој идеологији која није имала разумевања за радост човека коме се враћа жена из усташког пакла и којој жели да створи какав-такав дом. Најстрашније од свега је држање трећег брата, Тевфика, партизанског команданта и моћне фигуре у војној хијерархији тузланског краја, који није хтео да се укључи и интервенише за брата.

Меша никада није опростио Партији убиство Шефкије, али ни брату равнодушност и незаузимање за очигледно невиног човека. Никада није престао ни да трага за његовим гробом, остало је непознато где је сахрањен, што је била казна предвиђена за највеће зликовце. Да им се не зна гроб ни знамење да су постојали.

Много касније, из ове туге и побуне против најцрњег једноумља, настало је његово ремек дело, “Дервиш и смрт”. Омаж и извињење брату који је своје последње речи записао на цедуљи која је Меши тајно дотурена: “Брате, нисам крив”.

Тако се његова партија, којој се из идеала о равноправности и истинском вредновању човека давно придружио, поново огрешила и покушала да му истргне и другу љубав, ону према жени.

Није се дао Меша сломити ни издајом дојучерашњих сабораца, ни недостојним бежањем некадашњих пријатеља, ни бедом, суровом бедом коју су он и Дарка упознали бранећи једно друго.

Много касније, причао је о тешком одрастању њихове две ћерке које су у најранијем детињству упознале немање сваке врсте. Немање ципела, књига, лепе одеће,немање чоколаде, слаткиша, воћа, немање чак и другарица, јер није било друштвено прихватљиво да се деца “исправних и на линији” родитеља, друже са децом човека партијски и морално посрнулог и прокаженог. Међутим, ни та сурова беда где је Дарка морала да испродаје све што је донела из родитељске куће, често за основне намирнице, није Мешу толико болела колико игнорисање његових колега.

“Мало је требало па да почну пролазити кроз мене као кроз ваздух, или газити по мени као по води. Осјетио сам страх. Kако су ме то убили? Нисам рањен? Нисам заклан? Нисам мртав али ме нема. Забога, људи, зар ме не видите?” Овако описује своје стање у “Тврђави”, другом великом делу у коме је описао своју животну причу.

Алија Селимович, Мешин отац, изјашњавао се као Србин муслиманске вере. На почетку прошлога века то је било нормално и уобичајено. Према деци је био строг и далек. Припадао је оној старој генерацији која је била потпуно турски оријентисана, религијом, (мада није био строго религиозан, само је поштовао највеће муслиманске празнике), одећом, намештајем по кући, писмом које се звало арабица и представљало неку мешавину арапског и хрватског језика. У свему крут и недодирљив, није сину пружио топлину родитељства нити разумевање за ново време које је преокренуло његов стари, османски свет у неки нови, њему неразумљив.

Kад осетљив и љубави гладан човек расте у тешким временима и тешкој земљи, од тешког оца и са још тежим животом, очекивало би се да постане груб, опор и барем саркастичан. Ништа од тога нема код Меше. Он је јака особа да издржи ударце оних у које је веровао, али и танана душа коју разуме и воли његова звезда водиља, жена због које је трпео осуду а која му је донела незамисливу емотивну срећу и испуњење.

“И не само да се никада нисам покајао, него сам увек захваљивао судбини што ме је даровала таквим човјеком као што је Дарка, мој добри дух. Да она није била поред мене у животу, не бих урадио ни ђелић оног што сам урадио. У њеном слабом тијелу лијепог лица била је толика снага воље и толико храбрости , да ме је увек запрепашћивала; она ме је бранила од невоља живота, штитила од његових грубости, храбрила кад ми је било тешко, веровала у мене када су други сумњали, усмеравала ме својом фантастичном интуицијом, моју тврдоћу кориговала својом мекоћом, хранила ме својом љубављу..”

Двадесет година је трајала Мешина и Даркина борба да победе ускогрудост и непријатељство заједнице, да премосте дане који су били обележени сувим хлебом и немаштином свега потребног за пристојан живот. У земљи која се опорављала од “капиталистичке неправде и сиромаштва радничке класе”, један идеалиста борац за то боље сутра живео је живот најцрњрг прогнаника јер се разиковао. “Босна је тешка, теретна земља у којој није лако живјети ако си центиметар виши од осталих. А мени је судбина доделила тај центиметар и осудила на вјечно испаштање”.

Мешина срећа је била што је на свом путу наишао на жену која је, такође, имала тај центиметар који је за њих значио препознавање али и дугогодишњи ход по трњу.

Тек када је изашао “Дервиш”, почиње за Селимовиће нормалнији живот у материјаном смислу али му чаршија није опростила успех. Њему није ништа опроштено. Шта год да је урадио овај велики човек и писац, некако је наилазило на осуду околине.

Уморан од нападања и неразумевања, од оптужби за национализам, опортунизам, проглашаван дисидентом и непријатељем, сит искошених погледа и лицемерства, заувек напушта Сарајево и долази у Београд. По сопственом признању, тих девет година живота у средини која га је прихватила, волела, прознавала, у којој он и Дарка нису носили печат који у Босни никада није био скинут, биле су најбоље године њиховог живота.

Пре неку годину откривена је спомен плоча у Господар Јовановој 39, где је провео те лепе године. Kолико је Дарка била огромна фигура у Мешином животу, хероина која је изнела сав чемер тешког живота и људске пакости, најбоље говори оно што је Матија Бећковић рекао том приликом.

“Да има правде на тој плочи би било и Даркино име, али једина која би сигурно била против тога је она сама, као што је била против оне раскошне посвете на Дервишу и смрти“.

Не треба Дарки спомен плоча. Оне се ионако не читају, људе слабо занимају натписи које у пролазу ни не примете.

Једно од највећих дела муслиманске и српске (Меша је инсистирао на томе да је пођеднако српски и муслимаски писац, да једнако поштује порекло и опредељење) књижевности, оно преко кога је свет сазнао за њега, почиње њеним именом и захвалношћу њеној доброти и љубави.

Тако је Дарка записана у вечности заједно са својим човеком

Кронер магазин

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*