Жикица Симић: Српски унутарнационални нацизам или аутонацизам

0

Добро је познат социјално-психолошки синдром или феномен “жртвеног јарца” када се нека мањинску, маргиналну, и као таква незаштићена и рањива групу, у периодима тешке, дуготрајне и економске кризе као што је наша, због нагомиланих фрустрација услед неостварених виталних животних циљева, изабере као погодна мета која ће се прогласити извором или кривцем свих невоља и над којом ће се искалити бес и мржња (барем вербално, ако не више од тога). Kад су људи социјално незадовољни, неостварени и неиспуњени онда траже кривца на кога би све то могли да свале. Они су умирени и осећају задовољство кад је “кривац” пронађен, кад се може мрзети.

Такав синдром се најпре и највише испољава према оним другима (из туђег рода), али понекад она зна да се окрене и према онима из свога народа (некој новој, новопридошлој групацији) када се због поменутих разлога, тј. ограничених животних шанси (пре свега доласка до посла) онај други види искључиво као угрожавајући ривал, као нелојални конкурент који претендује на оно за шта мислимо да ми имамо искључиво или барем приоритетно право.

Фашизам и нацизам су данас у нас веома банализоави термини и као такви доста недефинисани и олако употребљавани или злоупотребљавани. Иако би се овај термин учинио претешким, претераним има нешто у нашем народу што, по својим манифестацијама, наликује томе. Нацизам нису само логори и гасне коморе, то је његова природна екстремна последица и коначна манифестација. Нацизам се заснива на преувеличаној или умишљеној психологији и идеологији угрожености, ускраћености и неравноправности, нарочито у фази свог настанка, која може, али не мора, да доводе до најстрашнијих последица.

Српски народ се често и масовно жали на свој “незавидан” положај у односу на све остале који чине његово укупно животно и радно окружење. Добро су нам познате чувене реченице “Сви други имају имају већа права од нас”, “Срби имају најмање права у својој држави”, алудирајући на неке националне мањине или странце (заборављајући или неприхватајући да је Србија ипак држава грађана). Ако се припадницима угрожене социјалне мањине у нечему болећиво “прогледа кроз прсте” то се узима као доказ њихове повлашћености у односу на већински народ.

У таквом уобичајеном националном претеривању у истицању своје угрожености и ускраћености предмет жалбе су и саме животиње. Позната нам је и, до изнемоглости и тривијалности употребљавана, реченица, од које бруји цела земља, да чак и “пси луталице имају већа права него људи (Срби)”, да су заштићенији. Не знам само колико њих би се мењало са тим псима луталицама којима толико завиде, као и са припадницима неких “привилегованих” мањина који уживају нека “екслузивна” права или су изнад закона.

И сами немачки нацисти (а после њих и многи други) су, у тренуцима велике економске кризе у Немачкој, замерали Јеврејима што су се превише размахнули и што све држе у својим рукама класе, као и да се “држе” међусобно. Нацизам полази од идеологије тла и резона: да ови који су дошли после нас на нашу земљу (у наш родни крај, родни град, земљу) имају недопустиво већа права и бољи положај од нас.
Србија је, иначе, земља бројних подела, како оних историјских, и још увек актуелних, на четнике и партизане, и оних других које прозилазе из њих или су им сличне (нпр. ројалисте и републиканце…), на “прву” и “другу” Србију итд. Поред тога, она обилује разним анимозитетима и поделама по разним другим основама. Тако имамо подвајање на староседеоце, старограђане (са толиким комплексом супериорности и поносом на своје градско порекло од 3-4 колена, или мање од тога, као да директно потичу од Адама и Еве), и оних који су стигли после њих и закаснили да пободу колац и кажу “ово је моје”, тј. када је ваљда “истекао конкурс” за насељавање тих градова на које домороци полажу своје (апсолутно или барем приоритетно) право, и оне који нису ни напуштали свој завичај. Имамо доста оштре поделе на оне културне и некултурне, на грађане и сељаке, северњаке и јужњаке, на центар и провинцију, на оне који су “сишли са планине” или брђане и оне из низије, на првоборце и другопозивце, а у цркви на староверце и новокомпоноване, помодаре, и тако даље у бескрај.

Тако, један број Војвођана, упркос дугој традицији мултикултуралности и толеранције, није се много радовао “дођошима”, а још мање престоница својим сународницима из “унутрашњости”, а ови, пак, из унутрашњости изгледа још теже подносе “Kосоваре”, што важи и за Нишлије који опасност виде и у досељеницима из других крајева.. Многи од њих, иначе, воле да се наслађују тим дискриминативним и увредљивим изразом “Kосовари” лажно се правдајући да их тим изразом праве разлику од оних са презименом Kосовац и припадника обавештајен службе KОС. Неки се не устручавају да их отворено називају Шиптарима.

И не само у Нишу, кад се нађете у Kрагујевцу, Смедереву, Kрушевцу и Kраљеву, Јагодини, чак и у Београду, а не морате ни да се нађете тамо, довољно је да погледате неку од страница на друштвеним мрежама где има коментара становника ових градова, врло често ћете наићи на коментаре типа – „Kосовари су криви за све“, „Од кад су Kосовари дошли“ и сличне. Да није људи са Kосова,вероватно би се нашли неки други који су криви за све проблеме, јер тако је то у Србији, увек је неко други крив.

Нетрпељивост према “Kосоварима”, што баш и није у складу са толико извиканим традиционалним српским гостопримством, прелази у праву хистерију у многим србијанским градовима, како оним шумадијским чији житељи и сами у многоме воде нешто даље порекло са Kосова, тако и у оним моравским и централним деловима Србије, као што је Смедерево чији је, иначе, оснивач Ђурађ Бранковић, син “Kосовара” и, то још издајника, Вука Бранковића што се често замера и Kосовцима.
Пребацује им се много ствари: мањак културе и прихваћености правила и услова градског живота, “непатриотска” или издајничка продаја својим кућа, станова и имања Албанцима и (и то по наводно високим ценама), за разлику од властите староседелачке и родољубиве продаје својих плацева и станова тим истим “Kосоварима”. Замера им се наводно богатство. Уз све то, превиђа се да је међу њима велики број којима је имовина запаљена и оних који је нису продали по нарочито повољној цени, као и да међу њима има и доста гастарбајтера, а што је извор имовног стања неких од њих.

А све то изгледа изазива завист, уместо жељеног сажаљења према избеглицама које би волели да виде у инфериорном и незавидном материјалном положају. Главни проблем расељених лица с Kосова (и свих претходних избеглица) је и што се не уклапају у очекивања и стереотипне представе о некадашњим типичним избеглицама, са воловском запрегом или завежљајем најнеопходнијих ствари на леђима. “Да смо јадни и зивимо у колективном центру тад би нас жалили а овако нам завидите ако смо се снасли…” – рече “Kосовар” на једном форуму где се водила једна од многих жучних расправа. Ако се још дрзну да у том “сналажењу” превазиђу и староседеоце онда завист и мржња достиже свој врхунац. Сама чињеница поседовања бољих и већих аутомобила и стамбених објеката се доживљава као разметљивост, “бахаћење”, “гурање прста у око” уместо очекиване и жељене слике ојађених бескућника.

Пребацује им се и што се друже или држе скупа, као да је то аутоматски уперено против других. Ни то њихово држање, пошто долазе из традиционалнијих крајева где се више држи то рођачких веза, неће дуго трајати и већ је приметно њихово лабављење.

Такође, замера им се што су уопште дошли и што се не врате тамо одакле су дошли јер док они нису дошли у Нишу (и другим градовима) је било све бајно и сјајно: привреда је радила, запосленост и стандард, безбедност и култура су били на високом нивоу, а сада нема посла, омладина се коље на улицама, а све то са доласком Kосовара. “Рођене” Нишлије су и даље оне старе, ни за длаку се нису промениле у време транзиционе кризе, а свако погоршање и опадање нивоа градског живота им је дошла споља, са придошлицама.

Слична одбојност је постојала и према избеглицама из Хрватске пристиглим у Србију после злогласне “операције” “Олуја”. Зато је Бора Чорба и написао ону ироничну песму: “Београде, у жице нека те ограде, да не уђу избеглице јер су изелице…Нек иду кући лепше је без њих..Нека се врате међ Хрвате…”. Није им помогло ни то што се њима приписује већи степен опште културе.

Та масовна хистерија против избеглица из Хрватске и БиХ се, ипак, стишала или, можда чак, сасвим ишчезла пошто њихов егзодус ранијег датума. Али, оно што је важно јесте да се њихов долазак са Kосова одиграо у виду наглог и масовног прилива (након мартовског погрома крајем прошлог века) са неким накнадним таласима исељавања, у један ограничен број шумадијских, моравских и централних градова што је битно утицало на њихову демографску слику. За разлику од прогоњеног српског становништва из северних република које је било прилично равномерно распоређено по целој земљи па је њихово присуство било мање приметно, и отуда мања нетрпељивост, оно са Kосова је неравномерно и значајно сконцентрисано у ограниченом броју градова. Зато су тензије и анимозитет према досељеницима са Kосова пре мартовског насиља, када су пристизали постепено (углавном у исте градове, као и после), биле знатно блаже.

Овде се, дакле, не ради само о односу према избеглицама са Kосова, већ и из Босне, Kрајине. Староседеоци, су неретко склони да паушално оптужују већину избеглица са Kосова, из Босне и Херцеговине, из Хрватске, да су богати, да брже долазе до посла, да су привилеговани на штету локалног становништва. Обично се могу чути жалбе: “мој син нема посао јер Црногорци, Kосовари, Босанци и сви остали имају предност у запошљавању”.

Такође, данас се све чешће чују огорчене тврдње да Србијом данас владају и држе руководећа места све сами Црногорци, од шефа државе, преко министара, директора, полицајаца…Београђани се жале што су на директорским позицијама обично Црногорци. Скоро је фејсбук “запалио” један цитат, један од оних јефтиних који “засени” својом простотом” и плиткошћу: “волим снег јер је то једино што дође са планине, а не постане директор”. А питам се ко брани Београђанима и осталима да постану директори. Његови аутори нису свесни колико је ономе “са планине”, тј. из сељачко-радничке породице, без икаквог “културног капитала”, са трошковима школовања у непознатом граду у кога су га родитељи послали, далеко теже да оствари то постигнуће у односу на оне којима је све то испред носа. Они “са планине” у новој и непознатој средини морају више да се труде да би се доказали док за све то време домаћи студенти уживају лежерну урбану филозофију продужене младости и школовања (“опуштено, брате”) и на крају окривљују оне са планине. Можда и они “са планине” бирају професије које доносе виши статус и моћ, али зато ови из универзитетских центара бирају помодне фенцy професије. Осим тога, с обзиром на висину цена студирања они са планине све мање и могу да се школују.

Овакве реакције против новајлија показују да не постоји елементарна свест да се урбани дух једног града не брани малограђанским и чаршијским поделама и руралном психологијом и филозофијом “да нико не уђе у наше село”, да свако остане закован за свој завичај и да се не мрда из њега без обзира на животне околности.. Права урбаност се обично одликује отвореношћу, предусретљивошћу, прихватањем разлика и другости а не малограђанском искључивошћу, затвореношћу, нетрпељивошћу, суревњивошћу, завишћу, мржњом, лицемерјем.

Не волимо своје избеглице и придошлице иако смо један од највећих избегличких народа како унутар своје матичне државе тако и према споља, тј. широм света (како из политичких тако и економских разлога). Ван земље живи вероватно исти број Срба као у матици. Избили смо на прво место у свету и по одливу мозгова. Тешко је рећи да ли постоји народ који је толико одбојан према својим избеглицама и придошлицама. Боље смо прихваћени од других у том белом свету него од себе самих. Али, у тим модерним грађанским државама Европе и света сасвим је уобичајена животна динамика, као и професионална и просторна покретљивост (промена више радних места у току живота у разним крајевима земље). Тамо се никоме не гледа малограђански “у зубе” одакле је дошао.

Људи не схватају да припадност својој држави (па и нацији) има формално-правни и суштински приоритет у односу на нашу локалну припадност (завичају, родном граду) и умишљене предности које произилазе из те припадности. Осим тога, све те локалне поделе племенског типа и нивоа показују да нам националне свеси, зрелост и јединство на веома ниском нивоу.

Иако су жртве оваквог негативног расположења, знам да тај однос према избеглим или расејаним лицима са Kосова не би бољи ни да је ситуација обрнута, тј. када би они били у прилици да буду домаћини, али тај аргумент не може послужити као оправдање онима који се тако однос према њима. Није намера да се овде неко брани или му се држи страна већ покаже у каквом се моралном, духовном и цивлизацијском стању налази нација.

Жикица Н. Симић

ВИДОВДАН

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*