Žitije Blažene Ksenije Petrogradske

0

Ti si gradu ovom pohvala i utvrđenje.
(Kondak, Glas 3)

Blažena Ksenija Petrogradska je još za života i tokom XIX-XX veka bila poštovana kao brza pomoćnica i čudotvorka. Radi spasenja i ljubavi prema bližnjima, ona je uzela na sebe podvig jurodivosti. Za svoje podvige, molitve, postove, stranstvovanja i sa smirenjem pretpljene poruge, Blažena je dobila od Boga dar prozorljivosti i čudotvorstva. Njena kapela na Smolenskom groblju je prepuna blagodarnosti ljudi za učinjena čuda po njenom molitvenom zastupništvu.

U junu 1988. na Pomesnom Saboru Ruske Pravoslavne Crkve blažena Ksenija Petrogradska je kanonizovana.

Blažena Ksenija je rođena između 1719. i 1730. godine i svoj spasonosni podvig nosila je u Petrogradu (sadašnji Sankt-Peterburg). Ksenijin muž, Andrej Fjodorovič Petrov, bio je pojac dvorskog hora. Ništa nije poznato o detinjstvu i mladosti Blažene Ksenije, a narodno sećanje je sačuvalo samo to što je vezano za sam početak njenog jurodivog podviga – iznenadna smrt muža koji je umro bez hrišćanskog pokajanja.

Potresena tim strašnim događajem, dvadesetšestogodišnja udovica je odlučila da otpočne najteži hrišćanski podvig – da se pravi bezumna, kako bi, prinevši ono najdragocenije u čoveku – razum, umolila Stvoritelja za pomilovanje iznenadno preminulog supruga. Ksenija se odrekla svih svetovnih blaga – svog zvanja i bogatstva, i više od toga – same sebe. Ostavila je svoje ime, i uzevši ime svog supruga, prošla sa njim ceo svoj krsni put, prinoseći na oltar Božiji darove spasonosne ljubavi prema bližnjem.

Kada je na dan pogreba svog muža Ksenija obukla njegovu odeću: prsluk, kaftan, pantalone i kačket, i tako odevena krenula u pogrebnu povorku, rodbina i njeni prijatelji bejahu pomislili da joj je smrt Andreja Fjodoroviča pomračila razum. Svi su se bili veoma sažalili na nju. A Ksenija ih je, kao ona koja je izgubila razum, tešila govoreći: „Andrej Fjodorovič nije umro, već se ovaplotio u mene, Kseniju, koja je davno umrla“ Tako je započelo njeno lutanje ulicama Petrograda.

Kuću, koju je nasledila nakon smrti muža, odlučila je da pokloni Paraskevi Antonovoj, koja je iznajmljivala kod nje sobicu, sav svoj imetak da razdeli sirotinji, a novac da odnese u crkvu za pokoj duše „sluškinje Božije Ksenije“.

Doznavši za takvu njenu odluku, rođaci njenog muža zamoliše upravu, da ne dozvoli Kseniji da u bezumlju razdeli svu svoju imovinu. Međutim, nakon odgovarajućeg ispitivanja beše izveden zaključak da je ona potpuno zdrava i da ima pravo da raspolaže svojom imovinom kako sama želi.

Nakon toga, Blažena Ksenija je razdelila sve što je imala i izašla samo u jednom muževljevom odelu na ulicu, uputivši se u podvižničko stranstvovanje. Izložena svakojakim optužbama i podsmesima, po čitave dane – zimi i leti, po žezi i mrazu, lutala je Petrogradom. Njena čudna odeća i nerazumljiv govor, njena krotost i nezlobivost izazivali su podsmeh zlih ljudi, posebno nestašnih dečaka koji joj se rugahu. Ali je Blažena Ksenija, neprestano se moleći, bespogovorno nosila svoj spasonosni podvig.

To vreme vezano je za početak gradnje nove kamene crkve na Smolenskom groblju. Podignuta građevina je bila već veoma visoka, pa su zidari morali najpre da podignu cigle na skelu, pa tek onda da grade. Blažena Ksenija je odlučila da tajno pomaže graditeljima. Noćima, bez obzira na vremenske prilike, podizala je ciglu i slagala je na skelu. Radnici bi se izjutra veoma čudili onome što se dešavalo. Najzad su odlučili da saznaju ko je taj nevidljivi pomoćnik, i došavši na gradilište tokom noći, ustanovili su da je to čitavom Petrogradu dobro poznata „bezumna“ Ksenija.

Malo po malo, najosetljiviji hrišćani su počeli da primećuju da Ksenija nije samo glupa prosjakinja, već da nosi u sebi nešto posebno. Milostinju koju su joj davali, ona nije uzimala od svakoga, već samo od dobrih i srdačnih ljudi. Uvek uzimajući samo kopejku, ona je odmah davala siromasima sličnim njoj.

Kada se muževljevo odelo na njoj s vremenom već bilo iskrzalo, ona je počela da se oblači i zimi i leti u bedne rite, a na bosim, i od mraza natečenim nogama, nosila je iscepane cipele. Mnogi su joj nudili toplu odeću i obuću, ali Blažena nije htela ništa da uzme, i naizmenično je oblačila ili crvenu bluzu i zelenu suknju, ili zelenu bluzu i crvenu suknju.

Danju je Ksenija, kao bezumna lutala po gradu, a noću je, sklanjajući se od ljudskih očiju, odlazila van grada, u polje, gde je provodila vreme u molitvi, naizmenično metanišući na sve četiri strane sveta. U polju je, prema njenim rečima, prisustvo Božije bilo „vidljivije“.

Ubrzo je okruženje počelao da obraća pažnju na to, da se u njenim rečima i delima često krije duboki smisao. Primećivali su da, ako je Ksenija od nekog nešto tražila, to beše znak da mu pomaže i spasava ga od nevolje i bede koja će ga zadesiti, i obratno, ako je nekome nešto davala, toga je u skorije vreme očekivala velika radost.

Kasnije, kada je Blažena počela važiti za prozorljivu, pojavljivala se na ulicama i pijacama grada, kako bi joj svi koji su je znali nudili svoje usluge. Upadajući u reč jedan drugom, molili su „Andreja Fjodoroviča“ da uzme nešto ili makar da okusi od ponuđenih proizvoda, jer beše tad u narodu verovanje – uzme li Ksenija nešto od domaćina, njegova trgovina će postati veoma uspešna.

Ugledavši je, majke sa decom žurile su joj u susret da ih blagoslovi ili samo da pomiluje dete po glavi, uverene, da će ga samo jedan dodir Blažene odmah isceliti.

Svojom velikom smirenošću, podvigom duhovnog i fizičkog siromaštva, ljubavlju i molitvama za bližnje, Ksenija je stekla blagodatni dar prozorljivosti. Tim je svojim darom ona mnogima pomagala u uređivanju života i spasenju duša.

Poznat je slučaj kada se Blažena Ksenija pobrinula za dobrobit i spasenje, tada još nerođenog deteta. Kao dugogodišnja poznanica, došla je kod Paraskeve Antonove, kojoj je bila poklonila svoju kuću, i rekla joj: „Eto, ti tu sediš i ušivaš čarape, a ne znaš da ti je Bog sina poslao! Idi što pre na Smolensko groblje“. Iako silno zbunjena tom besmislicom, Paraskeva je ipak poslušala Blaženu i otišla. Na groblju je videla gomilu sveta, a kada je malo bliže prišla, saznala je i to da je neki kočijaš oborio trudnu ženu. Tu pak, na zemlji žena je rodila dečaka i ispustila dušu. Svi su se pitali ko je ona i ima li rodbine, ali nisu uspeli da saznaju. Videvši u tom događaju Božiju promisao, Paraskeva je dečaka uzela k sebi, usvojila ga i odnegovala u svoj strogosti hrišćanskog života. Sin je majku veoma poštovao i pazio do duboke starosti, a Paraskeva je zahvaljivala Bogu i sluškinji Božjoj Kseniji za njenu zapovest da dečaka uzme za sina.

Blažena Ksenija je živela skoro četrdeset i pet godina u jurodivom podvigu, pa se može zaključiti da je predala svoju dušu Gospodu početkom devetnaestog veka.

Sveta ugodnica Božija sahranjena je na Smolenskom groblju u Petrogradu, gde je svojevremeno pomagala gradnju crkve, podignutu u ime ikone Smolenske Majke Božije.

Od dana upokojenja Blažene prošlo je oko dva veka, ali čuda učinjena molitvama ugodnice ne blede, niti narodno sećanje na nju iščezava.

Godine 1902 nad grobnicom Blažene Ksenije sazidana je nova kapela sa mramornim ikonostasom i nadgrobnim spomenikom. Ona je uvek bila otvorena za služenje pomena, koji se nigde toliko često nisu služili kao na grobu Blažene Ksenije.

Danas je kapela restaurirana i ponovo otvorena za pristup i molitve.

Neka bi dao Gospod molitvama blažene Ksenije svoju milost i blagoslov svima onima koji s verom i ljubavlju pritiču njenom nebeskom zastupništvu. Amin.

Tropar, glas 7

Odbacivši taštinu ovog sveta, uzela si na sebe krst bezdomnog bogotražiteljstva,

nisi se plašila dubokog bola i nemaštine, niti onih što ti se rugaše, jer si poznala ljubav Hristovu. I sada naslađujući se ovom ljubavlju na nebesima, Ksenija Blažena i božanski mudra, moli se za spasenje duša naših.

Kondak, Glas 3.

Danas svetlo likuje grad svetog Petra, jer mnoštvo onih koji su tužni i koji se u tvoje molitveno zastupništvo uzdaju, sveblažena Ksenija, nalaze utehu, jer si Ti gradu ovom pohvala i utvrđenje.

SPC

POSTAVI ODGOVOR

*