Живе 120 година, не оболевају од рака — сазнајте како

Хунзи се купају у хладној води, чак и на температури од минус 15 степени, а са 65 година рађају децу. Доживети 120. за њих је нормална ствар.

0

На међународном конгресу о канцерогеним болестима у Паризу, одржаном у августу 1977. године, стручњаци су објавили како се „по подацима геоканцерологије (наука о истраживању рака у различитим деловима света), потпуно одсуство рака јавља се само код народа — Хунза“.

Ситуација код Хунза је и дан данас таква, оболели су реткост, а просечна дужина живота износи 120 година.

Хунзакути су стари народ, смештен на граници Пакистана и Индије у долини реке Хунзи коју окружују оштре клисуре Хималаја. Место где они живе познато је још и као „Оаза младости“ због невероватне дуговечности, али и младоликости Хунзакута.

Хунзи се купају у хладној води, чак и на температури од минус 15 степени, а и са 65 година рађају децу. Лети једу сирово воће и поврће, а током зиме конзумирају суве марелице, проклијале житарице и овчји сир. Постоји период када Хунзи не једу апсолутно ништа. Тај је период познат као „гладно пролеће“ када воће још није дозрело и траје два до четири месеца, па Хунзи у том периоду конзумирају само сок од сувих марелица.

Протеине уносе у најмањим могућим количинама, а дневно унесу у просеку 1.933 калорија, од којих је 50 грама протеина, 36 грама масти и 365 грама угљених хидрата. Из искуства многих странаца придошлица који су се преселили у долину реке Хунзе, закључили су да је главни фактор дуговечног живота овог народа — здрава исхрана.

Један кинески часопис је 1984. године описао врло занимљив догађај. Један од Хунза по имену Саид Адбул Мобуда збунио је све раднике емиграционе службе на лондонском аеродрому када је показао свој пасош. Био је рођен 1832. године и имао је 152 године, а памтио је догађаје још из 1850. године.

Хунзи су изразито витални и спретни, пешаче по 20 километара дневно и пењу се по литицама без посебног напора.

Ево неких рецепата како им то успева:

СЕМЕНКЕ МАРЕЛИЦЕ: Марелице су пуне калијума и натријумаа, витамина А, а семенке витамина Б-17, те есенцијалних масти и аминокиселина. Сматра се да семенке овог воћа лече рак.

СИРОВО ВОЋЕ, ПОВРЋЕ И ЖИТАРИЦЕ: Део су свакодневног јеловника, а од тих намирница праве хлеб и пите. Међутим, термичка обрада траје врло кратко како би се сачувале нутритивне вредности. Месо једу врло ретко, готово никако.

ЧАПАТИ ХЛЕБ: Чапати хлеб је неизоставан део прехране Хунза. Праве га од брашна насталог од целовитих зрна проса и хељде. Хлеб се прави од две шољице брашна житарица које Хунзи мељу између два камена како би било што мекше (за наше прилике, достојна је замена интегралног). Брашно се помеша са 1/4 кашичице соли коју су претходно стопили са осушеним и смрвљеним поврћем (целер, шаргарепа…). У смесу се додаје пола шољице млека или воде обогаћене минералима (никако воде обогаћене ЦО2). У тесто не додају квасац, тек нешто мало уља. Смесу деле на куглице које развијају у облику равних палачинки, које подсећају на мексичке тортиље. Некада су их жене пекле на камену, а данас то раде у металним посудама. Процес је исти јер чапати пеку кратко, тек који минут. Модерне жене Хунза у смесу стављају меласу, уље, цимет, папају… све што традиционалне Хунзе нису чиниле.

СПУТНИК/ИнфоКС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*