Živojin Mišić-Lekcija o rodoljublju

0

„Herojima Prvog svetskog rata se nismo dovoljno odužili, ni kao država, ni kao društvo. Stogodišnjica Velikog rata je prilika da se na dostojan način odužimo herojima Velikog rata“, kaže za naš radio Vojislava Šipka, praunuka vojvode Živojina Mišića, komandanta Prve armije u čuvenoj Kolubarskoj bici, koji je predvodio i herojski proboj Solunskog fronta.

„Decenijama je sramota bilo biti vojnik, voleti svoju zemlju i braniti je. Današnje generacije moraju da znaju kako su ljudi nekada voleli Srbiju, kako su ginuli za nju. Ne da bi ratovali, već da znaju da cene istoriju i da se trude da u miru budu časni ljudi. Da znaju da je časno biti Srbin“, objašnjava gospođa Šipka na početku našeg razgovora o njenom slavnom pradedi.

Ona svog, kako ga zove, deda Mišića pamti iz porodičnih priča. Pričali su joj da je mnogo poštovao majku, koja je bila stub zadruge Mišića, jer je rano ostao bez oca.

-Znam da je deda Mišić kasno krenuo u školu, sa 10 godina. Bio je najmlađi sin i slabog zdravlja, kao takav nije bio predodređen za seoske poslove pa su ga poslali na školovanje. Fascinira me to što je kao seosko dete, koje su ismevali jer govori na seoski način, završio oficirske škole, govorio nemački i francuski. O toj volji i upornosti najbolje govore njegove reči  „ko sme, taj i može, ko je hrabar, taj ide napred“.

Lujza Mišić – Žena dostojna heroja

lm1Baka Lujza, koja je umrla 1956.godine, je bila porodični heroj. On je uvek bio u njenim mislima, iako je dugo bila udovica i svašta preživela od njegove smrti. Prešla je u pravoslavnu veru tokom Drugog svetskog rata, kada su joj Nemci streljali sina Aleksandra. Drugi sin Radovan je, kao rezervni oficir u Beogradu, uhapšen i poslat u Nemačku u logor. Na žalost, iako je doživeo pobedu saveznika nije izdržao povratak kući. Doživela je i smrt jedinog unuka. U porodici se pamte i dva njena, za porodicu i te kako herojska dela. U toku rata, kada je moj deda Voja bio uhapšen kao partizan i čekao već izvesno streljanje u Banjičkom logoru, Lujza Mišić nije mogla da podnese mogućnost da joj Nemci ubiju još jednog sina. Ona je otišla u nemačku komadu i tražila da joj puste sina rečima: „Moj suprug, Živojin Mišić, je pustio Poćoreka da se, iako poražen, vrati kući sa vojnim počastima. Već ste mi jednog sina ubili, a za sudbinu drugog u zarobljeništvu ne znam.“ Uspela je. Isto tako je, kada je posle rata tadašnja vlast htela da joj oduzme stan u kojem je živela sa ćerkom Anđelijom, baka je otišla u maršalat. Rekla im je da je Jugoslaviji dala sve što je imala i da zahteva regulisanje penzije i da joj ne diraju stan. I tada je uspela.

Tu je i priča o velikoj ljubavi prema ženi?

– Baka Lujza, koju pamtim, meni nije pričala o deda Mišiću, jer je bila jako stara. On je tri puta, u tri godine, prosio svoju Lujzu. Odbijali su ga jer je baka bila jedina ćerka, mezimica. Nisu hteli da je daju za oficira da se ne bi selila iz mesta u mesto, kako je na kraju i bilo. Treći put nisu mogli da ga odbiju. Najlepše i najbezbrižnije godine su proveli u Prokuplju, koliko se sećam iz priča, do pogubljenja kralja Aleksandra i kraljice Drage. Živojin Mišić je bio Obrenovićev čovek, iako se nikada nije javno izjasnio. On se nije bavio politikom, ali je možda na njegovo opredeljenje uticalo i to što je za vreme njihove vladavine bio najsrećniji – imao je dobar brak, puno dece, posao koji voli…

Položio je zakletvu dinastiji Obrenović, a ipak neki hroničari navode da je optuživan za zaveru.

-Upravo tako. Tada dolazi da njegovog prvog penzionisanja. Optuživali su ga, mada ne direktno, koliko znam, da je pomagao Apisu u zaveri protiv kralja Aleksandra. To je jako čudno, s obzirom na to da je bio naklonjen, kako se pričalo u porodici, Obrenovićima.

Zapisano je da su mu poslednje reči bile upućene porodici, kojoj se izvinio jer ne ostavlja ništa osim časnog imena.

-Moj pradeda Živojin Mišić je imao malu penziju, jer se ona tada određivala prema godinama službe. Baka Lujza se snalazila, kao sve tadašnje žene u Srbiji, da ni iz čega stvori nešto. Kažu da joj je on bio beskrajno zahvalan zbog toga. Pričali su nam da su se oni puno voleli i poštovali, ali i da je on bio veoma brižan prema deci, da se starao i o njihovom kućnom vaspitanju, a ne samo školovanju.  Ja pamtim mog dedu, najmlađeg sina vojvode Mišića. Pamtim i Anđeliju, njegovu najmlađu ćerku. Sećam se njihovih priča, kako je on bio tu da ih pomazi, nauči nečemu,da ih uzme u krilo kada se vrati sa posla. Bio je brižan otac, iako je bio vojnik.

Šta im je govorio, kakvi treba da budu kad porastu?

-Samo poštenje. I nikada tražiti preko mere. Ono što radiš to moraš da uradiš valjano, časno i potpuno, od jutra do večeri.

Da li je bio razočaran odnosom države prema njemu?

-Verovatno jeste. To mogu da zaključim samo iz priče njegove dece, da su oni to osećali. Ali, on to nije pokazivao. Živojin Mišić je stoički podnosio vojničku sudbinu – slušao je naređenja, nije se protivio penzionisanju i malim primanjima, niti je molio za usluge.

S druge strane, da li je osetio poštovanje naroda?

-Sigurno, jer je i on poštovao narod. Nije mu bilo bitno šta rade, već kolko su pošteni i koliko su odani svojoj porodici i svojoj zemlji. Da nije tako verovao u svakog domaćina i domaćicu, u seljaka i vojnika, sigurno ne bi mogao da zaustavi rasulo vojske pred Kolubarsku bitku. Znao je potrebe vojnika, da im je dovoljno malo odmora i da se okrepe – malo čaja, suve šljive i jabuke.

Koje su priče prepričavane u kući Mišića?

-Uglavnom su to neke anegdote. Po jednoj, dok je čistio čizme, prišao mu je jedan strani oficir i upitao ga zašto sam čisti obuću. Vojvoda Mišić mu je odgovorio: Ja čistim svoje čizme, a čije vi čistite. Tu je i ona anegdota, da se, polovinom rata, opkladio sa jednim Englezom ko je brži trkač. Prvo je Englez birao trku po utabanoj stazi i pobedio. Vojvoda Mišić je potom izabrao da trče bosi, po njivi punoj strnjike i naravno pobedio jer je, kao seljačko dete, navikao da trči po svakojakom terenu.

Sinovi Živojina Mišića su, takođe, krenuli očevim stopama i školovali se u vojnim školama.

-Radovan i Aleksandar su u prvom svetskom ratu bili već odrasli ljudi, oficiri koji su prošli Balkanske ratove. Najmlađi sin, moj deda Voja, je u to vreme bio na školovanju u Rusiji. Vojvoda Mišić nikada nije štitio svoje sinove i oni su bili na prvim borbenim linijama. Kada je penzionisan po drugi put, jer je bio protiv prelaska vojske preko Albanije, i njegovi sinovi su pali u nemilost. Aleksandar Mišić je u bici kod Bitolja bio odlikovan Ordenom Belog Orla sa mačevima V stepena. On je voleo da piše i vodio je dnevnik u Prvom svetskom ratu. Aleksandra Mišića su u drugom svetskom ratu streljali Nemci, a potonja vlast nikada nije priznala da se borio za oslobođenje zemlje, jer je pripadao četničkom pokretu. Porodica je zato imala velike probleme iako je najstariji sin umro u Nemačkoj kao zarobljenik a najmlađi bio u partizanima.

Iako je vojvoda Mišić bio protiv povlačenja preko Albanije, sa njim je tu golgotu prošla i njegova porodica.

Svi su prešli Albaniju, osim Anđelije koja se u Bitolju lečila od malarije i mog deda Voje koji pokušavao da iz Rusije dođe do Grčke. Na tom strašnom putu, umrlo je i dvoje unučadi.

Zanimljivo je da je Živojin Mišić bio veliki srpski rodoljub i patriota, a supruga Lujza nemačko-francuskog porekla. On se u nekom trenutku školovao u Beču, a najmlađi sin mu je bio ruski ali i britanski đak. Iz današnjeg ugla, on je bio pravi „evropejac“.

-U našoj kući nikada nije bilo šovinizma ili mržnje prema nekom ko je druge vere ili porekla. Daću samo jedan primer: Mišićeva unuka Nadežda, od ćerke Olge, se udala za poznatog valjevskog apotekara Edu Buzaljka, muslimana. Zanimljivo je da su imali tri sina i da je poslednji kršten u pravoslavnoj crkvi da bi nasledio slavu Mišićevih. U porodici je uvek postojalo veliko razumevanje za različitost.

 

POSTAVI ODGOVOR

*