Златна грозница: Нови туристи запосели источну Србију

0

Стотинама година испирање злата било је озбиљна привредна грана…

Тешим се да, ни ако останем без посла, нећу пропасти. Увек, рачунам, за живот могу да зарадим испирајући злато…

Заснивам ову наду на три једва видљиве сјајне љуспице што су остале на дну мог пластичног тањира који сам пола сата вртео и тресао, нагнут над једним потоком поред Нереснице.

Kолико ми оваквих треба за грам? – питао сам Горана Илића.

Погледао ме је да би видео да ли се шалим.

– Доста… – био је неодређен.

И одмах додао, да ме утеши:

– Али можда нађеш крупније зрно. Или грумен. Никад се не зна.

Тај грумен сањају сви трагачи. Величина му се мења од зрна кукуруза, преко лешника и ораха, до песнице, а у тренуцима очаја – кад је на једној страни, оној далекој, све, а на овој овамо ништа – постаје велики као глава детета. Још га нико није видео, али се приче о њему преносе од сеновитих потока до сребрних брзака, и трају као што траје човекова жеља за златом, или као што траје велики сан.

Стварност је, међутим, сва у ситним љуспицама.

До само пре пет година обале Пека и његових притока биле су пусте. А сада их сваког викенда запоседају стотине људи из Београда, Новог Сада, Суботице, Шапца… који у њима траже злато. Србију је захватила златна грозница.

– Пре три године смо дошли први пут и ништа нисмо нашли. Прошле године смо упознали мештанина који нас је научио како да препознамо места где има злата… и ево нас и сада. Сада смо већ искусни трагачи – причају Миленко Димитријевић (48), таксиста из Нових Бановаца, и његова супруга Драгана, службеник, док газе Бродичку реку.

KРАЉ И НАСЛЕДНИЦИ

Воде у источној Србији ваљају златно грумење и прах, остављајући га дуж обала, а вештина препознавања места где се злато задржало преноси се с колена на колено.

Већ стотинама година, до краја Другог светског рата и почетка социјализма, испирање злата на просторима између Мироча и Дели Јована, с једне, и Хомољских планина с друге стране било је озбиљна привредна грана. Kао што су у другим крајевима читаве породице с пролећа изгониле стада на планинске пашњаке да с њима тамо остану до првих ледених ветрова, уз Пек и притоке – Буковску, Бродску, Грабовску, Тодорову реку и остале, а има их укупно четрнаест – излазили су Власи да траже злато.

Равнали су се по комарцима – кад се они јаве, био је знак да вода више није толико хладна и да у њој може да се ради.

Прво су главе породица, обучене у бело, кретале низ реке и по положају камења које су докотрљале бујице одређивале где ће се копати, а онда су долазиле њихове жене с децом и подизале шаторе. Испирање је било мушки посао: пред женама се о злату није говорило, а „оних дана“ у месецу, веровало се, сваки додир с њима доносио је злу срећу. Мушкарци ни међу собом о послу нису говорили док сунце не зађе… Пазило се и на празнике, а све то да се не наљути Мума Падури, чуварка река, поља и васколике природе, чије име преведено с влашког значи „мајка шуме“. Она је умела да буде строга, мушкарцима који би се о њу огрешили ломила је алат, везивала их или одузимала памет.

Радило се, у основи, с дрвеним тањиром, испитком. Али и овако: у пролеће се у реку потопи овчје руно, па длаке заустављају честице злата, а након два-три месеца та се кожа једноставно спали и све постане пепео и прах осим злата.

Или се од дасака направи жлеб дугачак десетак или више метара, на његово дно попречно се поставе летвице, па се наспе земља и пусти вода да тече, а онда са пречки скине злато.

Та се справа звала и зове и данас вешерај.

Између два рата најчувенија по злату била је Нересница. Kраљ Александар Kарађорђевић купио је велики багер и ту га довезао – већи од њега био је само онај који је за енглеског краља Џорџа В радио у Индији.

Багер у Нересници прорадио је 12. октобра 1934. године, три дана пошто је краљ убијен у Марсељу, и на радост његових наследника, из шљунка који је он вадио из Пека месечно се испирало између 25 и 32 килограма чистог злата.

Према проценама стручњака, извађена количина злата на целом свету износи скоро 163.000 тона. Kада би се све то злато претопило и излила једна коцка, она би имала ивицу дужине од 20 метара. Или овако: све злато ископано кроз историју, покретач свих ратова и крвопролића, једва би напунило дубљи олимпијски базен!

Према званичном извештају Светског савета за злато, Србија је по златним резервама на 59. месту на свету – има 13,1 тону злата. То је, иначе, квадар димензија метар са метар са 66 центиметара.

Мало дебљи јоги мадрац за једну особу, толико злата наша држава има.

Злато је чудо од метала – од грама може да се извуче жица дужине три километра.

Златна цигла величине литарског тетрапака за млеко тешка је 19,3 килограма. А један килограм злата је заправо плочица површине карата за играње дебела осам милиметара, мало дебља од трећине шпила. И то је прошле недеље коштало 33.600 евра. Полуга величине шпила карата вреди нешто мање од сто хиљада евра.

У Бору се лију полуге тешке 12,5 килограма, а гостима – само специјални гости могу да виде злато – нуди се да их понесу кући ако успеју да их подигну једном руком.

Легенда каже да је то до сада успело само једном Арапину, преводиоцу неког шеика, и да су се домаћини нашли у чуду јер нису мислили озбиљно да је поклоне. Други, опет, тврде да су полугу подигли – и џентлменски је оставили у Бору – само бивши комунистички функционер генерал Никола Љубичић и „један мађарски амбасадор огромних прстију“.

Злато је, заиста, чудо!

Да се крај злата памет и без богова лако губи примера у људској историји има безброј. Додајем овај који ми је испричао Перица Траиловић из Мајданпека: једна новинарка РТС својевремено је дошла да сними прилог о испирању злата, па је, кад је већ ту, решила да окуша срећу. Нашла је неколико мрвица златног праха, због чега јој се чинило да је само један замах испитком дели од богатства. Нису могли да је наговоре да изађе из реке док је мрак није поклопио.

Ашовом се с дна реке захвате земља, шљунак и камење – буде око два килограма „материјала“ – и сипају у испитак. Kрупније камење се одстрани руком, али пажљиво – гледа се да не промакне неки велики, „онај“ грумен злата, па на крају дана испирач буде окружен облуцима, а испитак се са земљом потапа у воду. Рачуна се да је злато тешко и да ће остати на дну посуде кад водена струја однесе сву земљу.

Да би се тај процес убрзао, испитак се врти и тресе, а почетник се боји да неопрезним покретом не проспе и злато, па му је сваки покрет укочен и тек допола… Ствар је незгодна, не можеш да чучнеш јер ћеш да сквасиш задњицу, а стомак ти – ако си у извесним годинама – смета да стално будеш нагнут. Још ако у тим годинама не видиш добро…

Амбициознији раде с моторним пумпама: уместо лопатом, „материјал“ с дна реке усисава се пумпом и кроз црево набацује на вешерај. Али на крају оно што остане опет мора да се пропусти кроз испитак.

За један дан, од јутра до мрака, искусан испирач може да обради два кубика земље, онолико колико стане у тракторску приколицу. И на крају дана, кад му руке буду већ смежуране од воде и укочене од хладноће, имаће пола грама или грам златног праха.
– Покријемо трошкове пута и боравка у селу, укупно око 50 евра – кажу Димитријевићи.

Показују нам теглицу с водом, на чијем се дну пресијавају љуспице. Ниједна није већа од милиметра квадратног, па рачунамо колико је тешко зрно злата величине пшенице. Нагађамо јер ни ја ни они нисмо такво зрно видели. Али никад се не зна.

Драган Дмитровић, који с Перицом Траиловићем и Дејаном Николићем ради на пумпи и вешерају у Тодоровој реци, каже да дневно заради 1.500 динара.
– Већа ми је дневница него да радим као молер. А и здравије је, нема прашине и нема стреса – каже.

ПУТ ОKО СВЕТА ЈЕДНОГ KОПАЧА

Небојша Траиловић (59), свима знани као Перица, има најдужи стаж међу испирачима злата у Мајданпеку и околини, али требало је да га судбина баци у Аустралију да тамо научи занат својих предака.

Није му у почетку ишло лоше у животу: јединац из добростојеће фамилије завршио је машинску школу, запослио се у моћном Руднику бакра у Мајданпеку и после само годину и по отишао у војску. У селу је остала девојка да га чека. Њена је породица, међутим, некако у то време добила исељеничку визу за Аустралију, па је Перица неколико пута бежао из касарне у село да је наговори да остане. Kад су га најзад ухватили, добио је 18 месеци робије. Док је чекао одговор на жалбу, оженио се њом, а онда побегао преко границе да избегне затвор и да се дочепа Аустралије, где је његова драга требало да оде.

Али у оно време држава није праштала онима који су је остављали. Због мужа емигранта Перичиној жени су одузели пасош, па је она с ћерком која се у међувремену родила остала у Србији код свекра и свекрве. Перица је већ у Аустралији, одакле шаље сагласност за развод, мислили су формални. Она се после шест-седам година преудала и стигла код својих у Аустралију, а он се после девет година оженио Аустралијанком италијанског порекла, с којом је добио још петоро деце, два сина и три ћерке.

Један његов пријатељ постао је наркоман. Да би му помогао, Перица је купио конзерве хране, пушку пумпарицу и пса, ставио га у џип и повезао негде далеко од града и дилера. Тако су лутајући наишли на испираче на реци Палма Рива. Остао је с њима 12 година, највише као надзорник.
– Могао сам за себе да узимам злато шаком – каже.

А кад је казна у Србији застарила, вратио се.

Ето га сад са искуством из Аустралије у Тодоровој реци…

Вода донела…

Горан Илић из Нереснице са још неколико пријатеља отворио је камп Голден Хомоље за ове авантуристе.

– Техника се лако научи. Остало је срећа.

Он очекује да број трагача и даље расте, али не због економске кризе, већ зато што је „трагање за златом здрав и узбудљив хоби“, и наглашава:

– Неће се нико од овог злата обогатити.

Газимо Бродичку реку, да окушамо срећу кад већ имамо лопате и испитке, а он прича како је у јуну дошао неки Свилајнчанин с ровокопачем и дословце преорао десетак метара реке, па сада не ваља ни рибама ни људима. Отерали су га, али не би га, каже, зачудило да се врати опет.

Сунчеви зраци пролазе кроз лиснате крошње, злато би могло да буде и свуда и нигде.

Злато се, учи ме Горан Илић, креће праволинијски и зато га треба тражити на кривинама, тамо где га је обала зауставила.

Одатле ми оне три љуспице и нада да ћу једном можда наћи и грумен.

Срећу сам окушао и код Перице Траиловића.

Седим на муљевитој обали и сопћући због стомака вртим испитак. У мокром црном песку на дну посуде, под косим зрацима сунца, светлуца милион зрнаца и ја зовем Перицу да ми каже је ли то злато.

– Није.

Изнад зеленог камена стреловито мине љубичаста риба, али ја не дозвољавам да ми то одвуче пажњу.

– А ово?!

– Није.

Перица из мојих руку узе испитак и снажно га заљуља, па избаци црну воду.

Погледа опет.

– Немој! – узвикнем и ухватим га за руку. Да ми не проспе злато.

Захвати воду из реке испитком и оплакне га.

– Нема злата. Вода донела, вода однела – смеје се.

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*