Златни прстени Русије: А Волга крај Јарославља велика и моћна

0

На дан Светог Илије, који је такође и празник руских „десантника“ градом Переслављ, 140 километара североистично од Москве шпартају аутомобили из којих вијоре заставе Ваздушно десантних снага Русије. Понос на лицима бивших и садашњих десантника и Руса, грађана који им отпоздрављају са улице. Још једна слика успона, славе и силе нове Русије.

У граду који је 1152. године основао Јуриј Долгоруки, да буде престоница североисточних крајева а он постао и то и једна од престоница славе и части велике Русије. Око 1220. године у Переслављу Залеском родио се Александар Невски. У граду, сваки камен историја, дуга и славна. Векови и векови…

На исти дан, у Никољском манастиру у Переслављу, који је око 1350. године основао преподобни Димитриј Прилуцки, грађани долазе да се поклоне Корсунском крсту. У васкрслом, обновљеном манастиру који као драгуљ сија крај Волге, васкрсао и крст, светиња над светињама. У Русији, од укупно 11 таквих крстова којим су Руси кршавани, остао је још само један такав. Он је велика светиња и реликвија у Успењском храму московског Кремља.

Под плавим руским небом, под топлим сунцем, сијају нове куполе Никољског храма који је у 670 година историје имао исту судбину као и његова Русија. У стара славна времена његов игуман био је Свети Сергеј Радоњешки, 1923. је затворен, пострадао, седам година касније разрушен је експлозивом.

— Пуних 70 година манастир су рушили, полако, зграду по зграду, односили материјал, мислили да ће га тако затрти… А он, ево, слава Богу, васкрсао — каже игуманија манастира мати Евтолија.

Она и још једна монахиња у Никољски манастир стигле су 1994. да служе Богу у манастиру без цркве… Замолиле архитекту Вјачеслава Ижикова да направи пројект мале, дрвене цркве, да се имају где Богу молити…

— Онда је три године касније у храм дошао Виктор Иванович Тиришкин, руски добротвор. Рекли смо му за нашу намеру да изградимо малу, дрвену цркву, а он нам је одговорио да овде мора бити храм достојан имена Светог Николе, онакав какав је овде и био… Биле су то тешке године за Русију, тешко у малом граду првити такав храм… Некако у исто време грађен је и храм Христа Спаса у Москви. И, Виктор Иванович нам је помогао, храм је до 2003. године завршен, освештан и, сваке недеље и празника, када је литургија, дође толико народа да не може стати у цркву, него је пуна и црквена порта — прича мати Евтолија.

Са пуно муке, затим је у храм враћен и Корсунски крст… Божјим чудом преживео је време револуције, био у музеју, а онда заслугом Тиришкина враћен тамо где му је место…

— На крсту су честице моштију Светог Јована Претече, Светог Димитрија Солунског, Светог Георгија… Одувек је, све до тешких времена безбожја, крст био у Никољском манастиру. Догодило се и да је крст враћен у манастир баш 12. јуна, 2009. године, указом председника Медведева, на Дан Русије, на дан када је рођен покровитељ Пересловља Александар Невски. Велики је Господ наш, велика су дела његова — каже игуманија Евтолија.

Монахиње и народ Переславља живе, додаје мати Евтолија, као једна породица, кажу да им је Виктор Иванович као брат, не заборављају његову доброту и помоћ у градњи цркве, конака за монахиње…

Никољски манастир, Переслављ, игуманија Евтолија,
Никољски манастир, Переслављ, игуманија Евтолија

— Учинио сам само оно што је био мој дуг. И, молим вас, запишите, за обнову, за градњу цркви, манастира важне су три ствари, једна је молитва и Божије допуштење, друга новац који је потребан, и трећа, свакако сагласност, сарадња са властима без које је тешко радити. И, не заборавите, не граде људи цркве. Светиње гради Господ Бог, а људске руке ту су само инструмент — каже Виктор Ивановић Тиришкин.

Он додаје и да је у обнови Никољског манастира у Пересловљу, и цркви широм Јарославске области, имао важну сарадњу са тадашњим губернатором Јарославске области Анатолијем Ивановичем Лисицином, са Ирином Скороходовом, председником владе региона.

— Да није било г. Лисицина ни пола посла не бих обавио, ни половину црква чију сам обнову помагао не бих подигао. А оно што је важније од свега јесте да ми као народ обнављајући цркве, старе светиње, уствари обнављамо себе — каже г. Тиришкин.

Анатолиј Иванович Лисицин, сенатор Горњег дома руског парламента, каже да је у Русији, по последњим подацима, 98 доларских милијардера, али, да су ретко они попут Тиришкина на давање новца за обнову црква, за обнову школа, болница…

— Ако нешто људи и дају, дају само по наређењу, и тако ради већина… Мало је оних попут Тиришкина. Он је посебан, све што ради, ради због обнове православне духовности. Он има своју унутрашњу идеологију и та идеологија јесте управо православна духовност — каже Лисицин.

И у лепом граду Јарослављу, једном од најстаријих у Европи, који је 1010. године основао Јарослав Мудри, безмало на самој обали Волге сија нови храм подигнут такође доброчинством Виктора Ивановича Тиришкина, на месту на коме је од 1215. године, када су му ударени темељи, па до 1937. када је храм срушен, стајао Успењски јарославски сабор.

На зиду обновљеног храма, стоји и порука, сећање на добротвора:

— Г. Тиришкин вратио је древној земљи њено православне срце!

Када је Тиришкин дошао на место на коме је био храм, нису се чак ни темељи знали. И, кренула је обнова, са колико је новца Тиришкин помогао, финансирао изградњу од темеља па до крста на куполи, знају он и Господ Бог…

Плоча на Успењском сабору у Јарослављу
Плоча на Успењском сабору у Јарослављу

— Када је храм завршен, на ред је дошла градња звоника који би, по обичају, требало да буде виши од цркве… Неки људи тада су се успротивили, постављали услов да звонк буде нижи, иако се на старим цртежима и сликама јасно види да је стари звоник био виши од цркве, и, звоник ни до дан данас није подигнут а звона која је Тиришкин набавио стоје на посебној конструкцији крај цркве — прича Лисицин.

У предвечерје дана Светог Илије, док кроз Јарослављ шпартају аутомобили из којих вире заставе руских десантника, а људи целивају иконе Успењског јарославског сабора, из обновљене цркве теку речи молитве посвећене заштитнику десантника…

А Волга крај града велика и моћна, као и сама Русија. Широка, мат раднаја…

Незаборавни дан крај Волге, у Русији која гради и обнавља и цркве, али, гради и обнавља и себе и стару славу.

Искра, Зоран Шапоњић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*