Зоран Грбић: Обаманија и “Јанковићијада“

0

Од како се појавио предизборни спот Саше Јанковића, на интернету се воде препирке око тога да ли je он копија спота из прве председничке кампање Барака Обаме. Ако и није копија, свакако личи. И не ради се само о споту, него о самој идеји да се на изборе иде уз подршку других. Потписе за Јанковићеву кандидатуру РИК-у предали су кошаркашки тренер Душан Ивковић и представници групе грађана “Србија без страха“, а Јанковић је само присуствовао томе. Сама одлука о кандидатури је наводно донешена након апела да се он кандидује, кога су потписале сто јавних личности.

Поред те начелне сличности, постоје разлике између Јанковићевог и Обаминог спота, као и између њихових кампања. Пре свега, Обама је изашао на изборе, па тек онда добио подршку јавних личности. Деловао је као вођа којег су остали пратили. Код Јанковића је супротно – изгледало је као да су га јавне личности гурнуле да иступи напред. Због тога се на америчким изборима стицао утисак да се јавне личности “гребу“ за мало славе од Обаме, самим тим што га подржавају. Овде опет, ствари се чине другачијима – делује као да Јанковић рачуна на то да ће на сваку подршку познате личности добити одређени број гласова. Осим ових разлика, за оне који се сећају Америке из 2008. године, Обама је био толико популаран и толико у замаху, да се појавио и нови израз за то – “Обаманија“. Свако поређење са Обамом, за Јанковића је ласкање.

Screenshot_1

Прикупљање подршке јавних личности и јесте стари амерички изборни трик. Вероватно се он примењивао свуда по свету, од кад постоје избори, али Американци су ту праксу довели до перфекције. Сваке изборне године, Холивуд се подели на већински део који подржава Демократе и остале који стидљиво изјављују речи хвале за Републиканског кандидата. Али ту постоје две ствари које би овде морале да се имају на уму. Обаму 2008. године на власт нису довели холивудски забављачи, него је он њима подигао рејтинг. И друга ствар – и поред све огромне подршке јавних личности, 2016. Хилари је изгубила.

Реакција обичних људи на Јанковићев спот је слична реакцији америчких републиканаца на Обамин спот. Људи на јавним мрежама су у томе препознали елитизам, потребу неких “одозго“ да раји кажу шта треба да мисле и за кога треба да гласају. Тешко да ће  просечан неопредељени бирач гласати за Јанковића након овог спота, и да ће се идентификовати са паролом “Људи на које чекамо смо ми“. Зато што и превише изгледа да они тиме мисле на себе. Да су у споту неки анонимни, обични људи, он би имао смисла.

Кад је реч о људима који су потписали поменути “Апел“ подршке, и који се појављују у споту, требало би нешто рећи и о томе, кад су већ изашли на црту. Лако је приметити једну чињеницу – од тих сто људи, осамнаесторо су глумци. Скоро петина. Сваки пут кад слушам неког америчког глумца како јавно исказује свој политички став, не могу а да се не сетим најпознатије изјаве великог Алфреда Хичкока, који је рекао да су “глумци стока“. Истина, касније се “правдао“, тврдећи да то никад није изјавио, него да је рекао “да их треба третирати као стоку“. Чињеница јесте да су глумци тек за степеницу виши од манекена, ма како то некоме звучало. И мало је оних који су се уздигли више од тога. Глумци су отварачи уста, који у филмској уметности имају задатак да оживљавају ликове које је неко други замислио и написао, за остварења која је неко други режирао. За њихову појаву у медијима могу да захвале једино ирационалној потреби гледалаца да чују шта њихови филмски хероји мисле. Нажалост, иако постоје они чија је реч вредна, за многе од њих се испостави да они то не умеју.

Screenshot_2

Поред те петине, на списку се налазе и дванаесторо новинара. Тринаест, ако рачунамо Аиду Ћоровић. Кад сам улазио у новинарство (пар година пре него што сам из њега изашао) прво што сам научио било је да није пристојно да новинар има јавни политички став. То се сматрало као луксуз, подразумевало се да новинар мора да буде независтан. Не можете да пишете о нечему, а да навијате за један тим. Не иде. Осим у овом споту, и на овој листи, ту може све.

Тако ће рецимо Бошко Јакшић, потписник “Апела“, сутра да се без проблема појави на некој телевизији као “независни аналитичар“. И то ће и да му прође. Или рецимо, неко може да буде потписник листе, а да се (одлично) бави филмском критиком, али која нема везе са политиком. Или Татјана Војтеховски, новинар и водитељка најскандалозније телевизијске емисије свих времена на овим просторима. “Тренутак истине“ је и пре самог почетка био огавна ствар, а својим трајањем је то само потврдио. За неверовати, али био је неупоредиво гори и од Парова. У паровима можете да чујете неку псовку, видите нечију женску бутину или превелики, утегнути дехолте – ништа што већ не можете да видите на улици или у неком клубу. Детаљи испитивања у Тренутку истине су до тад могли да се чују једино у полицијским станицама, или прочитају у стручним радовима специјалиста.

Или шта рећи о моралној громади, Николи Ђуричку? Човек који је егзалтирано објашњавао због чега је глумио у једном од најгорих анти-српских и анти-Србијанских филмова, “У земљи крви и меда“. Какво политичко мишљење од њега неко може да очекује, и колико вреди његов потпис? Никола би могао штошта да научи од једног, рецимо, Мики Манојловића који је одбио милион долара, и шансу да игра у Спилберговом филму, поред Џорџ Клунија и Никол Кидман. Само због тога што није хтео да глуми негативца Србина. Због тога, потпис господина Манојловића у овој земљи нешто вреди. Због тога Николин вреди мање од целуидне трака “земље крви и меда“.

Има и других. Бисера Велетанлић, џез певачица. Одличан репер за доношење политичке одлуке. Или Никола Чутурило – Чутура, гитариста. Па Јелена Балашевић, ћерка новосадског трубадура, оног који по сопственом признању не разуме српски јер му је “матерњи хрватски језик“.

Или можда Воја Брајовић има право да нам говори ко су “људи које чекамо“? Онај Војислав који је у време док је био министар културе забранио промоцију “Покрета за живот“ у Народном позоришту. Покрета који се борио против беле куге и за промоцију родитељских и породичних вредности. Ако се добро сећам, друг Тихи је тог истог дана био на промоцији Пешчаника у Југословенском драмском позоришту. Шта ће Пешчаник у ЈДП-у и шта Брајовић има против промоције породице и рађања, још увек није објашњено. Али вероватно би то била једна од традиција које би се наставиле уколико Јанковић победи.

Аутор Зоран Грбић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*