Зоран Миливојевић: Љубав и конфликт

0

Познато је да се људи у конфликтним ситуацијама – када једна особа жели једно, а друга друго – понашају веома различито.

Поред оних чије је понашање у конфликтима оптимално, постоје два екстрема: они који ће све учинити да избегну конфликт са другим људима и они који са лакоћом ступају у конфликте, али тако да увек морају или да победе или прекидају однос.

Шта је заједничко људима који се у конфликтним ситуацијама понашају овако супротно?

Заједничко им је то што и једни и други конфликте повезују са одбацивањем. Први ће све учинити да се други људи не осете повређеним и одбаченим, а други да се они сами не осете одбаченим.

Да би избегли одбацивање, први све чине да угоде другим људима, а други све чине да им други угоде.

И једни и други конфликт виде као знак непријатељства, као негацију прихватања, поштовања или љубави. Зато први другим људима поручују да их прихватају, поштују и воле, а други поручују свима да су они ти који морају да буду прихваћени, поштовани или вољени.

Ни једни ни други не разликују човека од његове жеље или његовог понашања. Зато за њих конфликти нису сукоби жеља, већ су сукоби особа, тако да конфликте доживљавају лично, као напад на особу.

Како су конфликти неизбежни део свакодневног живота, и једни и други имају, дугорочно гледано, значајне сметње у социјалном функционисању. И једни и други постају жртве свог искривљеног разумевања конфликата.

Први зато што одустају од својих жеља, а други зато што их други људи доживљавају као непријатне и тешке, тако да их избегавају. Посебно забрињава то што обе категорије носе у себи потенцијал за развој озбиљнијих поремећаја.

Оба механизма се усвајају у детињству. Првима су родитељи забранили конфликте и поручили да ако желе да буду прихваћени и вољени, да морају да им угађају. Другима су родитељи стално угађали и тако им поручивали да их воле.

Зато ни једни ни други нису успели да повежу конфликт и љубав, нису схватили да је могуће истовремено бити вољен и бити у конфликту. Први су добијали дисциплиновање, али им није показивана љубав, а други су добијали љубав без дисциплиновања.

Због свега је веома важно да родитељи схвате да је природа односа између детета и родитеља таква да морају повремено, нeкада и често, да улазе у конфликт са дететом.

Мало дете једноставно не може да разуме да родитељ који говори „Не смеш!” или „Мораш!” то чини зато што га воли.

Али ако родитељ који дете дисциплинује јасно показује љубав у другим ситуацијама, дете ће постепено схватити да конфликти и љубав иду заједно.

Када се у дететовој психи повежу љубав, прихватање и поштовање са конфликтима, обављен је један веома важан развојни задатак који ће имати бројне позитивне последице на будући квалитет његовог живота.

ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*