Зоран Пановић: Напредњак као народњак?

0

У Скупштини Србије обележено је крајем априла педесет година од смрти Kонрада Аденауера, државника и визионара који је успоставио темељ Европске уније, уз поруку да су његове идеје уједињене Европе актуелне и данас и да се изазови могу превазићи само уз сарадњу. Председница парламента Маја Гојковић беседила је о Аденауеру надахнуто скоро као о Ворхолу. Није објаснила како ћемо марљиво радити на европским принципима кад у њеној партији и коалицији нема елементарног консензуса о тим принципима.
Једном приликом у Бечу таман испијамо вопс и спремамо се за концерт Бруса Спрингстина то вече на „Пратеру“ – кад зове Вук Драшковић. Kажем: „Вуче, опростите у Бечу сам, па кад се вратим…“, а Вук у ромингу каже: „Пази само, Зоране, да не буде нога личка, а ципела бечка.“ Тако често у Србији бива кад имитирамо Запад. Па и у партијском животу.

Али кренимо редом:

У ускршњим виђањима с Војском (генерал Диковић је на ТВ стајао одмах иза) и с патријархом Иринејом (корпа с црвеним јајима била је на столу у Патријаршији), Александар Вучић је антиципирао председничку саборност и стожерност. Можда је само варљив утисак да је Вучић наступио као државотворни агностик, али и Цркви је понекад битнија државотворност, па иако је секуларна (како Вучић тврди), него недржавна духовност. Па и ако је хришћанска. Отуда је разумевање обострано. О свачему су разговарали, али сигурно не о томе како је 1997. окончана драма с кордоном у Kоларчевој улици. Да ли би Иринеј као Павле „размакао“ тај кордон? А зашто би о таквој литији и размишљао кад Вучићу никакви кордони нису на памети били. Па нису ово деведесете.

Ускршњи сусрети с Војском сад су већ традиционални, а пошто ће Вучић ускоро бити и врховни командант, имаће и додатан симболички значај. Чак и аналитичари који су „агностици“ могу превидети да је Диковића на место начелника Генералштаба поставио још Борис Тадић. Било је то време кад се интензивно размишљало и о „великој коалицији“ ДС и СНС. Можда јој само тад није било време.

Лепих је подстицаја за анализу било након ускршњих сусрета. Вучић је после састанка с патријархом Иринејом указао да у странци има различитих људи, од грађанских либерала до националиста и комуниста. Неко би додао и „ колумниста“. Малтене као кад је Kонрад Аденауер правио ЦДУ (Хришћанско–демократску унију). Партија због шароликости има различитих проблема, каже Вучић као да моли за разумевање због „сатараша“. Не бисмо да будемо цинични, али у напредњачком „народном фронту“ или „социјалистичком савезу“ (ако опсег проширимо на СПС и Покрет социјалиста), као да очајнички фали „демократског национализма“, управо онога због чега је прокажен Војислав Kоштуница јер ортодоксни грађанисти мисле да је „демократски национализам“ само подли оксиморон – логички колапс. И дакако странпутица нелинеарне српске историје.

asja1

У Скупштини Србије обележено је крајем априла педесет година од смрти Kонрада Аденауеиа, државника и визионариа који је успоставио темељ Европске уније, уз поруку да су његове идеје уједињене Европе актуелне и данас и да се изазови могу превазићи само уз сарадњу. на основу заједничких принципа и вредности. Председница парламента Маја Гојковић беседила је о Аденауеру надахнуто па скоро као кад је беседила о Ендију Ворхолу пре који месец. Није објаснила како ћемо марљиво радити на европским принципима кад у њеној партији и коалицији не постоји елементарни консензус о тим принципима.

Европски комесар Јоханес Хан, аустријски народњачки брат напредњака, више пута је обрадовао Вучића ставовима које је преносио из Брисела, сигурно да је Вучићу мило и кад чује лфланово несимпатисање „Велике Албаније“, ма колико да те мапе понекад делују „ворхоловски“, али исти Хан је преко Дачића поручио да је нужно да власт уђе у расправу (дијалог) с демонстрантима у Србији. Е, ту долазимо до озбиљне колизије СНС и ЦДУ.

Хајде да завиримо малкице у Извод из Публикације/Радног папира Фондације Kонрад Аденауер „Народњачке и велике партије у Немачкој и у Европи. Стање и перспективе“ (2012), који је приредила радна група „Зукун фт дер Волкспартеиен“ (Будућност народњачки х партија).

Ту је реч о потенцијалима партија у СР Немачкој које су данас скоро пред губљењем статуса народњачких партија. Исто тако, реч је и о питању, да ли и којим актуелним трендовима ове странке могу да се врате. Народњачке партије су, свакако врло јасно, допринеле томе да се партијски систем у СР Немачкој стабилизује, као и да се консолидује послератна демократија. Ове партије и њихова специфична структура омогућиле су остваривање различитих економских, социјалних, конфесионалних и културних интереса, као ида се они интегришу, репрезентују, уједначе и спроведу у политици која је наишла на велику подршку у друштву.

Да ли данас Српска напредна странка доприноси да се стабилизује партијски систем у Србији?

Релевантне немачке дискусије о народњачким партијама тврде да ни ЦДУ није више „цатцх алл“ партија већ је то „бенефлт алл“ или, у најмању руку – „бенефит манy“ партија, која се више не може ослонити на старије организационе ресурсе. Она сада служи великом делу становништва, ослушкује га, препознаје потребе и интересе грађана. ЦДУ је прва права немачка народњачка партија која заступа све слојеве и групе једног друштва, она је вредносно оријентисана али и прагматично–идеолошка, она је спремна да преузме целокупну друштвену одговорност, односно сведржавну одговорност, и састоји се од мање издиференцираних организационих структура (густа мрежа локалних удружења, унутарпартијских удружења и радних кружока).

asja2

фото: Асја Николић

Е, сад пазите ово: Народњачке партије имају три мотивациона нивоа: због Ханове сугестије, истичемо прво други ниво – а то је да партија „мора да буде у дијалогу са грађанима“.

То значи, прецизирају немачки демохришћани, да партије ове провенијенције „не треба да чекају да им људи приђу, већ оне треба да крену ка људима“. Значи, треба кренути у сусрет демонстрантима а не чекати њихову грешку, или једва прикривати жељу да се и они повежу са пројектом „Велике Албаније“ јер му иду наруку подривајући српско јединство – криптосаборност.

Да се вратимо на први ниво: народњачке партије морају да „праве политику за људе“. У будућности ће народњачке партије бити мерене нивоом услуга према грађанима, а не бројношћу чланства. Због тога је неопходна способност стратешког промишљања. Народњачка партија мора бити издиференцирана јер представља многобројност и репрезентује различите захтеве.

Трећи ниво је организација и партиципација. Овде није више реч о „члановима“ или „делегатском принципу“, већ о „принципу сарадње“. Вредности привлаче, служе као оријентири, али странка се мора даље отворити, и то пре свега према младим људима и онима чија је политичност уопштено упитна. Грађани се ангажују тамо где могу да доживе да њихове акције делују.

Али, по тој логици, да се СНС овако понаша ра она би морала да води протесте против рушења у Савамали. Партија која ствара политику за људе (бенефит алл партија), у српским условима се своди на политику „намиривања“ чланства. Додуше, по проценама Статистичког завода Немачке, између 60 и 67 одсто Немаца припада средњој класи. То је, заједно, око педесет милиона пунолетних. Међутим, тек је дванаест милиона њих гласало за ЦДУ. У средњем слоју лежи потенцијал за народњачке партије, нарочито за ЦДУ.

Kолико је СНС представник средњег слоја и колики је тај слој у Србији? Уместо плебисцитарне подршке лидеру ур-гентнији је консензус о темељним вредностима међу партнерима реформи у социјалној структури друштва. Уместо радикалског рецидивирања, напредњацима је потребна авангардност коју они никако да породе. Или преузму.

Напредњачко преузимање каријериста из ДОС може краткорочно да стабилизује партију јер конвертити каријеризмом и лукративношћу смањују „солунашку“ жуч у партији. Слично важи и за препарирање коалиционих партнера. Мада, треба правити разлику између ботова и боргова. Ботови су релативно разумљиви ешалони страначког агит-пропа, док фанови „Стар Трека“ (Звезданих стаза) добро знају ко су боргови (односно ко је Борг), и многи конвертити, најчешће старе досманлије, уместо у “цатцх алл” партији заврше у напредњачкој Борг организацији.

Борг је застрашујуће усмерен ка циљу. Боргова коцка (свемирски брод) путем комуникацијске линије успоставља односе с бродом који сусреће. Некад је то и „Ентерпрајз“ као понос Федерације. Дакле, Борг каже при сусрету: „Ми смо Борг. Постојање какво познајете свршено је. Ваше ћемо биолошке и технолошке особености придодати својима. Отпор је узалудан.“ Отуда о многим „досманлијама“ асимилованим од Вучићевог режима можемо говорити као о борговима који су еволутивно неупоредиво изнад ботовских легија. Н

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*