Зоран Пановић: Сретењска драма

Ово јесу и 'радикалска посла', али упркос лепези личних интереса и страсти и овај случај је израз стратешких недоумица и неслагања куда ова земља треба да иде. Или, где се уопште налази. Те две речи су висиле у ваздуху, али се није отишло тако далеко.

0

Томислав Николић је оптуживан за ‘нож у леђа’, за шокантни и неморални чин, за ветар у леђа непријатељима Србије, чак за досистичког кандидата, што је изгледа најгрђа увреда, свега је дакле било вербалнога у афекту, али нико од Вучићевих партијских и медијских јуришника није поменуо државни удар. Можда и због тога што их с времена на време и имамо, па их пребродимо, а и било би глупо да председник државе изводи државни удар, иако за Вучићев први прстен политичке одбране није глупо да премијер Вучић понекад у унутрашњој политици воли да долива пуну чашу. И стабилност као и вода може да се прелије.

Био сам на сретењском пријему у Председништву Србије. Људи блиски Николићу шапнули су ми – ‘наговорили су га’ (Вучића). Да се кандидује за председника. Иако сам више пута слушао Николићеве сретењске говоре на овом месту, учинило ми се да сад превише помиње Карађорђеву храброст и Милошеву мудрост. Вучић је слушао у првом реду. Сигурно је чуо и Николићево подсећање колико је пута био омаловажаван. Колико је пута био врећа за ударање. Сигурно се једна квота омаловажавања и удараца односила и на насловне стране таблоида које бар није уређивала ‘сорошевска Србија’. Мада, руку на срце, из Вучићевих уста Николић је јавно увек био испоштован.

Један колега ми је причао како му се у неком мамурном београдском јутру учинило да је негде видео да пише реклама – ‘Центар за лапот’, а уствари писало је ‘Центар за лаптопове’. Николић је изоштрио вид и сигурно зна шта је у политици лапот. А и шта је сељачки макијавелизам. Иако је у суштини сретењска драма на релацији Николић – Вучић надгорњавање око погаче власти (а не погаче на глави), без ВИП отпремнине и социјалног програма за једног човека, ово је део шире српске расколничке културе која ово друштво држи још у претполитичком стању. Ово јесу и ‘радикалска посла’, али упркос лепези личних интереса и страсти и овај случај је израз стратешких недоумица и неслагања куда ова земља треба да иде. Или, где се уопште налази.

Све кипти од патетичних и заветних контрадикторности: Ако је Вучић у рејтинзима толико супериоран (а јесте), зар му није још већи гушт да у другом кругу декласира и оног кандидата опозиције ‘иза кога ће сви стати’? На делу је ултимативна напредњачко-социјалистичка сатанизација другог круга председничких избора. А у Француској, рецимо, други круг се малтене подразумева. Сатанизована је и кохабитација. Њу не воли овде нико, не само Вучић. Ретко ко у Србији воли ‘звоцање’. Па и Николић је победио Тадића у другом кругу. И почео је да га стиже после ТВ дуела на РТС. Вучићу је лако да у првом кругу избегне ТВ дуеле – да се спушта на тај ниво и седи са ‘досовском плејадом’, плус Бошко, минус Шешељ. То би, како ми рече један напредњак који верује у монолитност партије била егзибициона шаховска симултанка. Али, у другом кругу би тај дуел био ствар политичког бонтона. Макар прошао и ‘досманлија’.

Пре сретењске драме Вучић је рекао да воли Николића али да највише воли Србију, као да Вук Јеремић није нападан зато што се кандидује управо из разлога јер воли Србију. Зорана Михајловић је толико апеловала на Николића да одустане, да би у сретењској драми разочарана и револтирана сиктањем дошла на корак да постане напредњачка Вјерица Радета, Наташа Јовановић и Гордана Поп Лазић заједно и да почне да куне. Ивица Дачић је био толико киван на Николића, и толико лојалан Вучићу, да се стиче утисак да би СПС ставио на заједничку листу са СНС само ако би Вучић то предложио зарад стабилности Србије.

Сретењска ноћ је у методологији била малтене совјетска. Тачније у својој ‘неконвенционалности’ (напредњачка оцена) наводне обзнане: Спутњик објављује око девет увече, тишина прекрива ноћ, ни деманта ни потврде. Шешељ каже да је Николић ‘кандидат Запада’. Мирослав Мишковић поново улази у орбиту као тајкунски Фетулах Гулен. Танјуг је тек сутрадан ‘успео да ступи у контакт’ с Вучићем као да је премијер Мет Дејмон у мисији на Марс. Отварају се у калкулацијама бизарне опције – да у други круг уђу Вучић и Шешељ. Народ и стручна јавност дресирани паранојом дижу ствар на геополитички ниво, стижу питања – да ли се само фолирају? Јесте Вучић обезбедио ‘мигове’, али Николић има форе да као регуларни председник посети Москву. Да ли би Путин према Томи био као митрополит Порфирије који је тражио од Вука Јеремића да га избрише из предизборних спотова? Шта би било с Велимиром Илићем? Ко је све у сретењској ноћи виђен у ‘домаћинској Србији’. И Вук и Томислав, или само Томислав?

Погледајмо мало анатомију СНС: То је странка која је суштински променила свој ДНК. Такозвани Томини кадрови су маргинализовани или ‘намирени’. Сетите се ко су били досадашњи председници Извршног одбора СНС – Томин пријатељ Бачевић (Драгица му је прија) и Томин син Радомир, а сад је ту Дарко Глишић, искусан Вучићев оперативац с Уба. Од Извршног одбора зависи кадровска политика на локалу. Тешко би ко с Николићем отишао у неизвесност домаћинске Србије из неких много битних идејних разлога. Могли би евентуално да му се придруже неки од такозваних ненамирених. Реално није лако ‘намирити’ полумилионско чланство. Додуше, Николић има искуства у разбијању партије (посланичког клуба), али не треба заборавити да је у разбијању радикала учествовао и Борис Тадић понесен хуманом идејом прављења двопартизма по сопственој мери, а што му се на крају обило о главу. Хронични сукоби у СНС – типа национално утемељеног русофила Владимира Ђукановића и прозападне Зоране Михајловић која нема радикалско бреме, небитни су у односу на лојалност вођи. Такви сукоби могу и да фингирају унутарстраначки плурализам.

Сретењска ноћна драма и дан после отворили су и питање рока трајања кеч ол (цатцх алл) партије, која у некој врсти ‘фронтовске’ организације обухвата људе широког спектра уверења, од бриселских еврофанатика до путиноваца. Али, питање је може ли идеолошки профилисана партија да има вођу са рејтингом од педесет одсто изашлих на изборе? Отворило се и питање да ли је Николић ипак сигурнији Вучићу као председник (макар увек као џокера имао фамозну Платформу о Косову), него било ко други као премијер. А да иоле има политички кредибилитет.

Можда напредњачка пропаганда мало ипак греши кад плаши народ досовским кандидатима. Не амнестирајући досовске јајарлуке, то време је ипак било Периклово доба за претходно време ‘патриотских влада’ социјалиста, радикала и јуловаца. И још неких. Нема демократске и модерне Србије без тековина Деветог марта и Петог октобра. Ако Вучић жели да оконча транзицију у Србији, он (или неки његов премијер сутра) мора имати сигурно више континуитета с владама Зорана Ђинђића и Мирка Цветковића, него с владама Николе Шаиновића и Мирка Марјановића.

Зове ме у сретењској ноћи један даљи рођак из Пожеге. И знате шта ме пита?

‘Рођо, јел’ то Тома докторир’о’?

ДАНАС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*