Zoran Šaponjić: Onima koji otvaraju tuđe grobove, pa kosti bacaju paščadima

0

Noge su mi se juče odsekle na groblju Semizovac blizu Vogošće. Isti bol, isti strah, ista muka koju sam osetio i prošle i pretprošle godine na razrušenom srpskom groblju u južnom, albanskom delu Kosovske Mitrovice. I isto pitanje – koliki li su naši gresi kad smo kao generacija osuđeni da gledamo ovo što gledamo – kako nam ni mrtvi nemaju mira ni spokoja, nego im po Mitrovici paščad otvaraju grobove i razvlače kosti, a kraj Vogošće macolama lupaju spomenike i obaraju krstove?

Koliki li su gresi naši kad nas ni ovo nije mimoišlo? I što baš nama, našoj generaciji, pripade da ovo zlo gledamo i doživimo?

I kolika je mržnja onih koji dignu ruke na kosti i spomen-ploče, onih koje nisu ni poznavali, koji im ništa ni u životu ni u smrti nisu učinili? Kakvo li je to srce onoga koje digne ruku na krst ispod koga počiva tek rab božiji? Neki mučenik koji je jedva preživeo ono malo zemaljskog životića, mučio se i stradao, sklapao kraj sa krajem, sanjao malo boljeg života pa ga nije dosanjao, pa se tiho prestavio, željan mira barem na onom svetu kad ga već na ovom nije imao? A onda došli pa mu i to mira na onom svetu oteli. Ni to mu nisu dali.

Gde je tu mrva ljudskosti? Imaju li svog boga oni koji su po Mitrovici pootvarali grobove, iz njih povadili kosti i pobacali paščadima da ih razvlače po ledini okolo? Je li se njima prevrtala drob i šta im je njihov bog rekao dok su to radili?

Povraćao sam onomad u tišku iza groblja u južnoj Mitrovici gledajući jednog nesrećnog oca kako je došao sinu na grob, da mu zapali sveću za večni mir i spokoj, a našao prazan otvoreni grob i kosti razbacane okolo. Juče kraj Vogošće opet ista tuga. Stisla me neka muka u plućima pa sam jedva disao.

Što baš nama, ovoj generaciji, da se ovo desi?

Jeste, do sada su nas, a ne želim ovde nimalo patetičan da budem, i nabijali na kolje, i klali, i palili, i silovali, i vešali, i streljali, i gušili, davili, jeste, nismo ni mi uvek bili anđeli, ali, koliko znam, koliko sam učio i čitao, mrtve nam nisu dirali. Jesu razbijali krstove, ali nisu prekopavali grobove, nisu vadili kosti… Ili je to bilo pa nas o tome nisu učili da nam ne kvare ideale.

Šta je sledeće, šta dolazi posle ovog?

Šta će onima koji ovo rade reći njihov bog kad izađu pred njega? Šta im danas kažu oni koji bi trebalo da brinu o dušama njihovim?

Ne silazi mi s uma onaj otvoreni grob na groblju u južnoj Mitrovici i paščad kako se keze na razbacane kosti mučenika.

Koliki li su gresi moji, Gospode Bože moj, kad i to doživeh da vidim? Ono što moji đedovi i prađedovi nisu gledali, a meni pripalo. I koliko je li je suza potrebno isplakati da se slika onog groba u Mitrovici i onog kraj Vogošće zaboravi?

Tebi se, Bože, obraćam jer ljudima više ne vredi. Šta reći onome ko otvori tuđi grob i razbaca kosti da ih paščad razvlače? Razume li on reč, razume li molbu, razume li božji gnev i božju ljubav, razume li bol onoga kome su očeve kosti oskrnavili? Ne znam. Ti znaš jer je tvoja i prva i poslednja.

Ja znam da me od juče, od onih slika na groblju kraj Vogošće, opet iznova i jače boli duša. I ne znam šta da učinimo mi danas da naša deca i naši unuci sutra ponovo ne gledaju ovakve slike.

Koliko je ljudsko zlo? Gde mu je kraj? Šta ono sve može smisliti? Ima li mržnji kraja? Kako voleti sebe i drugome otvarati grobove?

Kako mi svoje grehe da okajemo?

Bio sam prošle godine i na albanskom groblju u severnom, srpskom delu Kosovske Mitrovice. Tamo nijedan albanski spomenik nije dirnut. Tamo Albanci počivaju u miru. I, bio sam ponosan.

I neka. Opet mislim da je bolje biti onaj kome otvaraju grobove i kosti razbacuju paščadima, nego onaj koji tuđe grobove otvara i kosti baca paščadima. Zato što verujem u višu pravdu i višu istinu i višu silu.

A kome drugom da verujem – ljudima? Zlu koje malo-malo pa razjapi čeljusti?

 

 

Iskra

POSTAVI ODGOVOR

*