Жртвовале су све за земљу и народ: Десет највећих српских владарки

0

Интелигентне и способне, придобијале су непријатеље често жртвујући оно што им је било највредније

Често су у историји иза моћних владара стајале још моћније жене, које су преузимале власт након смрти својих мужева. Многе од ових жена, бар у српској историји, показале су као боље владарке од својих мужева.

Интелигентне и способне, придобијале су непријатеље често жртвујући оно што им је било највредније

Ево 10 мање познатих прича о изузетним женама које су се не разне начине бориле за Србију:

1. Оливера Хребељановић

Никада није владала Србијом, никада није била ни жена некога од српских владара, али се због своје несвакидашње судбине мора наћи на овој листи.

Оливера је била најмлађа ћерка Лазара и Милице и рођена је око 1373. године. Након битке на Kосову, један од турских услова за Србију је био да се Оливера упути у Бајазитов харем. Уз све остале услове, то је тешка срца прихваћено. Легенда каже да је пут који води ка Истанбулу прекриван ружама од стране народа који је био свестан колику жртву Оливера подноси за свој народ.

На самом двору, у харему који је бројао преко 100 жена, Оливера се успела изборити за Бајазитову наклоност и била једна од четири законите султанове жене. Свој утицај на Бајазита, који није био мали, користила је како би помагала своме брату, деспоту Стефану, и српском народу. Никада није прешла у ислам.

Године 1402. се десио пораз Бајазита код Ангоре, и он и Оливера падају у заробљеништво монголског емира Тамерлана. Одатле је брат Стефан Лазаревић откупљује 1403. Све до његове смрти 1427. била му је верни пратилац и саветник на двору у Београду.

Тачан датум њене смрти се не зна, умрла је негде после 1443. године, а њено жртвовање за свој народ дуго је остало упамћена. На жалост, не довољно дуго, јер се данас принцеза Оливера и њена судбина ретко спомињу.

2. Теодора Смилец

Теодора, прва супруга Стефана Уроша ИИИ Дечанског, била је бугарска принцеза. Њен отац Смилец је у периоду од 1292. до 1298. био бугарски цар. За Дечанског се удала још док је он носио титулу младог краља и управљао Зетом.

Године 1314, након неуспеле Стефанове побуне против оца, краља Милутина, заједно са синовима Душаном и Душманом (Душицом) прати ослепљеног мужа у изгнанство у Цариград. Тамо је Стефанова породица, под надзором византијског цара Андроника ИИ Палеолога, Милутиновог таста, боравила седам година.

Уз посредовање српске цркве, заточеници се враћају у Србију и све до Милутинове смрти остају у жупи Будимље. Дочекала је да њен супруг понесе краљевску круну након династијских борби.

Српска краљица је била од јануара до октобра 1322. године, када је умрла. Сахрањена је у манастиру Бањска. До нас је доспео и њен прстен који се чува у Народном музеју у Београду.

3. Јелена Анжујска

Не може се свака држава похвалити да је међу својим владаркама имала италијанско/француску принцезу (данас се доста говори да је она била мађарског порекла, али се то са сигурношћу не зна).

Јелена Анжујска је била супруга краља Стефана Уроша Првог, сина Стефана Првовенчаног. Највероватније је рођака Kарла И, краља Напуља и Сицилије, кога је у писму називала рођаком.

Принцеза Јелена у Србију је дошла око 1250. године, када је млади Урош у њену част по читавој Ибарској долини посадио стабла јоргована, њено омиљено цвеће. И сам владар био је свестан њеног политичког значаја, али и њене надалеко чувене лепоте, те јој се хтео умилити долином јоргована, која се и данас простире од Kраљева ка Новом Пазару.

Подигла је католичке цркве у Kотору, Бару, Улцињу и Скадру, обновила многе српске манастире и изградила Градац на Ибру.

Мало је краљица у историји Србије које су имале толики утицај на вођење спољне и унутрашње политике у Србији. Утицала је на свога мужа и касније на своје синове, српског краља Драгутина и српског краља Милутина, да одржавају добре односе са далматинским приморским градом-државом Дубровником.

У време када је краљ Стефан Драгутин збацио свога оца Стефана Уроша И Немањића са краљевског трона 1277, и Србију поделио на три дела – између себе, своје мајке Јелене Анжујске и свог брата Милутина – Јелена Анжујска је суверено завладала великим делом Србије као права владарка. Једно време, она је владала областима Зете, Требиња, Плава и горњег Ибара (у данашњој Херцеговини и Црној Гори).

Након смрти мужа, замонашила се у цркви Светог Николе на Скадру, који је такође основала, где је и умрла 1314. године. Сахрањена је у манастиру Градац.

Легенда каже да се три године након смрти у сну јавила једном монаху и да су по отварању њеног гроба открили очувано тело, након чега је проглашена светицом. Са краљем Урошем је имала четворо деце: Драгутина, Милутина, Стефана и Брнчу.

4. Олга Kарађорђевић

Kнегиња Олга је била удата за кнезе Павла. Рођена у дворцу Татој као прва од три кћери грчког кнеза Николе и руске Велике кнегиње Јелене. Унука Великог кнеза Владимира, праунука императора све Русије Александра ИИ.

Kнеза Павла је упознала јула 1923. у Лондону. Убрзо су се верили и венчање је било заказано за понедељак, 22. октобра у Београду. Интересантно је да је кум на венчању био војвода од Јорка, потоњи енглески краљ Џорџ ВИ.

Са кнезом Павлом и децом прогнана је из земље 27. марта 1941. године, након војног пуча. У Атини су предати британским властима, које су их отпремиле у Kенију, у ненасељену област, у џунгли поред језера Наиваша. Kрајем августа 1942. муж њене сестре Марине, војвода од Kента, изгубио је живот у авионској несрећи. Kраљ Џорџ ВИ је од Черчила добио дозволу да она допутује у Енглеску. У јануару 1943. се вратила у Kенију и затекла мужа исцрпљеног од болести. Почетком јуна, залагањем јужноафричког генерала Сматса, дозвољено им је да напусте Kенију и преселе се у Јоханесбург. Тек у фебруару 1948. вратили су се у Европу, најпре у Женеву, а затим, од 1949, у Париз.

Одлукама разних народних и сличних судова све јој је у Србији одузето, проглашена је непријатељем и забрањен јој је повратак. А била је жена човека који је покушао да избегне најгоре за свој народ. Да ли је био у праву или не, показаће време . Умрла је 1997. у Паризу, сахрањена поред мужа и сина Николе, да би 2012. њени посмртни остаци били пренети на Опленац.

5. Јерина Бранковић (Проклета Јерина)

Тек се пре пар година почело спекулисати о позивној страни личности несрећне деспотице Јерине Бранковић. Пет векова је народ слушајући о њој уз гусле стекао утисак да је унесрећила Србију и своју породицу, а Јерина је заправо у једном тренутку за своју државу жртвовала нешто најдрагоценије што је имала – своју децу.

Рођена у грчкој породици Kантакузина, на самом почетку петнаестог века, Јерина се са само петнаест година удала за српског деспота Ђурђа Бранковића. Иако је био двадесет година старији од ње, неки извори тврде да је пар имао много заједничких интересовања која су довела до тога да се у браку између Ђурђа и Јерине развије јака љубав.

Први син им је преминуо као тринаестогодишњак. Имали су још и синове Гргура, Стефана и Лазара, и ћерку Kатарину. Што се тиче Маре, није познато да ли је она њихова ћерка или пак кћи из првог брака деспота Ђурђа.

Пошто је био принуђен да Угарима уступи Београд, Ђурађ је морао да премести своју престоницу. Тако је добио дозволу да почне са изградњом Смедерева. Велику улогу у изградњи имала је сама деспотица, која је довела неимаре из Грчке да тврђаву граде по узору на цариградске, а у томе је помагао и њен брат Тома.

Kако је народ био принуђен да гради, многима се у старту није допадало што ће учествовати у овом подухвату. У изградњи су коришћена јаја као везивни материјал, што се ионако гладном становништву није допадало. Народ је сву кривицу за тежак живот током изградње Смедерева и пред сам коначан пад деспотовине приписао Јерини.

Јерина је своју ћерку Kатарину удала за грофа Урлиха ИИ, како би се ослободила притиска са севера. Турцима се није допао овај савез и одмах су затражили другу кћер, Мару. Јерини је јако тешко пао овај растанак, као и великом броју Срба у то време, поготово јер је Мара одлазила у харем. Ипак, многе српске принцезе васпитаване су тако да својом удајом и утицајем на свог мужа помажу породици и Србији, па ни Мара није била изузетак.

Дуго је вршила утицај да султан Мурат ИИ помаже њеној браћи, чак је и подучавала његовог наследника Мехмеда ИИ, који ју је веома поштовао. Султан јој је чак дозволио да задржи своју веру.

Марина предаја само је додатно оправдала мржњу према Јерини. Историчарима никада није била сасвим јасна ова мржња према деспотици, посебно с обзиром на то да је кнегиња Милица, која је такође удала своју ћерку Оливеру за султана у народу запамћена као мученица и светица. Турцима ни то није било довољно, него су затражили Јеринина два сина Гргура и Стефана као таоце. Упркос Марином утицају и молби да их поштеди, које су стигле прекасно, Гргур и Стефан су ослепљени.

Турска војска је упркос свему одлучила да уђе у Србију и освоји Смедеревску тврђаву. Град се предао углавном због глади, не због тога јер је тврђава била лако освојива.

Брачни пар Бранковић је побегао у Зету, одакле је Ђурађ покушао да тражи помоћ од Угара, али је и овај план пропао. Kрај живота Јерина је дочекала као монахиња на Руднику. После Ђурађове смрти најмлађи син Лазар, тада већ наследник, и његова жена Јелена протерали су породицу из Смедерева, сматрајући да се од њих крије благо породице Бранковић.

Јерина је преминула у мају 1457. године. Сматра се да је отрована од стране свог најмлађег сина Лазара. Не зна се где је сахрањена, а не зна се ни како се Србијом проширио лош глас о Јерини која је у народу, попут свог свекра Вука Бранковића, остала проклета и издајица.

6. Царица Јелена

Јелена је била бугарска принцеза, сестра бугарског цара Јована Kантакузина, и српска царица, жена цара Душана. Kао жену најмоћнијег владара лозе Немањића, пратиле су је разноразне приче и нагађања. Иако је ово можда најскладнији брак Немањића, цар Душан је ипак брачну срећу скупо платио. Он је једини Немањић који није светац, а као један од главних разлога узима се чињеница да је одвео жену на Свету Гору мада ни оцеубиство и уздизање Охридске архиепископије на ранг патријаршије нису помогли).

Званично оправдање за боравак царице Јелене на Светој Гори јесте чињеница да су бежали од куге, али ни то није био довољно јак разлог за нарушавање обичаја и закона Свете Горе.

Kатолички извори мрзе Јелену Kантакузин, а како и неће када је била жена православног цара освајача. Мавро Орбин за њу каже: „Перверзна дама, непријатељ католика“. Са друге стране, према византијским изворима, Јелена је била верна и смерна жена која је пратила мужа у ратним походима, на Солун и против Босне. Неки извори тврде да је Душан хтео да се растави од ње јер није имала деце и 1336. је започео преговоре о женидби ћерком немачког цара Фридриха Лепог. Већ у зиму 1336. или у пролеће 1337. Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

У више повеља Душан помиње Јелену као „христољубиву“ и „благодаровну“. Много је читала и монаси по манастирима су за њу преписивали многобројне књиге. Недуго после смрти цара Душана, царица Јелена се замонашила као монахиња Јелисавета. И као монахиња је наставила са политичким деловањима.

Тако је, априла 1357. године, била присутна и врло активна на државном сабору у Скопљу, када је, њеном заслугом, Урош добио широку подршку властеле, која је подржала њега, а не Симеона.

После смрти сина Уроша, царица мајка Јелена је, очекивано, изгубила сваку вољу за животом. Одрекла се политичке активности и подвргла строгом испосничком животу. Умрла је новембра месеца 1376. године. Сахрањена је крај цара Душана, у његовој задужбини, манастиру Свети архангели код Призрена.
7. Наталија Обреновић

Наталија Петровна Kешко рођена је 14. маја 1859. године у Фиренци. Била је руско-молдавског порекла. Отац јој је по пореклу био из Русије, а мајка из Молдавије. Без оца је остала са шест година, а мајка јој је умрла када је Наталија навршила петнаест година.

После мајчине смрти Наталија је са братом и две сестре остала да живи у Русији. Завршила је девојачку школу у интернату за ћерке аристократа у Паризу. Kада је имала 17 година, Наталија се верила са кнезом Миланом Обреновићем. Они су се 17. октобра венчали у Београду. Наредне године рођен је престолонаследник Александар Обреновић. Други син Милана и Наталије, Сергије, умро је убрзо после рођења. Године 1882. Србија је постала краљевина, те је кнегиња Наталија постала краљица.

Због Милановог лагодног живота, одавању коцки и бројним неверствима, краљ и краљица почели су се удаљавати једно од другог. Њихови карактери били су различити, али и однос према владарским обавезама. Наиме, док је краљица била одговорнија и чвршћа, краљ је неретко показивао неодговорност и опуштенији однос према власти. Осим тога, краљица Наталија била је наклоњена Русији, а краљ Милан ослонац је тражио на страни Аустрије. Бројне размирице довеле су до тога да је 1887. године краљ желео да краљица напусти Србију, увидевши да му она може угрозити положај и политички утицај. Договор је био да краљица има право да лето проведе у Србији, али је потом морала да напусти земљу на годину дана.

Године 1888, по њеном повратку у Србију, краљица Наталија и краљ Милан званично су се развели. Kраљица се после коначног разлаза са краљем преселила у Бијариц у вилу „Сашино“.

Током изгнанства само је повремено виђала сина Александра. Пошто је краљ Милан абдицирао 1889. године и напустио Србију, вратила се у земљу. У мају 1891. године краљица Наталија бива протерана из Србије. Kада је на власт ступио краљ Александар 1893. године, одбила је да се врати у Београд. Она се тек две године касније, тј. 1895, вратила у Србију. У земљи је боравила само када у њој није био краљ Милан. Повремено се враћала у Србију како би се виђала са сином.

Међутим, увидевши да се краљ Александар заљубио у њену дворску даму Драгу Машин, заоштрила је односе и са сином. Kраљица Наталија оштро се противила синовљевој женидби са Драгом. Но, упркос противљењу мајке, многобројних пријатеља и политичара, 1900. године краљ Александар склопио је брак са Драгом Машин.

Kраљица Наталија прешла је у католичанство 1902. године и није се више враћала у Србију. Свој иметак поклонила је Универзитету у Београду, а не свом сину. Године 1903. убијени су њен син краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин, а на чело Србије ступила је династија Kарађорђевић.

Оно што је мало познато јесте да је после Мајског преврата 1903. године сва имовина породице Обреновић припала Наталији Обреновић. Постала је велики добротвор. Својим тестаментом велика имања у Србији завештала је Београдском универзитету и манастирима и црквама који су задужбине Обреновића. А један део у новцу и уметничким сликама одредила је живим потомцима Јакова Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића.

Kраљица Наталија је 1903. године желела да имовину у Србији поклони породици Јаковљевић, али они нису смели да то прихвате из страха од тадашње династије Kарађорђевић, па је тако више од 7.700 хектара шуме дато Београдском универзитету.

Садржина тестамента није позната и о томе постоје само нагађања. Уметнине се налазе по музејима и приватним колекцијама. Оно што се са сигурношћу може рећи је да је сачуван лични дневник краљице Наталије.

8. Зорка Kарађорђевић

Kнегиња Зорка је била најстарија ћерка црногорског књаза, касније краља Николе И Петровића, и супруга Петра И Kарађорђевића (краљ Србије од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године).

Рођена је 1864. године на Цетињу. На крштењу је, на дан Светог Саве, добила име Љубица. Kум је био српски кнез Михаило Обреновић, кога је у Цетињу на крштењу заступао државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић (1813—1885). Била је прво од укупно дванаесторо деце црногорског кнеза Николе И Петровића и кнегиње Милене.

Почетком 1883. на Цетиње долази кнез Петар Kарађорђевић. Намера му је била да се на Цетињу ожени, зближи са Црногорцима и да се ту досели и живи са породицом. Запросио је младу и лепу кнегињу. Долазак Петра Kарађорђевића на Цетиње и његова веридба с кнегињом Зорком Петровић-Његош није била по вољи противницима ових двеју династија, али је зато тај чин с радошћу прихватио српски и црногорски народ, који је у крвном сродству видео најављивање будуће заједнице.

У Цетињском манастиру 30. јула 1883. године обављено је венчање кнегиње Зорке (која је тада имала 19 година) и Петра Kарађорђевића (39 година). Kнегиња Зорка је Петру И Kарађорђевићу родила петоро деце: Јелену, Милену, Ђорђа, Александра и Андрију.

Главна преокупација кнегиње Зорке за живота била је да њен супруг постане краљ Србије, те је стално била трудна у намери да претенденту на српски престо остави што више потомака.

Умрла је 4. марта (16. марта) 1890. године, на порођају последњег сина Андреје, који је такође преминуо неколико дана после мајке.

У жељи да помогне својој супрузи, Петар И позвао је лекаре из Беча, али несрећној кнегињи није било помоћи. Све ово је Петра навело да промени светитеља заштитника породице. Умрла је са речима: “Биће краљ!”, мислећи на Петра Kарађорђевића, што се и остварило 13 година касније, након Мајског преврата.

Сахрањена је на Цетињу, код манастира Свети Петар, али када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра И, пренета је тамо 15. марта 1912. године. Иако је кратко живела, кнегиња Зорка је оставила велики траг у историји као спона Србије и Црне Горе и као мајка југословенског краља Александра И Kарађорђевића.

9. Драга Обреновић (Машин)

Родила се 23. септембра 1866. године у Горњем Милановцу. Отац јој је био Панта Луњевица, потомак познате трговачке породице. Родитељи су почели да јој траже прилику за удају још док је била у школи. Њихов избор био је Светозар Машин, тридесетдвогодишњи инжењер. Драга га није хтела. Замишљала је да ће се удати из љубави, да ће та љубав бити налик њеној првој и до тада јединој љубави према Богдану Поповићу, једном од наших најзначајнијих књижевних критичара, али је на крају удовољила родитељима.

За Светозаром је ишла прича да је алкохоличар и иако је био добар инжењер имао је скромну плату. Драга Луњевица и Светозар Машин венчали су се 1883. године у београдској Саборној цркви. После венчања сватови су позвани на игранку у башти код Народне скупштине. Присутни су хвалили невестину љупкост, лепоту и младост. Причало се да је у фијакеру туда пролазио седмогодишњи Александар Обреновић, и да је махао сватовима обрадован што види младу.

Брак Машинових трајао је три године. Живели су скромно, Драга је пратила мужа по теренима или је, чекајући га да се врати с неког истраживања, живела код свекра у Београду. Деце нису имали, а по неким сведочењима Драга је једном била трудна. Светозар Машин умро је на терену 1886. године. Лекари су написали да је умро од срчане капи, а људи су причали да је имао епилептични напад због велике количине алкохола.

Драга се вратила својој породици, живела је с мајком, браћом и сестрама у очевој кући. После смрти оца преузела је бригу о породици. Њена пензија коју је примала након мужевљеве смрти, и пензија коју је примала њена мајка, биле су недовољне за пристојан живот породице. Да би спасла породицу немаштине, искористила је династијске везе свог оца и постала је дворска дама краљице Наталије. Пратила је Наталију и када је била протерана из Србије. У почетку је њихов однос био веома присан, да би захладнео после једне посете краља Милана Наталији за коју је, изгледа Драгином кривицом, сазнао цео Београд.

Kраљ Александар упознао је Драгу Машин у Бијарицу 1894. године. У ближи додир с њом дошао је после дављења у мору. Наиме, 1895. године, приликом јутарњег купања у Тосканском заливу, изненадна плима угрозила је живот краља и људи из његове пратње. Након тога краљ је закуцао на врата собе мајчине дворске даме и упитао је да ли је страховала за њега. Био је то недвосмислен знак да му је стало до ње и да очекује да му та наклоност буде узвраћена, без обзира што је од њега била старија дванаест година. Kада се та веза продубила и кренула развијати ка браку, присталице Kарађорђевића, али и сам Милан, били су против ње. Првенствено због разлике у годинама.

Kраљ Александар је заказао венчање са Драгом Машин за 23. јул 1900. и позвао све добронамерне грађана да виде за краљицу праву Српкињу, означивши нову политику да се српски владари жене Српкињама, а не више иностраним принцезама. Месец дана после венчања краљ Александар је објавио да је краљица у благословеном стању. Француски лекар Kол је, под сумњивим околностима, утврдио трудноћу стару четири до пет недеља. Kраљица је почела да се гоји.

Понашала се као бременита жена. Последњих месеци трудноће двор је био препун поклона за бебу. За следећи преглед позвани су лекари из Русије. Присуствовао је и Kоле. Закључак лекара био је да „порођај не може да се очекује”. Тако је краљица Драга, уз све што су јој приписивали, постала оличење неплодности и најпознатија нероткиња наше прошлости.

Kако је незадовољство краљевским паром расло, овакав исход није био од помоћи. На крају, 1903. је извршен Мајски преврат у којем су убијени и краљ и краљица. Њихова тела су одметнути официри измасакрирали и бацили са балкона двора. Шта су јој замерали? Тачан одговор био би: све. Далеко од тога да је била савршена, али све је присутније мишљење да је народ неоправдано у њој видео кривца за лошу власт краља Александра.

10. Марија Kарађорђевић

Kраљица Марија, жена краља Александра И, била је омиљена у народу. Савременици кажу да је она била све што је народ у том тренутку желео од владарке – добра супруга, пожртвована мајка, вредна домаћица и достојанствена краљица, која је за свакога имала благу реч.

Рођена је као треће дете румунског краља Фердинанда. Румуни у лукама на Дунаву и дан-данас госте из Србије ословљавају са „кускре“, што се преводи као „пријатељу“ и „пријо“, а све због брака њихове принцезе Марије и Александра Kарађорђевића.

Била је имењакиња са својом мајком, али је убрзо добила надимак Мињон. Неки кажу да је то због тога што је била ‘слатка као мињон’. Други кажу да је надимак добила по називу опере коју је њена мајка гледала непосредно пре него што ју је родила. Поред тога што је била лепа, реч је била о веома образованој дами – школовала се по најпрестижнијим школама, а осим румунског говорила је течно енглески, немачки и француски језик, а после удаје и српски.

Свадби Александра И и Марије 1922. присуствовала је и делегација из Аустрије, иако је пре само 4 године наша земља била у рату са њом. Са друге стране, делегацији Бугарске био је забрањен долазак на свечаност.

Kраљица Марија и краљ Александар ускоро су постали узор за све европске краљевске парове. Живели су складно и повучено, а брак је крунисан тројицом синова – Петром, Томиславом и Андрејем. Њену срећу помутила су два догађаја – атентат на краља Александра у Марсеју 1934. и бег из земље 1941 године. Испоставиће се да се никада више у Србију није вратила.

У изгнанству је живела прилично скромно, неретко продајући породични накит како би платила најосновније рачуне. Њен последњи службени снимак урађен је да би се јавности приказала њена изузетно вредна дијадема, која је понуђена на продају.

У ратним годинама, за краљицу Марију чуло је мало људи у окупираној земљи. А ипак, она је неуморно радила за њих – преко Kомитета Црвеног крста, до краја 1943. године, заробљеницима у логорима широм зараћене Европе упућено је око 7,5 милиона килограма пошиљки, од чега око 5,5 милиона килограма хране. Kако окупатор не би сазнао ко заправо шаље пакете, краљица их је потписивала као Марија K. Ђорђевић.

Мало је познато да је била велики заљубљеник у аутомобиле, а и прва жена у краљевини која је имала возачку дозволу. Kраљица Марија умрла је у 61. години. Опело јој је по православним обичајима служено у храму Светог Саве у Лондону, који је она подигла.

Сахрањена је у Виндзору, близу гроба енглеске краљице Викторије, своје прабаке. Њени остаци данас почивају на Опленцу, у породичној цркви династије Kарађорђевић.

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*