Звечанска ми показала пут

Драгољуб Михаиловић о дому у ком је одрастао, школовао се и постао свој човек. Данас као социјални радник брине о деци сличне судбине

0

ХИЉАДЕ малишана, данас одговорних, успешних лекара, правника, стоматолога, социјалних радника, одгајио је, подигао, одшколовао – Центар за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској. Уобичајени став, да су то по правилу животи без будућности, изгубљене судбине, препуне странпутица, само је предрасуда о „сивом дому“. А да је често сасвим другачије, да је тој деци Звечанска била једини прави, најсигурнији пут, потврђује исповест бившег домца Драгољуба Михаиловића (35). Ова институција и васпитачи, њему су били једини прави родитељ.

Драгољуб је данас дипломирани социјални радник, али још не ради посао у струци, бави се хуманитарним радом, дарива своју „кућу“ у Звечанској кад год може. Стабилан је, сређен и задовољан млад човек.

– Звучаће сурово, али када су ме, са сестром и два брата, као осмогодишњака, социјални радници одвели из Ковачевца код Младеновца, за нас је то био спас – прича Драгољуб. – Живот у родитељском дому био је све осим место сигурности, топлине и нормалног детињства. Памтим глад, страшно сиромаштво, оца алкохоличара који малтретира мајку и браћу и све што заради потроши на пиће… Памтим и непроспаване ноћи, када ме мајка, јер сам се бојао да останем сам у кући, ноћу водила по њивама и баштама да краде поврће, или шта год пронађе, да бисмо сутра имали шта да једемо…

И три године пре те 1989. године, када је Драгољубу, Мирославу, Мирољубу и Марији Звечанска постала кућа, били су смештени у Дом у Белој Цркви. Провели су тамо годину дана, пре него што су их родитељи комбијем „украли“ и вратили кући.

– То је био неки кратак период њиховог помирења – каже Драгољуб. – Знам да сам до Младеновца седео на гајби пива, а не сећам се ни да сам био срећан, ни шта ми је то значило. Али, коначно, када сам имао осам година, старија браћа 15 и 11, а сестра шест, развели су се. Мајка се само покупила и отишла.

Како каже, никада неће да заборави сцену кад су их све четворо социјални радници по доласку у дом одвели у продавницу.

– Купили су нам све, јакне, патике, мајице, панталоне… Све што никада нисмо имали. Тада је било више пара за институције. Имали смо три оброка, били смо сити, добијали касније џепарац. Добио сам могућност да играм фудбал, будем веома успешан и отворим себи многа врата спортом, а на Специјалној олимпијади 2003. у Ирској био сам у тиму који је донео сребро. Имао сам шансу да преживим, да се борим и извучем. Мислим да сам је искористио.

За најстаријег брата Мирослава, како каже Драгољуб, нажалост, већ је било касно. У Звечанску је већ дошао као проблематичан. Алкохол и ситне крађе брзо су га одвели у поправни дом „Васа Стајић“.

Мајка се пошто их је напустила преудала и има две ћерке и од њих шесторо унучади у Свилајнцу. Са њом је, прича Драгољуб, у контакту, али како каже, нема ту дубљих осећања. Отац је пре 10 година преминуо.

– Не стидим се ничега, никога не кривим, и као да немам ни једну једину емоцију везану за детињство и родитеље. У Звечанској сам најискреније захвалан Зорану Милачићу, садашњем генералном директору. Само процена правог педагога, жеља да помогне и саслуша дете, његов гест и спремност да ме „извуче“ у моменту када се чинило да и ја идем погрешном стазом, мене су извели на прави пут.

И данас се често чује, каже, са њим. Сматра га истинским пријатељем. У Звечанску одлази редовно за сваку Нову годину са пакетићима за децу, али и другим приликама када сакупи ма какву помоћ за децу којој је она најпотребнија.

– Захваљујући Звечанској уписао сам факултет, а када сам помислио да ми је то тешко, у глави ми је било једино да ћу изиграти Зораново поверење – каже Драгољуб. – Запослио сам се у 19. преко Омладинске задруге и од тада никада више нисам био без посла. Сан ми је још једино да имам свој стан.

ЗАСЛУЖИО САМ ТАЈ ШАМАР

– ИМАО сам 15 година и почео сам да изигравам мангупа. Питао сам васпитача да изађем увече, али нисам добио дозволу. Изашао сам кроз прозор, али сам се око 10 увече вратио, улазећи на врата. Сачекао ме васпитач са шамарчином. Био сам постиђен, знао сам да сам погрешио, да сам заслужио тај шамар. Данас такво васпитање није прихваћено, а ја сам, ето, захвалан на тој „васпитној“ пљуски каже Драгољуб.

Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*