Zvečanska mi pokazala put

Dragoljub Mihailović o domu u kom je odrastao, školovao se i postao svoj čovek. Danas kao socijalni radnik brine o deci slične sudbine

0

HILJADE mališana, danas odgovornih, uspešnih lekara, pravnika, stomatologa, socijalnih radnika, odgajio je, podigao, odškolovao – Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj. Uobičajeni stav, da su to po pravilu životi bez budućnosti, izgubljene sudbine, prepune stranputica, samo je predrasuda o „sivom domu“. A da je često sasvim drugačije, da je toj deci Zvečanska bila jedini pravi, najsigurniji put, potvrđuje ispovest bivšeg domca Dragoljuba Mihailovića (35). Ova institucija i vaspitači, njemu su bili jedini pravi roditelj.

Dragoljub je danas diplomirani socijalni radnik, ali još ne radi posao u struci, bavi se humanitarnim radom, dariva svoju „kuću“ u Zvečanskoj kad god može. Stabilan je, sređen i zadovoljan mlad čovek.

– Zvučaće surovo, ali kada su me, sa sestrom i dva brata, kao osmogodišnjaka, socijalni radnici odveli iz Kovačevca kod Mladenovca, za nas je to bio spas – priča Dragoljub. – Život u roditeljskom domu bio je sve osim mesto sigurnosti, topline i normalnog detinjstva. Pamtim glad, strašno siromaštvo, oca alkoholičara koji maltretira majku i braću i sve što zaradi potroši na piće… Pamtim i neprospavane noći, kada me majka, jer sam se bojao da ostanem sam u kući, noću vodila po njivama i baštama da krade povrće, ili šta god pronađe, da bismo sutra imali šta da jedemo…

I tri godine pre te 1989. godine, kada je Dragoljubu, Miroslavu, Miroljubu i Mariji Zvečanska postala kuća, bili su smešteni u Dom u Beloj Crkvi. Proveli su tamo godinu dana, pre nego što su ih roditelji kombijem „ukrali“ i vratili kući.

– To je bio neki kratak period njihovog pomirenja – kaže Dragoljub. – Znam da sam do Mladenovca sedeo na gajbi piva, a ne sećam se ni da sam bio srećan, ni šta mi je to značilo. Ali, konačno, kada sam imao osam godina, starija braća 15 i 11, a sestra šest, razveli su se. Majka se samo pokupila i otišla.

Kako kaže, nikada neće da zaboravi scenu kad su ih sve četvoro socijalni radnici po dolasku u dom odveli u prodavnicu.

– Kupili su nam sve, jakne, patike, majice, pantalone… Sve što nikada nismo imali. Tada je bilo više para za institucije. Imali smo tri obroka, bili smo siti, dobijali kasnije džeparac. Dobio sam mogućnost da igram fudbal, budem veoma uspešan i otvorim sebi mnoga vrata sportom, a na Specijalnoj olimpijadi 2003. u Irskoj bio sam u timu koji je doneo srebro. Imao sam šansu da preživim, da se borim i izvučem. Mislim da sam je iskoristio.

Za najstarijeg brata Miroslava, kako kaže Dragoljub, nažalost, već je bilo kasno. U Zvečansku je već došao kao problematičan. Alkohol i sitne krađe brzo su ga odveli u popravni dom „Vasa Stajić“.

Majka se pošto ih je napustila preudala i ima dve ćerke i od njih šestoro unučadi u Svilajncu. Sa njom je, priča Dragoljub, u kontaktu, ali kako kaže, nema tu dubljih osećanja. Otac je pre 10 godina preminuo.

– Ne stidim se ničega, nikoga ne krivim, i kao da nemam ni jednu jedinu emociju vezanu za detinjstvo i roditelje. U Zvečanskoj sam najiskrenije zahvalan Zoranu Milačiću, sadašnjem generalnom direktoru. Samo procena pravog pedagoga, želja da pomogne i sasluša dete, njegov gest i spremnost da me „izvuče“ u momentu kada se činilo da i ja idem pogrešnom stazom, mene su izveli na pravi put.

I danas se često čuje, kaže, sa njim. Smatra ga istinskim prijateljem. U Zvečansku odlazi redovno za svaku Novu godinu sa paketićima za decu, ali i drugim prilikama kada sakupi ma kakvu pomoć za decu kojoj je ona najpotrebnija.

– Zahvaljujući Zvečanskoj upisao sam fakultet, a kada sam pomislio da mi je to teško, u glavi mi je bilo jedino da ću izigrati Zoranovo poverenje – kaže Dragoljub. – Zaposlio sam se u 19. preko Omladinske zadruge i od tada nikada više nisam bio bez posla. San mi je još jedino da imam svoj stan.

ZASLUŽIO SAM TAJ ŠAMAR

– IMAO sam 15 godina i počeo sam da izigravam mangupa. Pitao sam vaspitača da izađem uveče, ali nisam dobio dozvolu. Izašao sam kroz prozor, ali sam se oko 10 uveče vratio, ulazeći na vrata. Sačekao me vaspitač sa šamarčinom. Bio sam postiđen, znao sam da sam pogrešio, da sam zaslužio taj šamar. Danas takvo vaspitanje nije prihvaćeno, a ja sam, eto, zahvalan na toj „vaspitnoj“ pljuski kaže Dragoljub.

Večernje Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*