Звезда и Крст ОЦА ГЕОРГИЈА

0

На свештеничкој раси, поред напрсног крста је и војни орден Црвене Звезде… Како би, на крају крајева, пришао Христу, да би ушао у Његову Цркву и постао свештеник, бивши извиђач ваздухопловних јединица АН‑26, учесник војних акција у Авганистану, мајор Јуриј Проценко требало да произведе у себи преиспитивање вредности. Иако је семе вере било неприметно посејано још у детињству… О свему томе ћемо попричати, у оквиру наставка наше рубрике „Пут пастира“.

— Оче Георгије, за почетак ћемо саопштити читаоцима да сте се родили у Полтави 1956. године, у породици војног извиђача, учесника Великог Отаџбинског рата. Да ли је Православље некако било присутно у Вашој породици?

— Било је присутно, наравно, али тихо. То су биле хрушчовске године! Бака ме је тајно крстила, јер је отац био војник, и да су сазнали могли би да му нанесу велику штету. После када ми се родио син, супруга и ја смо га исто тајно крстили, у сеоском храму. Нисам присуствовао крштењу: информација о томе да сам био на крштењу и да смо крстили дете, могла је негативно да утиче на моју даљу службу у Оружаним снагама. Наравно, тада нисам био оцрковљен човек. Ипак, никакве сумње нисам имао да новорођенче мора бити крштено.

— Зашто сте изабрали судбину војног пилота? Да ли је на то утицао очев пример?

— Наравно! Отац је завршио Чељабинску школу извиђача 1943.године. То је била убрзана обука. Као млађи поручник, бомбардовао је Берлин.

Завршио сам саобраћајни факултет Ворополовскоградске више војне школе извиђача, научио управљање четири авиона: ТУ‑134, АН‑13, АН‑26, ИЛ‑14, и два хеликоптера: МИ‑6 и МИ‑8. Почињао сам службу у Немачкој, у саобраћајном пуку, који се бавио превозом различитих ствари, све до тајне поште, и искрцавање јединица ВДВ.

— Како се одвијао Ваш лични живот?

— Моја будућа супруга Галина и ја смо ишли у паралелна одељења. Током школских година дружили смо се, заједно радили у комсомолском школском комитету, учествовали у јавном животу града. Венчали смо се 1978.године. Од тада смо заједно. Син је завршио технички универзитет, живи у Саратову, ожењен је и има ћерку.

—Додали бисмо да међу Вашим наградама је и медаља „За љубав и верност“, коју сте супруга и Ви добили на празних светих Петра и Февроније. Прешли бисмо на најтежи период Вашег живота — службу у Туркестанском војном округу, учешћу у авганистанском рату…Шта је био Ваш задатак?

— Наш пук се бавио превозом вишег командног састава, терета и војне технике. Са нама су летели представници штаба Јужног правца: главнокомандујући, генерал војске Михаил Митрофанович Зајцев, Херој Совјетског Савеза, учесник Великог Отаџбинског рата, и генерал-поручник Василиј Јегоревич Гусев, коме су биле подређене све специјалне јединице наше војске у Авганистану. Он је био и начелник штаба Туркестанског војног округа. То је заиста био војни генерал, ишао је у лов заједно са војницима. Ми смо били његова лична екипа. Возили смо га на све војне операције. Душмани су трагали за њим, одредили су награду за његову главу. Имали су добру обавештајну службу ,посебно радио-обавештајну службу, и без обзира на то што смо користили тајне позиве, водили су рачуна о нашем кретању. Полетали смо из Кабула, а слетали у Кандагар и тамо су нас чекали руководиоци специјалаца, који су преко дана били на нашој страни, а ноћу се свим силама трудили да све чиме су располагали усмере против нашег контигента.

— Како стална животна претња утиче на човека, како га мења?

— Разумете, испуњавали смо свој војнички дуг, штитили смо Отаџбину. Увек смо били спремни и одговорни, да у свакој ситуацији реагујемо исправно, да донесемо исправну одлуку. Извиђач је мозак екипе, он је одговоран за промену положаја авиона у ваздуху.

— За шта сте добили орден Црвене Звезде?

— За испуњење државног задатка; превозили смо виши командни састав и у Кандагари смо избегли ракете које су нас бацали. Применили смо противракетне маневре и изашли на крај са ситуацијом, мирно се приземљили. Сви су остали живи.

КандагарКандагар

— Вама је, вероватно, позната синтагма „авганистански синдром“. У своје време о њему су много писали. Мислило се на то да се са ратишта човек враћа болестан, да су му неопнодни рехабилитациони центри…Да ли сте то осећали? Ако да, шта Вам је помогло да се изборите са тим?

— Авганистански синдром, то је реалност. Али не бих волео да причам о дубоко личним емоцијама. Рећићу само да из сваког синдрома човека избавља осећај дуга. Схватање да он треба да служи Отаџбини и људима. Осећај дуга је основа, фундамент личности. То је и у основи вере: Воли ближњег свог као самога себе ( Мт. 22, 39).

—Од 1987. године Ви сте извиђач одвојене ескадриле Ваздухопловног центра у Вољску…

— Да, служио сам у нашем војном делу града Вољска до 1993. године. И исте године сам отишао у резерву. Појавило се слободно време да размислим о свему и осмислим животни пут. Током службе у Авганистану нисам имао када да размишљам, данима смо летели, било је доста напорно. А у Вољску, у мирним околностима, осетио сам да све што се са мном догађа, по вољи Божијој је. Господ и каже: А вама је и коса на глави сва избројена. (Мт. 10, 30). Увек ћу се овога сећати: Када смо у Кандагари скривали наш авион, да би смо ујутру полетели, а ујутру су около горели хеликоптери, наш авион је остајао неповређен. Нормално смо полетали. Није било случајно, да нас је Господ спасавао. Тамо, у Авганистану, већ сам носио крст око врата. Нисам га скривао. Када сам га тачно ставио око врата, како се он ту појавио — тога се не сећам. Некако се само од себе догодило. Али, носити крс — то је већ вера. Вера је спасавала. Све што смо радили, радили смо уз помоћ Божију.

АвганистанАвганистан

После завршетка војне службе, прво сам радио као инжењер у Вољском округу, затим у биоскопу. Прво сам почео да читам Свето Писмо, тумачења светих отаца. Почео сам по мало да идем у цркву, да се учим молитви. Ту се око мене окупила цела група људи. Заједно смо ишли на службе, учили се да живимо црквено. Моје тежње ка храму су узрастале. И дошло је време да сам дао оставку, по сопственој вољи. Постао сам црквењак храма Благовештења. Једини храм у граду, који је био отворен током совјетских година.

2004.године догодио се мој први сусрет и разговор са Епископом (сада Митрополитом, прим.аут.) Лонгином. И ја сам по благослову Владике написао молбу за рукоположење у ђакона, а затим и молбу за упис на ванредно школовање у семинарији. Постао сам економ изградње храма Свете Тројице код нас, у Вољску.

— Није било сумње?

— Никакве. Једноставно сам схватио шта треба даље да чиним. Сем тога, стално сам разговарао са свештенством. Сада већ блажено почивши отац Константин Марков ми је био велика подржка.

— Уписали сте семинарију у 48.години. Да ли је било тешко започети школовање у таквом узрасту?

— Да, тешкоће су биле и то велике. Посебно што имам технички склоп ума. Проучавање историје Цркве, светоотачке литературе, није било уобичајено за мене; али и ја се сада стално ослањам на те књиге које нам је Господ по милости својој даривао — да се научимо да тачно преносимо истину. Било ми је јако тешко да говорим проповеди, и у прво време сам само наглас читао туђе проповеди — светог Јована Кронштатског, на пример, или оца Јована (Крестјанкина). Знао сам да је то добар начин.

— Сада сте Ви духовних женског манастира, то је врло специфично служење… и вероватно тешко?

— Наравно, све је по манастирском уставу. Сестре, које овде живе, већ су донеле своју најважнију животну одлуку. Оставиле су свет да би служиле Богу. Сем тога, манастир значи пуно економских проблема и проблема у газдинству. Зато је овде много теже, него при обичној парохији.

— Да ли помажете мати Макарији у газдинству?

— Наравно, трудим се да будем од користи у испуњавању свих постављених ми задатака. Да будем подршка и ослонац игуманији Макарији у обнављању нашег манастира.

— Да ли имате тешке разговоре са људима који себе сматрају неверницима и који не разумеју чему служи Црква? Да ли успевате да промените њихово мишљење?

— Буду такви разговори, наравно. Овде су своје семе посејали и Јеховини сведоци, и мормони и пентекосталци… А постоје и људи који су сами себи довољни и ништа их не интересује. Није лако објаснити таквом човеку да иде у погрешном правцу. Треба бити свестан да промене у нечијем животу се не могу брзо догодити, нити се човеку може нешто силом наметнути. Може се само изазвати контра ефекат — да човек одбије да разговара са тобом. Тада треба прилазити обазриво и коректно. Наћи начин да се помогне некоме, а да се не намеће своја тачка гледишта.

— Ви то успевате?

— Када се сусрећеш са неким више пута, увек осећаш: има неког помака у његовом сазнању… по милости Божијој.

Часопис «Православная вера» број 15 (588)

Разговарала Марина Бирјукова
Са руског Ива Бендеља

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*