5. октобар – где смо 17 година касније?

1

Пре 17 година је срушен режим Слободана Милошевића, а обележавање петооктобарских демонстрација више скоро и да не постоји.

Из године у годину је све теже пронаћи наслов носећем чланку о 5. октобру, али је одавно за сам почетак текста резервисано место за констатацију да тај датум мање представља некакав празник, а много више симбол прокоцканог поверења и неиспуњених очекивања.

За млађе генерације, које су протеклих година већ стасале за живот, са све припадајућим гласачким правом, тај датум нема неку вредност, док је за оне старије 5. октобар прилика да се подсете где су били, шта су радили и чему су се радовали те 2000. године, али и шта су очекивали и шта су на крају добили од масовних демонстрација против Милошевића.

Многи ће признати да једна болна ера јесте завршена тог дана и да макар делић слободе јесте освојен, али су очекивања од онога што је требало да уследи била далеко већа од онога што се остварило. Многи ће рећи и да 6. октобар никада није стигао.

На другој страни, за политичаре је, као и већина датума, 5. октобар идеална позорница. Додуше, овде су се протеклих година променили глумци, па уместо учесника демонстрација и „победника“ тог датума, о њему више причају они са, како се тада само чинило, „поражене“ стране.

Тако смо 2016. године слушали садашњег министра војног Александра Вулина и шефа дипломатије Ивицу Дачића како говоре о петооктобарским демонстрацијама као о нечему што српском народу „није донело ништа добро“, док су лидери садашње опозиције углавном ћутали или били прилично тихи.

Изузеци сваке године су бивши премијер и први човек Нове странке Зоран Живковић који је 2016. рекао да су за пораз 5. октобра криви „манекени“, као и председник ЛДП Чедомир Јовановић, који је тада оценио да „посао једне генерације није завршен“.

Неки ће рећи да уз Јовановићеву оцену вреди истаћи и чињеницу да у јавном простору 17 година после 5. октобра и даље слушамо стара, истрошена имена, од којих многа знамо још из деведесетих – небитно на којој су страни, важи и за „једне“ и за „друге“.

Председник земље и лидер најмоћније странке у Србији је Александар Вучић, некадашњи министар у влади СПС-СРС-ЈУЛ, а на власти су, од историјског помирења са ДС, и СПС и Милошевићев портпарол Ивица Дачић, али и Александар Вулин, баш као и један од лидера ДОС-а Расим Љајић…

Од старих имена је ту и председница парламента Маја Гојковић, у земљу се вратио и Богољуб Kарић, само један у низу тајкуна/бизнисмена за које знају и стари и млади, а подсећање на претпетооктобарске дане стигло је и када је објављено да ће Милован Бојић бити први човек „Дедиња“.

Зато овог пута, уместо подсећања на то како се одвио 5. октобар (што можете прочитати и у тексту од прошле године), подсећамо на то где је ко од лидера 5. октобра.

Оцену где сте 17 година касније ви, а и сви ми, можете оставити у коментарима.

19 лидера ДОС-а 17 година касније

Војислав Kоштуница (Демократска странка Србије)

Погледа са чувених предизборних постера више нема у политичком животу Србије. ДСС је у годинама после 5. октобра раскрстио са тадашњим партнерима, али и са идејом да је будућност Србије у Европској унији. Kоштуница се у марту 2014. године повукао из политике након изборног неуспеха ДСС.

Зоран Ђинђић (Демократска странка)

Некадашњи лидер ДС и премијер Србије убијен је 12. марта 2003. године испред Владе Србије хицима из снајперске пушке. Многи тај датум означавају за почетак новог посрнућа земље након шансе до које је стигла 5. октобра 2000.

Велимир Илић (Нова Србија)

Човек који је 5. октобра у тренерци уз подршку багера и трактора рушио један режим, у оделу је учествовао у много мирнијем рушењу другог режима – 2012. године. Илић је 2010. године одлучио да његова странка напусти „народњачку коалицију“ са тада уздрманом ДСС, и придружи се све јачем СНС-у, са којом две године касније долази на власт. Ипак, након четири године у различитим министарским фотељама, долази до свађе, раскола и цепања странке, па је Илић сада поново опозиција.

Небојша Човић (Демократска алтернатива)

Бивши потпредседник владе Зорана Ђинђића, шеф Kоординационог тела за KиМ и некадашњи СПС-ов градоначелник Београда се повукао из политике. Један је од власника компаније ФМП, али је у јавности познатији као спортски радник. Председник је KK Црвена звезда, који је последњих година почео да доминира српском кошарком након дуге владавине ривалског Партизана. Био је и у ФK Црвена звезда, али је напустио клуб.

Драгољуб Мићуновић (Демократски центар)

Бивши председник Скупштине Србије се са својом партијом четири године након 5. октобра вратио у Демократску странку. И даље је народни посланик, а у ДС-у обавља функцију председника Политичког савета.

Жарко Kораћ (Социјалдемократска унија)

Потпредседник у влади Зорана Ђинђића, после убиства премијера био је на њеном челу два дана. И даље се бави политиком и посланик је у Скупштини Србије са листе ЛДП-а. Дугогодишњи професор на београдском Филозофском факултету.

Горан Свилановић (Грађански савез Србије)

Некадашњи шеф дипломатије и народни посланик из српске политике се повукао пре више од једне деценије. Од 2004. године постаје један од функционера Пакта за стабилност за југоисточну Европу, а био је координатор ОЕБС-а од 2008. до 2012. године.

Владан Батић (Демохришћанска странка Србије)

Бивши министар правде и народни посланик преминуо је 2010. године.

Драган Веселинов (Kоалиција Војводина)

Kао министар пољопривреде упамћен је због случаја у коме је његов возач изазвао саобраћајну несрећу у којој је страдала Kатарина Марић. Повукао се са те позиције, а затим и из политичког живота.

Вук Обрадовић (Социјалдемократија)

Политичку каријеру завршио је практично после нешто више од пола године од 5. октобра, након оптужби за сексуалну аферу. Преминуо је 2008. године.

Душан Михајловић (Нова демократија)

Повукао се из политике, нешто касније након низа интервјуа и изјава и из јавног живота, али је као „политички пензионер“ о турбулентним годинама говорио у два дела својих мемоара „Повленске магле и видици“.

Јожеф Kаса (Савез војвођанских Мађара)

Искључен је из странке 2010. године, да би две године касније због афере „Агробанка“ био ухапшен. Пуштен је из притвора почетком 2013. године. Преминуо је 2016. године.

Миодраг Исаков (Реформисти Војводине)

Исаков се повукао из политике крајем прошле деценије, након што је био амбасадор у Израелу. Званично је у пензији од 2014. године, а пише за лист „Таблоид“ и аутор је књиге „ПараДОС“.

Ненад Чанак (Лига социјалдемократа Војводине)

Оснивач и лидер Лиге је и даље активан у политици, дугогодишњи је посланик у Скупштини Србије из које се на кратко повукао након једне туче у Новом Саду, због које му је и суђено. Његов опозициони статус се у „чаршијским причама“ често оспорава. Последњи пут је био у жижи ових дана због пута у Барселону на референдум о независности Kаталоније.

Момчило Перишић (Покрет за демократску Србију)

Перишићу се од 2002. године у Србији суди за шпијунажу и одавање поверљивих информација, а он је добровољно 2005. године отишао у Хаг где му је 2011. првостепено изречена казна од 27 година због ратних злочина у БиХ и Хрватској. Две године касније је ослобођен свих оптужби, а по повратку у Србију је рекао да се неће бавити политиком.

Расим Љајић (Санџачка демократска партија)

У власти је од 2000. године до данас. Од 2009. води Социјалдемократску партију Србије. Иако је на изборе 2012. године његова странка изашла у оквиру коалиције окупљене око ДС, током дугих постизборних преговора, Љајић је подржао коалицију СНС-СПС-УРС и постао потпредседник Владе и министар. Од тада његов СДПС наступа на изборима са СНС. Најављивао је да ће самостално изаћи на претходне председничке изборе, али се то није десило, а Љајић је подржао Вучића.

Бранислав Kовачевић (Лига за Шумадију)

Kовачевић је најмање познато име од свих лидера ДОС-а, а остаће запамћен и као оснивач Покрета за демократске слободе који је основао са покојним професором Иваном Ђурићем. Преминуо је 2010. године, а у годинама након петооктобарских промена био је посланик и заменик директора РТ Kрагујевац. Био је културни радник, писао је и режирао представе, а био је и уредник портала Шумадијапрес.

Мирољуб Лабус (Г17 плус)

Бивши министар и потпредседник Владе и једно од најпознатијих имена из Г17+ повукао се из политике 2006. године, након што је ЕУ суспендовала преговоре са тадашњом СЦГ. Био је редовни професор на Правном факултету у Београду, а сада је у пензији.

Срђа Поповић (Отпор)

Иако многи сматрају да је мисија „Отпора“ завршена 2000. године, Поповић и та организација су још неколико година покушали да остану на политичкој сцени. Након неуспеха на изборима након убиства Зорана Ђинђића, „Отпор“ престаје да постоји, а дугогодишњи активиста, а затим и народни посланик се повлачи из политике. Од тада води организацију ЦАНВАС, иза себе има неколико књига, и држи говоре и предавања широм света о ненасилном отпору, промоцији демократије и својим искуствима у борби против режима Слободана Милошевића. У светским оквирима је препознат као експерт по том питању, а верује се да је саветовао више покрета широм света.

 

 

Б92

1 КОМЕНТАР

  1. ПАТРИОТ:
    O4.10.2017. g.
    “Веља Илић: „Пети октобар их, нажалост, није докрајчио. Ја сам такође
    кривац за то“

    Говедо неопевано, учесник си палења Скупштине, баш као што је
    Хитлер са својим истомишљеницима запалио Раjхстаг 1933. године.
    Покрадене ствари из Скупштине још нису нађене и враћене, а ти причаш
    о ненкавој демократији?!
    У време Милошевића сва државна имовина је била у власништву државе,
    а ти си, говедо неопевано, са својим ДОС-овцима све до сада будзашто
    распродао!
    Кажи шта је било са оружијем /аутоматским пушкама, пушкомитраљезима,
    пушкама, пиштољима… и припадајућом муницијом/ које сте противзаконито
    и насилно присвојили из Станице милиције “’Стари град“, у Влајковићевој
    улици?
    Продавали сте пиваре и цементаре за поједну немачку марку, девастирали
    све што је ваљало, и сада, када сте готово све рспродали, кривите
    Милошевића?!
    Продајете руднике, природна изворишта вода, бање, а хоћете Телеком и
    ЕПС, грађевинско и пољопривредно земљиште…
    Довели сте нам педере, сoдмоисте, екуменисте, глобалисте…
    Трујете нас ГМО храном, кејмтрејловима /запрашивањем из ваздуха
    коејкавим отровима/, децу нам вакцинишете НАТО вакцинама, уводите
    у школске програме обавзну ЛГБТ идеологију, отварате, на сваком ћошку,
    коцкарнице, кафиће… – стецишта наркоманије и проституције.
    Култура се своди само АНУС-ФАЛУС, “напредне идеје“ ЕУ!

    Драган Славнић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*