50 година култног филма: Свет био под ногама „Скупљача перја“

Пет деценија култног филма Алeксандра Саше Петровића, који је нашој кинематографији донео планетарну славу и признања

0

ЈУГОСЛОВЕНСКА кинотека обележаваће током ове године велики јубилеј – пет деценија од премијерног приказивања култног остварења редитеља и сценаристе Александра Саше Петровића, “Скупљача перја”, једног од најнаграђиванијих филмова у историји српске кинематографије.

Ово ремек-дело из периода “црног таласа” снимљено је 1967, исте године доживело је светску премијеру у Кану, где су “Скупљачи перја” ушли у антологије као победници једног од најпрестижнијих фестивала. Поетска, али и сурова прича о животу војвођанских Цигана добила је Специјалну велику награду главног канског жирија за најбољи филм и Награду међународне критике ФИПРЕСЦИ, а Саша Петровић је био номинован за Златну палму за најбољу режију. Ту су и бројне награде на другим светским фестивалима – у Монтреалу, Акапулку, Сан Франциску, Чикагу…

На фестивалу у Пули Саша Петровић награђен је Великом златном ареном за најбољи филм године, Златном ареном за режију, а Велимир Бата Живојиновић је добио Златну арену за најбољу мушку улогу. “Скупљачи перја” су 1968. били међу пет филмова номинованих за награду Оскар у категорији остварења ван енглеског говорног подручја, 1969. номиновани су и за Златни глобус, Удружење чешких филмских критичара прогласило их је 1969. најбољим европским филмом… У великој анкети Института за филм из 1989, “Скупљачи перја” проглашени су најбољим филмом у историји југословенске кинематографије.

Драма чији су јунаци Цигани-перјари из села у околини Сомбора, која се, како су забележили кански критичари, бави далеко сложенијим темама, као што су љубав, међуетнички и социјални односи Срба, Словака, Мађара, Румуна и Цигана на северу Војводине, лансирала је у свет и нову глумачку звезду, Бекима Фехмиуа, који је отишао у легенду као перјар Бели Бора, главни јунак овог филма. “Скупљачи перја” били су и велика интернационална промоција Оливере Вучо, која је бриљирала у лику Ленчета, кафанске певачице, а улога Мирте и данас се убраја у једно од најзначајнијих остварења Бате Живојиновића.

Како је остало забележено из сећања Саше Петровића, атмосфера у Кану после премијере “Скупљача перја” била је узаврела и еуфорична, инострани медији писали су о изванредном југословенском филму и глумачкој екипи, а појава Бекима Фехмиуа и Оливере Вучо на црвеном тепиху показала се као фестивалски догађај:

– После доделе канских награда, и српска и југословенска штампа извештавале су о овом успеху као да смо освојили првенство света у фудбалу. Филм је доживео огроман публицитет свуда у свету. “Frans soir” је на целој првој страни објавио фотографију Оливере Вучо под насловом “Успех у Кану”. Загребачки “Вјесник” такође је на првој страни објавио њену фотографију, али са насловом “Скандал у Кану”. Реаговања су овде ипак била двострука, а мишљења подељена. Један део колега, у првом реду комуниста, међу којима је било и полудисидената, а њима су се придружили и неки шовинисти из Хрватске, повео је једну сутеренску кампању против мене. Али, власти је свакако добродошао успех мог филма у Кану – Бекиму су почеле да стижу понуде из Италије од таквих продуцената као што је Дино ди Лаурентис, Оливера Вучо је одржала заредом седамдесет два концерта у париској “Олимпији”, што је био преседан. Париз јој је био “под ногама”, концертима су присуствовале најважније личности филмског и јавног живота Француске. Наши комунисти су то схватили као прилику и за светску промоцију – говорио је Саша Петровић, један од највећих и најзначајнијих аутора “црног таласа”, чији је филм “Скупљачи перја” отишао у легенду и постао више од филма.

ПОЛИТИЧКИ КРИМИНАЛАЦ

УПРКОС светским успесима, четири филма Саше Петровића (на слици) била су забрањена – “Дани”, “Мајстор и Маргарита”, “Биће скоро пропаст света”, и “Сеобе”.

– Моја позиција је од почетка била гротескна: комунисти су ми додељивали све могуће награде – пулске, октобарске, седмојулске…, а истовремено су ми ускратили право на рад, и оставили ме да петнаест година живим на улици, без прихода. Државна безбедност је 1973. против мене поднела кривичну пријаву Јавном тужилаштву, искључен сам са Академије где сам радио као редовни професор, да би тек 1984. Врховни суд Србије донео пресуду да сам учинио кривично дело против државе и народа. Ту квалификацију је накнадно измислио и унео у правилник ондашњи декан Академије. Окривљен сам као политички криминалац, а 1987. дали су ми награду АВНОЈ-а. Наравно, вратио сам све те награде – говорио је Саша Петровић, који је преминуо у Паризу 1994, где је и сахрањен.

ЂЕЛЕМ, ЂЕЛЕМ”

ФАНТАСТИЧНЕ ликове у “Скупљачима перја” остварили су и Мија Алексић (свештеник, отац Павле), Рахела Ферари (игуманија), Миливоје Мића Томић, Северин Бијелић, Стојан Дечермић, Јанез Врховец… Саша Петровић ангажовао је и много натуршчика – Цигана. Тису, главну јунакињу и љубав Белог Боре играла је Гордана Јовановић, којој је то било прво појављивање на филму, а његову жену Етелка Филиповски. Песму “Ђелем, ђелем” коју пева Оливера Вучо, која се “провлачи” као музички лајтмотив филма, и која је после Кана постала хит у Европи, бирао је сам Саша Петровић, а у антологије је ушла и непревазиђена фотографија Томислава Пинтера.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*