Алас, торта и Катарина

0

Хајде мало и да се похвалим: Детаље о производњи ракетног система алас први је у фебруару 2013. објавио Данас укључујући и графички приказ.
Не могу заборавити циничне коментаре којима је пропраћена та наша ексклузивна вест, типа да ће се алас производити у Симпу како би допринео ревитализацији српске дрвопрерађивачке индустрије. Алас је и 2015. узнемиравао духове. Тврдње Санде Рашковић Ивић, тадашње председнице ДСС, да Србија продаје Украјини оружје типа ракета алас преко Тонија Блера и Уједињених Арапских Емирата, пропраћене су опет циничним коментарима да Симпо још није усавршио технологију, али да ће можда Икеа кад дође у свој асортиман уврстити и алас. Појава аласа, који је развијен за потребе оружаних снага Емирата, на вежби Челик 2017. у Никинцима нека је врста и сатисфакције за стару новинску ексклузиву.

Данас је српски сан да те неко запосли у наменску индустрију. Има неколико година кад сам и у Америци чуо да се из Србије на том великом и захтевном тржишту највише траже ајвар и меткови. А, пре скоро две деценије учинило се да ће Југоимпорт – СДПР да се преоријентише на етно туризам и производњу сувоборске здраве хране и ракија.

Независно да ли је држава демократија или диктатура, војна парада или вежба увек имају за циљ и да помало фасцинирају; било да је Хитлер желео да уплаши кнеза Павла, било да је Тито у Ужицу 1941. хтео парадом пркосно да прослави дан велике Октобарске револуције. Фасцинација се тражила и у Никинцима, а експанзивни Југоимпорт, са свим партократским и етатистичким дилемама које носи та експанзија, делује, између осталог, и као фирма за производну блокбастера. Што сигурно није занемарљиво у маркетиншком и жанровском нерву будућег врховног команданта.

Руку на срце, жанру параде највише су допринели Совјети, односно оне шапке и шубаре поред Лењиновог маузолеја на Црвеном тргу. И све оно што прође испред њих. И овог Дана победе над фашизмом Путин је понудио још једну глобалну фасцинацију.

Погледајте поново филм Кевина Костнера Тринаест дана о кубанској нуклеарној кризи. Американци су на Куби шпијунски снимили управо једну ракету која је пре тога продефиловала Црвеним тргом. Кремљолози су с пажњом анализирали ко све на тим парадама стоји на бини; кога има, кога нема, и ко је како распоређен. То је био и индикатор политичке (пре)расподеле моћи у Кремљу и његовој геронтократији у фази декаденције система.

Историја памти војну параду на Црвеном тргу одржану 24. јуна 1945. Командовао је маршал Рокосовски, а рапорт од њега није примо Стаљин, како се очекивало, већ маршал Жуков који је са Црвеном армијом ушао у Берлин. Владимир Путин је величанствено прославио 60 година победе над фашизмом и параду тада вратио у глобални медијски епицентар. Ми тада у Србији, подсећам, нисмо знали кога да пошаљемо на Црвени трг – четнике или партизане – па је на крају и Хрватска са Месићем у Москви испала већа антифашистичка сила од Србије у Другом светском рату. Једноставно, испред почасног Коштунице и Тадића никада није прошла ратна застава Прве пролетерске бригаде.

Ко воли материју, препоручујемо му да нађе снимак Параде победе у Београду 9. маја 1985. (четири деценије од победе над фашизмом). То је била прва парада без Тита (претходна је била 1975). На њој је поносно приказан и нови домаћи тенк М – 84, рађен по совјетској мустри. Данас се, у балканским хладним ратовима игнорише интегрисаност бивше југословенске наменске индустрије и ланац коопераната као у случају овог фамозног тенка који је стигао до Кувајта. Недавно је Марија Захарова, портпаролка Министарства спољних послова Русије, демантовала да је ова земља продавала Хрватској оружје, чак С-300, али то правдање делује сувишно кад знамо да се код муслиманских снага у време босанског рата (синтагма Добрице Ћосића) могла наћи муниција ужичког Првог партизана, а и Биљана Плавшић је знала да пита Радована Караџића откуд српска муниција код Муслимана, баш као што сам слушао и ратне ветеране из Републике Српске који су причали о оклопним возилима и артиљерији која се давала Хрватима на рент а цар да би усташе тукле балије.

Руси су нам ипак мало помогли (и Томиславу Николићу наравно) око тога да се подсетимо ко је победио у Другом светском рату. Иако их је четнички пуковник Драгутин Кесеровић савезнички сачекао у Крушевцу (поздравио је совјетског пуковника Патовкина). Али и брзо побегао од црвеноармејаца.

На прослави 65-е годишњице победе над фашизмом – у Центру Сава (21. 10. 2009). Иринеј (Буловић) и Амфилохије (Радовић) су у оним дубоким седиштима изгледали као нелагодно збуњени ЗЗ Топ стари момци док је из пригодног филма ођекивало По шумама и горама. Присутном Медведеву (тада председник Русије) је то изгледа било најнормалније.

Бивши хрватски председник Иво Јосиповић, дошао је на Белдокс. Он је један од саговорника, али и аутор музике за филм Нежељена баштина Ирене Шкорић који се бави третирањем (судбином) споменика из Народноослободилачке борбе (1941/45). Иако су политичко-наративни односи Хрватске и Србије лоши до границе опскурности (разочараност исказује и Јосиповић), чини се да елитна култура на овим просторима можда и боље функционише него у време СФРЈ.

Ево га још једно такмичење за Песму Евровизије. Наравно, у сенци украјинске кризе. Док чекамо финале јавља се носталгија за Атином 2006. кад је фински ХМ бенд Лорди убедљиво победио са Хард Роцк Халлелујах, а Хари Варешановић се саблажњавао и питао да ли ово треба пуштати на Евровизију. Хари, свака теби част за све што си урадио, али то је био врх који ово такмичење чини се никад више неће поновити упркос свим екстраваганцијама. Увек кад дође време Еуросонга, сетим се глумца Маринка Маџгаља и певача Луиса, односно групе Фламингоси која због политичких игри није отишла на престижно такмичење иако је можда имала у комбинацији најбољу песму и сценски наступ икад с ових простора – Луди летњи плес. Ако се СФРЈ распала на 14. Конгресу СКЈ, државни провизоријум Србије и Црне Горе распао се на предтакмичењу за Евровизију.

Било је пакосних коментара и кад је Црна Гора позвала НАТО 2012. да јој помогне у чишћењу снега. А, гле сад?

Помало неочекивано из пера Вука Драшковића стиже нова варијација на кључно твинпиксовско питање – Ко је убио Лору Палмер? Драшковић у наслов новог романа ставља питање Ко је убио Катарину при чему је Катарина изгледа Југославија. Вуку и свим заинтересованима препоручујем да погледају Подлих осам – последњи вестерн Квентина Тарантина. Ту је најпрецизније објашњено ко је убио и како Југославију (Катарину). Претпостављате да су подлих осам шест република и две аутономне покрајине, иако претпостављамо да намера Тарантина сигурно није била да се бави овим питањем. С тим што у Подлих осам нема никаквог дрекавца као у Лепа села лепо горе који би послужио као изговор.

Још једна ултимативна реприза Срећних људи (70 епизода) на РТС опет има висок рејтинг и чисти конкуренцију с других телевизија. Иако се ова серије која је данас феномен, стереотипно потеже као симбол деведесетих за заглупљивање народа, превиђа се да она, иако је продуцирана у јеку ратова и то од стране озлоглашене Бастиље нема националистички набој и етнофилију неких каснијих, у бољим демократским временима насталих играних програма. А има духа хиперинфлације и моралног суноврата друштва. Као што и већ фресколики Бољи живот упркос свом шарму показују и терминалну фаза социјалистичког самоуправљања и те Катарине боље од ичега другог.

Вучић постаде почасни грађанин Сврљига. Мени је симпатичније било кад је Асанж постао почасни грађанин Чачка. Више је концептуално него полтронски.

На Белдокс је дошао и Бернар Анри Леви. Погодили су га тортом скојевци. Можда ја не разумем, али да ли ови скојевци имају икакве везе са оним скојевцима који се буне против диктатуре – тобоже Вучићеве? Или се сви ми овде малкице лагимо. Мислите да је Вучић требао да попије јавно кафу у неком београдском кафићу с Левијем, као што је Тадић попио кафу с Дарком Рундеком због напада на њега у јутарњим сатима након наступа на Беер фесту? Рундека сигурно нису били напали никакви скојевци. Да ли би Леви прихватањем тог позива банализовао иницијацију тортом. У сваком случају, Вучић је после Блера, Шредера и Клинтона, могао да пошаље позив на кафу и овом србомрсцу.

Сумњам да је Леви прочитао песму Радомана Кањевца Петер Хандке долази у Београд. Топло је препоручујем и вама драги читаоци.

Данас

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*