Александар Kиш: Kриза у Венецуели

1

Можемо ми да волимо Мадура и Аљендеа а да мрзимо Гуаида и Пиночеа колико хоћемо, и да кривимо са мање или више права интервенционизам САД и њихово обарање влада, али истина је истина ма шта ми желели. Истина није оно што желимо него што јесте. Мадуро и Аљенде су добрано изазвали ово што се дешава и што им се десило.

Мадуро и Аљенде имају доста тога заједничког, политичког и понајвише економског. Мадуро и Чавез пре њега начинили су основну грешку у градњи економије – ослањали су се искључиво на извоз нафте као извор прихода за своју земљу. Венецуела баш ништа друго скоро не извози осим те нафте. То се зове “проклетство природног богатства”. Ранијим политичким елитама било је далеко једноставније да очас посла продају нафту и купе у иностранству све шта им треба – од камиона до тоалет папира. Венецуела не производи довољно било чега ни за саму себе.
Додатне грешке Чавез и Мадуро су начинили жестоким интервенционизмом у привреди – од присилних конфискација и експропријација земље до национализација предузећа. Некада је постојао еквилибријум – продају нафте и за те паре купе потребштине. Чавез је покренуо велике кампање градње станова и помоћи сиромашнима, што је одлично, али из прихода које су добили од нафте. Он је то могао да извуче јер су цене нафте вртоглаво расле. Након њега када је Мадруо дошао на власт, цене нафте су пале, изгубљен је приход а државне субвенције су настављене, сада већ из нереалних прихода. Ово је дакако само један од разлога пада Венецуеланске економије.
На све то, Венецуела скоро ништа ниеј уложила у ту нафтну индустрију, у осавремењивање, ремонте и слично. Ништа није учинила да подстакне друге привредне гране и поспеши извор. И на послетку – највећи купац њихове нафте су биле и остале САД – и сви су моглид а наслуте да ће САД то искористити против Венецуеле, али Мадуро баш ништа није учинио да на време потражи друге купце. Основне грешке крупног државног апарата и велику интервенцију државе у економији – у стваи апсолутно не постојање паве економије, плаћају жестоко ових дана.

Аљенде је дошао на власт у другом покушају и имао је негде око 40% гласова, лаи више од противника. Чиле је већ био држава са великим утицајем социјалистичке теорије економије. И то је добио преко разних економских саветника и “експерата” који су левичарским теоријама покушали да излече оболелу чилеанску економију. У ствари још од краха 1929 године, Чиле је имао државни протекционизам, дизање пореза и слично. Аљенде је у ствари већ затекао дириговану економију када је дошао. И наравно напрвио лошу дијагнозу – крив је капитализам. У ствари било је супротно, недостатак капитализма и слободног тржишта. Иако га ми овде деификујемо као дивног председника којег је смака зли диктатор – Аљенде је сам по себи био диктатор и кршилац и економских и људских права. Чланове своје партије организовао је у државне службе које су контролисале рад скоро свих фирми по Чилеу – слично “кризним штабовима” ДОС-а које ус окупирале свако иоле нормално предузеће у Србији после “5. октобра”. Свако предузеће у Чилеу ускоро је имало представника његове странке. Онда је кренуо са конфискацијама. Он не само да је био социјалиста, Аљенде је био и Маоиста. Био је изричито против сваке приватне својине. И уништио је економију за свега пар година. Наредио је замрзавање и смањивање цена. То је изазвало затварање прехрамбених индустрија, што је изазвало несташицу хране. Он је реаговао тако што је направио канцеларије за издавање тачкица за потребштине – коеј су биле вођене од стране његове странке. Тако не само што је уништио економију, већ је узурпирао и државу и људске слободе.
Понајгоре су били припадници “Револуционарног покрета левице” ултралевичарски покрет који се бавио припремом револуције и са којим је Аљенде направио партнерство. Зарад тог партнерства покушао је од Kубе да увезе оружје за тај покрет. Покушај је “проваљен” а многи Чилеанци су ово видели као велеиздају -наоружавати покрет који се бори против сопствене земље.
Аљенде ни мало ниеј био демократа – био је у сталном сукобу са конгресом, скупштином Чилеа. Његова странка никада ниеј успела да победи на изборима за конгрес и Аљенде је једноставно заобилазио конгрес и дезавуисао око 7000 одлука конгреса и врховног суда Чилеа.

Распад система кулминирао је убиствима привредника, сељака и фармера од стране левичара подржаних од Аљендеа. Једноставно би упадали ан фарме, отимаоли их и понекад убијали фармере са породицама, оптужујући их да су кривци за пропаст економије.
Једног дана, (уз помоћ са стране…читај: САД) конгрес је позвао војску да збаци Аљендеа. И дошао је Пиноче. О њему неки други пут. И ово веома подсећа на скорашња дешавања у венецуели…

Чиле подоста подсећа на Венецуелу, али остаје да видимо како ће се и шта догађати. Више није хладни рат и нема више комунизма, али ни супер сила. Надам се да ће то све страен увидети.

Иако се јасно виде грешке и Аљендеа и Мадура, Сад желе да свргну овог последњег. Русија се за сада супротставлај и видећемо како ће да се даље развије. Међутим, оно што је заључак је да је свако ковач своје среће. Немогуће је за све кривити Американце, ЦИА или Русе. Kао што ни Американци нису криви што су Аљенде и Мадуро упропастили економије својих земаља, тако ни Русија није крива што је Трамп победио у САД што тврди опозиција у САД. Некада треба сагледати сопствене грешке.
И не поновити их.

Александар Kиш, Патриот

1 КОМЕНТАР

  1. Само је фалило, да у контекст убаците Слободана Милошевића, наравно тако, да га упоредите са Аљендејем, Чавезом, Мадуром. У ствари, то сте већ урадили, само, ето, нисте га изричито навели. Типично.

Оставите одговор на Шабић Одустани од одговора

*