Aleksandar Kiš: Kriza u Venecueli

1

Možemo mi da volimo Madura i Aljendea a da mrzimo Guaida i Pinočea koliko hoćemo, i da krivimo sa manje ili više prava intervencionizam SAD i njihovo obaranje vlada, ali istina je istina ma šta mi želeli. Istina nije ono što želimo nego što jeste. Maduro i Aljende su dobrano izazvali ovo što se dešava i što im se desilo.

Maduro i Aljende imaju dosta toga zajedničkog, političkog i ponajviše ekonomskog. Maduro i Čavez pre njega načinili su osnovnu grešku u gradnji ekonomije – oslanjali su se isključivo na izvoz nafte kao izvor prihoda za svoju zemlju. Venecuela baš ništa drugo skoro ne izvozi osim te nafte. To se zove “prokletstvo prirodnog bogatstva”. Ranijim političkim elitama bilo je daleko jednostavnije da očas posla prodaju naftu i kupe u inostranstvu sve šta im treba – od kamiona do toalet papira. Venecuela ne proizvodi dovoljno bilo čega ni za samu sebe.
Dodatne greške Čavez i Maduro su načinili žestokim intervencionizmom u privredi – od prisilnih konfiskacija i eksproprijacija zemlje do nacionalizacija preduzeća. Nekada je postojao ekvilibrijum – prodaju nafte i za te pare kupe potrebštine. Čavez je pokrenuo velike kampanje gradnje stanova i pomoći siromašnima, što je odlično, ali iz prihoda koje su dobili od nafte. On je to mogao da izvuče jer su cene nafte vrtoglavo rasle. Nakon njega kada je Madruo došao na vlast, cene nafte su pale, izgubljen je prihod a državne subvencije su nastavljene, sada već iz nerealnih prihoda. Ovo je dakako samo jedan od razloga pada Venecuelanske ekonomije.
Na sve to, Venecuela skoro ništa niej uložila u tu naftnu industriju, u osavremenjivanje, remonte i slično. Ništa nije učinila da podstakne druge privredne grane i pospeši izvor. I na posletku – najveći kupac njihove nafte su bile i ostale SAD – i svi su moglid a naslute da će SAD to iskoristiti protiv Venecuele, ali Maduro baš ništa nije učinio da na vreme potraži druge kupce. Osnovne greške krupnog državnog aparata i veliku intervenciju države u ekonomiji – u stvai apsolutno ne postojanje pave ekonomije, plaćaju žestoko ovih dana.

Aljende je došao na vlast u drugom pokušaju i imao je negde oko 40% glasova, lai više od protivnika. Čile je već bio država sa velikim uticajem socijalističke teorije ekonomije. I to je dobio preko raznih ekonomskih savetnika i “eksperata” koji su levičarskim teorijama pokušali da izleče obolelu čileansku ekonomiju. U stvari još od kraha 1929 godine, Čile je imao državni protekcionizam, dizanje poreza i slično. Aljende je u stvari već zatekao dirigovanu ekonomiju kada je došao. I naravno naprvio lošu dijagnozu – kriv je kapitalizam. U stvari bilo je suprotno, nedostatak kapitalizma i slobodnog tržišta. Iako ga mi ovde deifikujemo kao divnog predsednika kojeg je smaka zli diktator – Aljende je sam po sebi bio diktator i kršilac i ekonomskih i ljudskih prava. Članove svoje partije organizovao je u državne službe koje su kontrolisale rad skoro svih firmi po Čileu – slično “kriznim štabovima” DOS-a koje us okupirale svako iole normalno preduzeće u Srbiji posle “5. oktobra”. Svako preduzeće u Čileu uskoro je imalo predstavnika njegove stranke. Onda je krenuo sa konfiskacijama. On ne samo da je bio socijalista, Aljende je bio i Maoista. Bio je izričito protiv svake privatne svojine. I uništio je ekonomiju za svega par godina. Naredio je zamrzavanje i smanjivanje cena. To je izazvalo zatvaranje prehrambenih industrija, što je izazvalo nestašicu hrane. On je reagovao tako što je napravio kancelarije za izdavanje tačkica za potrebštine – koej su bile vođene od strane njegove stranke. Tako ne samo što je uništio ekonomiju, već je uzurpirao i državu i ljudske slobode.
Ponajgore su bili pripadnici “Revolucionarnog pokreta levice” ultralevičarski pokret koji se bavio pripremom revolucije i sa kojim je Aljende napravio partnerstvo. Zarad tog partnerstva pokušao je od Kube da uveze oružje za taj pokret. Pokušaj je “provaljen” a mnogi Čileanci su ovo videli kao veleizdaju -naoružavati pokret koji se bori protiv sopstvene zemlje.
Aljende ni malo niej bio demokrata – bio je u stalnom sukobu sa kongresom, skupštinom Čilea. Njegova stranka nikada niej uspela da pobedi na izborima za kongres i Aljende je jednostavno zaobilazio kongres i dezavuisao oko 7000 odluka kongresa i vrhovnog suda Čilea.

Raspad sistema kulminirao je ubistvima privrednika, seljaka i farmera od strane levičara podržanih od Aljendea. Jednostavno bi upadali an farme, otimaoli ih i ponekad ubijali farmere sa porodicama, optužujući ih da su krivci za propast ekonomije.
Jednog dana, (uz pomoć sa strane…čitaj: SAD) kongres je pozvao vojsku da zbaci Aljendea. I došao je Pinoče. O njemu neki drugi put. I ovo veoma podseća na skorašnja dešavanja u venecueli…

Čile podosta podseća na Venecuelu, ali ostaje da vidimo kako će se i šta događati. Više nije hladni rat i nema više komunizma, ali ni super sila. Nadam se da će to sve straen uvideti.

Iako se jasno vide greške i Aljendea i Madura, Sad žele da svrgnu ovog poslednjeg. Rusija se za sada suprotstavlaj i videćemo kako će da se dalje razvije. Međutim, ono što je zaljučak je da je svako kovač svoje sreće. Nemoguće je za sve kriviti Amerikance, CIA ili Ruse. Kao što ni Amerikanci nisu krivi što su Aljende i Maduro upropastili ekonomije svojih zemalja, tako ni Rusija nije kriva što je Tramp pobedio u SAD što tvrdi opozicija u SAD. Nekada treba sagledati sopstvene greške.
I ne ponoviti ih.

Aleksandar Kiš, Patriot

1 KOMENTAR

  1. Samo je falilo, da u kontekst ubacite Slobodana Miloševića, naravno tako, da ga uporedite sa Aljendejem, Čavezom, Madurom. U stvari, to ste već uradili, samo, eto, niste ga izričito naveli. Tipično.

POSTAVI ODGOVOR

*