Александар Сергејевич Пушкин: Татјанино писмо Оњегину

0

Александар Сергејевич Пушкин био је руски књижевник. Многи га сматрају за најбољег руског пјесника и оца модерне руске књижевности. Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности популарне у западној Европи. Направио је стил који је мјешао сатиру, романтику и драму.

Колико једно писмо може учинити за љубав?
У наставку се присјетите искрене љубави Татјане према Оњегину, као и његовог одговора.

Татјанино писмо Оњегину

Пишем вам – шта бих знала боље?

И шта вам више могу рећи?

Сад зависи од ваше воље

Презрење ваше да л’ ћу стећи.

Ал’ ако вас мој удес худи

Бар мало троне и узбуди,

Ви ме се нећете одрећи.

Да ћутим ја сам прво хтела,

И за срамоту мојих јада

Не бисте знали ви ни сада,

Бар да се надам да сам смела

Да ћете опет к нама доћи

И да ћу бар и ретко моћи

У селу да вас видим нашем,

Да се веселим гласу вашем,

Да вам што кажем, па да затим

О истом мислим и да патим

Дане и ноћи дуге сама

Док не дођете опет к нама.

Ал’ особењак ви сте, знамо,

И тешка вам је селска чама,

А ми…ми ничим не блистамо,

Но искрено смо ради вама.

Што дођосте у наше село?

У степи, где мој живот траје,

Ја не бих срела вас зацело

И не бих знала патња шта је.

Смиривши бурне осећаје,

Можда бих једном (ко ће знати?)

По срцу нашла друга верна

И била бих му жена смерна,

А својој деци добра мати.

Други!…А’ не, ја ником не би’

На свету дала срце своје

Одувек тако писано је…

Небо је мене дало теби;

Мој живот сав је јемство био

Да ћу те срести измеђ’ људи;

Знам, бог је тебе упутио,

Мој заштитник до гроба буди…

У снове си ми долазио,

И невиђен си био мио,

Твој поглед ме је свуд прогањ’о,

У души давно глас оџвањ’о…

Не, није ми се сан то снио,

Јер чим си уш’о, ја сам знала,

Сва премрла и успламсала,

И рекла: он је ово био!

Ја тебе често слушах сама;

Говорио си са мном једном

Кад просјаку помагах бедном

И када блажих молитвама

Буру и јад у срцу чедном.

Зар ниси ти и оног трена,

О привиђење моје драго,

Промак’о кроз ноћ као сена,

Над узглавље се моје саг’о

И шапнуо ми речи наде

Љубави пуне и искрене?

Ко си ти? Чувар душе младе

Ил’ кобни дух што куша мене

Утишај сумње што ме гуше.

Можда су све то сање моје,

Заблуде једне младе душе,

А сасвим друго суђено је…

Нек буде тако! Што да кријем?

Милости твојој дајем себе,

Пред тобом сузе бола лијем

И молим заштиту од тебе…

Помисли: ја сам овде сама

И никог нема да ме схвати,

Сустајем и мој ум се слама,

А немо моје срце пати.

Чекам те: наде глас у мени

Бар погледом оживи једним,

Или из тешког сна ме прени

Прекором горким и праведним.

Заврших! Да прочитам стрепим…

Од стида више немам даха…

Ал’ ваша част ми јемчи лепим

И предајем се њој без страха…

Писмо Оњегина Татјани

Знам, разјашњење тужне тајне

Дубоко ће вас увредити.

Какав ће презир племенити

Изрећи ваше очи сјајне!

Шта хоћу? С каквом жељом кобном

Отворићу вам срце своје?

Каквом ће сад весељу злобном

Повода дати писмо моје.

Када је у вашем срцу чедном

Нежности искру спазих једном.

Да верујем јој нисам смео;

Навици нисам дао маха,

Слободу празну нисам хтео

Да изгубим пун чудног страха.

Још једно нас је раставило…

Несрећни Ленски тад је пао…

Од свега што је срцу мило

Срце сам тада отргао;

Невезан ничим, ја сам затим

Мислио да слобода може

Да надокнади срећу: Боже!

Како погреших, како патим!

Не, да вас виђам, да вас пратим.

Да сваки осмех, поглед хватам

На вашем лицу и да патим,

Ваш глас да слушам и да схватим

Свом душом својом ваше чари

И савршенства од свих већа.

Да премирем крај вас у ствари,

И да се гасим… то је срећа!

А ја сам лишен свега тога;

Због вас ја лутам светом грубим;

Сваки је час живота мога

Драгоцен, а ја залуд губим

Већ ионако тешке дане

Судбином горком одбројане.

Мој век ће скоро да се скрати;

Ал’ да бих био жив, у свести,

Ја сваког јутра морам знати

Да ћу вас током дана срести…

Бојим се да се плаше

Од моје молбе очи ваше

Ко од лукавства које кујем…

И гневни прекор ја већ чујем.

Да знате како страшно боли

Љубавном жеђи бити морен,

У мом срцу које воли

Гушити немир страшћу створен!

Ја жудим да крај ваших ногу

Са сузама и болом слијем

Сву љубав, молбе, све што кријем;

И све сто још изрећи могу!

А место тог, хладноћом лажном

И реч и поглед ја оружам.

Говорим с вама о неважном

И весео вам осмех пружам!…

Да противим себи, страсти,

Више у моћи није мојој.

Реших: у вашој ја сам власти

И предајем се судби својој.

Како се претпоставља, роман у стиховима ” Евгеније Оњегин “ Пушкин је започео са писањем 1823. године, а 8 година након тога га је завршио. Првобитно је излазио у дијеловима, односно пјевањима, а у једном тому је први пут објављен 1833. године, па се та година често наводи као прва година издања романа ” Евгеније Оњегин “.

Пише: Бука

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*