Андреј Фајгељ: Коме сметају дечији кампови?

1

У свету су кампови за децу и младе уобичајени, од САД до Русије. У не тако давној прошлости, тако је било и у Србији, али су данас скоро потпуно ишчезли.

Тачније, у овој деценији појавила су се само два извиђачка дечија кампа, са по пар десетина деце, у нашој земљи од седам милиона становника. Да ствар буде још чуднија, и та два изузетка су наишла на најстрожије осуде јавности, а затим и полицијске забране, без икаквог законског основа.

Први је био Светолазаревски православни омладински камп на Кучајским планинама. Њега је 2014. године напао таблоид Блиц, помпезним насловима: „Скандалозно: Екстремисти уче децу да пуцају“ и „Спавање у пећинама, склекови и ‘калашњикови’: Секта на Кучајским планинама спрема децу за рат“. Противно закону, била су приказана и лица деце.

Радило се о тешком случају обмањивања јавности и изазивања панике: калашњикови нису ни постојали. Ипак, полицијска рација је по хитном поступку затворила камп, а деца и родитељи су прошли вишемесечну тортуру полицијског ислеђивања и надзора социјалних служби. Истрага је на крају утврдила да се радило о уобичајеним извиђачким активностима, без иједног елемента кривичног дела, али о томе јавност није обавештена, нити су оштећени добили било какво извињење или одштету.

Истоветну судбину је ових дана доживео и други, Омладинско-патриотски камп на Златибору. Поново је најпре ударио Блиц: „Уче да ратују: Тинејџери ‘наоружани до зуба’трче по Златибору у војном кампу по угледу на Путинову омладину“.

Вест је поново била лажна: од оружја није било ни трага. Полиција је „због узнемирења јавности“ спровела поноћну рацију, не да би затворила провокаторски Блиц, већ сасвим недужни камп.

Игром случајa, моја породица се исте ноћи вратила са поменутог Светолазаревског кампа, са најлепшим утисцима. Деца су проводила дане у нетакнутој природи и правом другарству, без геџета. Дан је почињао и завршавао заставом, химном и молитвом. Умивали су се у потоку, радили фискултуру, спремали шаторе, прали своје суђе и веш. Учили су извиђачке вештине и певали уз логорску ватру. Чак смо једну ноћ спавали у шуми, у бивацима које смо сами подигли. Све то уз велику љубав волонтера и монахиња манастира Нови Стјеник. Нисам могао да верујем да је могућа таква дисциплина без присиле.

 

andrej.fajgelj.com

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*