АРХИЕПИСКОП АТИНСКИ: „Где год се чује глас грчке цркве биће – Косово је Србија“

1

Aрхиепископ атински и целе Грчке Јеронимус II изјавио је да су Косово и Метохија “српски Aкропољ”.

Осим тога, он је навео да ће се “где год да се глас Грчке православне цркве чује, а чује се далеко и веома је утицајан, понављати да је КиМ српска и да су све светиње на КиМ српске”.

Aрхиепископ Јеронимус је то изјавио на састанку са српским министром одбране Aлександром Вулином који се налази у званичној посети Грчкој.

Из Министарства одбране наводе да се Вулин том приликом Вулин захвалио Грчкој православној цркви на подршци коју пружа очувању српског идентитета и православља на КИМ.

„Када Грчка православна црква овако дубоко и добро разуме која је суштина наше борбе, онда можемо бити сигурни да ћемо имати велику и широку подршку у читавом грчком народу“, рекао је Вулин.

1 КОМЕНТАР

  1. ГРЧКИ РАТ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 1821-1829.

    Слабљење турске империје крајем 17. и 18. века највише су на својој кожи осетили поробљени православни народи на Балкану.

    Ипак, у Османском Цаству Грци су – још од пада под турску власт у 15. веку – били међу најповлашћенијим поданицима: имали су верску слободу и свог патријарха, четири положаја у високој државној служби и такорећи монопол средоземне трговине уз помоћ своје велике трговачке флоте. И управо толика слобода и моћ утицале су на Грке да пожеле и више, увећали су њихово осећање неправде и подсећале их на ранију славу.

    Покрет за независност потекао је из богатих трговачких заједница раштрканих по обалама и острвима Средоземног мора, од трговаца који су располагали са 600 бродова и посадом од 17.000 морнара. У Цариграду су Грци управљали Фанаром (пословном четврти) и снабдевали бројне султанове управнике. У Одеси, на Црном мору, у Русији, Грци су 1814. године образовали тајно удружење Хетерију које је припремало револуцију. Постепено је изграђена тајна мрежа по лукама и острвима која је повезивала грчке заједнице у тежњи за истим циљем – слободом.

    Године 1821. за војног заповедника покрета постављен је Александар Ипсиланти, генерал грчког порекла који је био у руској служби. Изгледало је да је дошао згодан тренутак, јер је султан био заузет побуном јањинског паше који је покушавао да у Албанији успостави властиту династију. Ипсиланти је позвао Грке на устанак марта 1821, а архиепископ из Патраса је упутио апел за независност. Кампања је рђаво вођена, па се није добила очекивана спољна помоћ од Русије. Турски јаничари су лако скршили устанак у Влашкој (Ипсиланти је у марту 1821. са једним одредом хетериста прешао из Русије у Влашку и Молдавију у којима је пре тога избио народни устанак). На мору, по острвима и на Пелопонезу настављен је огорчени герилски рат који Турци нису могли да угуше.

    Почетком 1822. цео Пелопонез је био у грчким рукама и представници устаничких крајева су на састанку у Епидаурусу прогласили независност грчког народа. Народна скупштина, којом је председавао Александар Маврокордат, изгласала је први грчки устав сећајући се с одушевљењем демократије класичних времена. Сурово се светећи за своје поразе, Турци су заузели острво Хиос и са свирепом окрутношћу осветили се беспомоћном становништву – 23.000 људи је поубијано, а 47.000 одведено у ропство.

    Ситуација се изменила кад су се умешале моћна египатска војска и морнарица. Способни и бескрупулозни Мехмед Алија, албански муслиман, који је раније био сакупљач пореза, трговац дуваном и заповедник албанског дела османске војске, недавно је избацио Турке из Египта и прогласио се за тамошњег пашу. Сада је нудио султану своју способну војску и морнарицу да савлада Грке, у замену за Крит и области Сирије и Палестине.

    Египатска војска је брзо заузела Пелопонез док је флота загосподарила Егејским морем. Европско мнење је било запрепашћено када је открило да се стотине Грка продају као робље по пијацама Каира, али међусобно ривалство европских сила и уверење да „законита“ владавина мора да се одржава по сваку цену спречавали су свако заједничко деловање. И Аустрија и Велика Британија су остале врло подозриве према руским тежњама на Балкану. Цар Александар није желео да увреди две тако моћне државе.

    За разлику од њихових властодржаца, из целе Европе демократе и родољуби су похрлили у помоћ грчкој борби. Велики песник Бајрон придружио се Маврокордату у Мисолунгију у којем је умро од грознице два месеца касније (1824).

    Од села до села, египатска војска је гасила пламен грчке независности. Мисолунги је пао 1826. Годину дана касније Атина је била присиљена на предају. У грчким рукама је остало само неколико острва на којима је устанак и почео шест година раније.

    Грци су на крају успели да остваре независност јер су им притекле у помоћ европске силе. Позив је упутио Џорџ Канинг, британски министар спољних послова, који је у Грчкој видео прадомовину европске цивилизације. Француска је прихватила позив из наклоности, Русија између осталог и зато што је желела да постигне аутономију за Србију, док Аустрија и Пруска нису биле заинтересоване да подржавају побуну против „законитих“ власти, па макар то била и турска власт.

    Споразумом у Лондону (јула 1827) Велика Британија, Француска и Русија су се сложиле да успоставе мирну поморску блокаду источног Медитерана, Дарданела и Пелопонеза како би наметнуле Грцима и Турцима примирје. Турска и египатска флота под командом Мехмед Алијиног посинка Ибрахима су биле укотвљене у водама око Наварина, а удружена британско-француско-руска флота под командом британског адмирала Кодрингтона је допловила до њих. Двадесетог октобра 1827. ова ситуација, која је планирана само као мирна поморска блокада, испаљивањем топовског хица са једног турског брода претворила се у оружани сукоб. Хитац је испаљен ненамерно, непажњом једног турског морнара, али су савезници ово протумачили као непријатељски чин и у наваринској луци планула је трочасовна поморска битка. Надмоћнија британско-француско-руска флота ефикасном топовском паљбом нанела је тежак пораз турско-египатској флоти. Савезници су потопили 57 турских и египатских бродова, а да нису изгубили ниједан брод. Након битке код Наварина љуто увређени султан прекинуо је дипломатске односе са Великом Британијом, Француском и Русијом, а следеће, 1828. године, избио је рат између Русије и Турске. Грци су своју слободу дуговали неспретности једног турског морнара.

    Руска војска је нападала на Кавказу и Дунаву. Руси су 1829. ушли у Једрене и султан је био присиљен да моли за мир. Мировним споразумом у Једрену (1829), између осталог, дошло је и до признавања грчке независности, готово узгред, и то само делимично, јер нова држава је обухватала само Пелопонез, јужни део грчког копна и неколико острва. Круна ове мале државе је 1832. понуђена баварском принцу, који је постао грчки краљ Ото I.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*