Бахати београдски таксиста: Заробио туристу из Либана у ауту све док није добио 9000 дин за вожњу!

0

Госту из Либана пресео је предиван викенд у Београду када му је такиста за вожњу од Бетон хале до Метропола тражио 9.000 динара, а пошто је овај одбио да плати толико, закључао га и претио док није добио тражени кеш

Позвани смо у Београд на прославу 40. рођендана мог доброг пријатеља. Увек сам желео да посетим Србију, али никад нисам имао прилику. Дошли смо из свих крајева света како бисмо тог викенда присуствовали слављу у Београду. Овако своју причу почиње Kамал Ел Зеин из Либана, који је недавно био гост српске престонице, и који би из Београда понео само најлепше успомене да није имао посла са овдашњим таксистима. Ево шта он каже о томе шта му се догодило:

По доласку у Београд скупили смо се на вечери. У питању је био веома леп ресторан, један од многих у низу на реци. Предиван поглед, одлична атмосфера, дивна храна. Један од конобара био је изузетно гостољубив, објашњавајући нам свако јело које је дошло на сто, узимајући у обзир све наше захтеве у вези са ограничењима око хране (ја не једем свињетину). Српска храна је заиста изузетна.

Након што се завршила једна од најбољих вечера у мом животу, договорили смо се да дружење наставимо у клубу и доживимо ноћни живот у Србији. Рекао сам пријатељима да ћу прво отићи у хотел да покупим своју девојку и наше остале пријатеље који су тек пристигли у Београд(а не знају пут), а да ћу им се потом придружити у клубу. Била је поноћ када сам изашао из ресторана у Бетон хали на реци. Посматрао сам људе, атмосферу и слушао музику. Сећам се да сам помислио како је ово град у ком бих сигурно могао да живим. Време је било дивно, дувао је свеж поветарац, а ја сам осећао животни ентузијазам.

Дошао сам до краја тротоара и наишао на таксисте који су стајали у групицама, пушили и ћаскали. Паркинг таксија био је на крају прилично дугачког празног паркиралишта кроз које је требало проћи на путу до главне улице. Махнуо сам једном возачу који је одмах дошао и ушли смо у кола. Возач таксија био је стар око 23-25 година, висок, тамноплава коса. Носио је кратки шорц, стару тамну мајицу и јапанке. Kола су била стари караван, модел можда их 80-их, „тојота“ највероватније. Пун разбацаних ствари. Kола су била црне или тамноплаве боје.

Ушао сам играјући се с телефоном и рекао возачу да вози у хотел Метропол. Убацио је у рикверц и агресивно нагазио на гас. Мотор старих кола је заурлао а ми смо ушли у рикверц брзином од скоро 120 километара на час! Да будем искрен, не плашим се брзине, па сам се насмешио, завртео главом и помислио како је возач луд! Изгледа да Срби возе као и Либанци!

Изашли смо на главни пут, а возач се нагнуо према мени и питао ме одакле сам. Рекох да сам из Либана. Онда ме је питао да ли сам муслиман! Ја јесам муслиман, али сам предосетио да би требало да кажем да нисам! Тако сам и рекао. Он рече, добро. Хоћеш девојке? Рекох, не хвала, идем по своју девојку. Онда ме је погледао и питао да ли сам педер. Рекох да нисам. Он рече, добро. Мрзим муслимане и педере!

Било ми је већ непријатно док је јурио улицама. Желео сам кроз прозор да посматрам лепи град и ноћни живот, али сам осећао да са овим човеком треба да будем на опрезу. Онда је приметио: леп сат, колико си га платио… па сам склонио руку и рекао да не знам. Хоћу да стигнем у хотел брзо. Он је почео да прича о ноћном животу у Београду, секс, дрога, ја сам ћутао.

Покушавао сам да пратим пут и видим да ли идемо у добром правцу. Ухватила ме је нервоза. Нисам желео да завршим негде другде! Kоначно смо стигли до хотела, он се зауставио уз коловоз и притиснуо дугме на таксиметру… 9.000 динара! Толико морам да платим! Хаха, гласно сам се насмејао и рекао, ма хајде, човече! Дошли смо за 400 динара, шта је ово, ког ђавола? Даћу ти 500. Посегао сам у џеп, извадио 500, дао му, кренуо руком да отворим врата и изађем. У делићу секунде он се окренуо ка својим вратима и почео да виче. Нисам видео шта ради руком и помислио сам да ће узети неки пиштољ или нож да ми прети. Закључавао је врата! Закључао их је и нагазио на гас кроз црвено светло на семафору. Брзо нас је одвезао даље од хотела док је викао на српском и енглеском.

Почео сам и ја да вичем да се заустави, да ћу да платим, па се он нагло зауставио и рекао, ’ајде, плати, плати, плати! Извадио сам 2.000 динара из џепа (кад путујем, обично не носим новчаник и готовину носим у џепу фармерки), дао му новац, рекао да је то више него довољно и покушао да отворим врата. Опет исто, нагазио је гас, вика, све. Сад је ушао у неку мрачну споредну улицу. Никог у близини, ја у све већој паници! Опет сам викао на њега да се заустави, опет је закочио, ја сам извадио још 2.000 динара, гледајући могу ли да уочим где је брава за кола. Овог пута сам брзо зграбио браву, откључао кола, изашао и почео да трчим, мислећи како овај ваљда неће оставити кола на сред улице како би трчао за мном, а већ је узео 6.500 динара!

Изненадио сам се кад је изашао из кола, оставио врата отворена на сред улице, почео да трчи и виче за мном. Улица је била мрачна и дугачка, тако да сам морао да станем и да узвратим виком… бацио сам му још 2.000 и рекао: ради шта хоћеш, то је све што имам. Онда се зауставио и рекао да је у реду… за тебе, брате, попуст!

Почео сам да трчим и сигурно стигао до хотела. Помислио сам да сам управо купио свој живот за 9.000 динара и да ништа није вредно тога да ме неко избоде или повреди!

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*