Bahati beogradski taksista: Zarobio turistu iz Libana u autu sve dok nije dobio 9000 din za vožnju!

0

Gostu iz Libana preseo je predivan vikend u Beogradu kada mu je takista za vožnju od Beton hale do Metropola tražio 9.000 dinara, a pošto je ovaj odbio da plati toliko, zaključao ga i pretio dok nije dobio traženi keš

Pozvani smo u Beograd na proslavu 40. rođendana mog dobrog prijatelja. Uvek sam želeo da posetim Srbiju, ali nikad nisam imao priliku. Došli smo iz svih krajeva sveta kako bismo tog vikenda prisustvovali slavlju u Beogradu. Ovako svoju priču počinje Kamal El Zein iz Libana, koji je nedavno bio gost srpske prestonice, i koji bi iz Beograda poneo samo najlepše uspomene da nije imao posla sa ovdašnjim taksistima. Evo šta on kaže o tome šta mu se dogodilo:

Po dolasku u Beograd skupili smo se na večeri. U pitanju je bio veoma lep restoran, jedan od mnogih u nizu na reci. Predivan pogled, odlična atmosfera, divna hrana. Jedan od konobara bio je izuzetno gostoljubiv, objašnjavajući nam svako jelo koje je došlo na sto, uzimajući u obzir sve naše zahteve u vezi sa ograničenjima oko hrane (ja ne jedem svinjetinu). Srpska hrana je zaista izuzetna.

Nakon što se završila jedna od najboljih večera u mom životu, dogovorili smo se da druženje nastavimo u klubu i doživimo noćni život u Srbiji. Rekao sam prijateljima da ću prvo otići u hotel da pokupim svoju devojku i naše ostale prijatelje koji su tek pristigli u Beograd(a ne znaju put), a da ću im se potom pridružiti u klubu. Bila je ponoć kada sam izašao iz restorana u Beton hali na reci. Posmatrao sam ljude, atmosferu i slušao muziku. Sećam se da sam pomislio kako je ovo grad u kom bih sigurno mogao da živim. Vreme je bilo divno, duvao je svež povetarac, a ja sam osećao životni entuzijazam.

Došao sam do kraja trotoara i naišao na taksiste koji su stajali u grupicama, pušili i ćaskali. Parking taksija bio je na kraju prilično dugačkog praznog parkirališta kroz koje je trebalo proći na putu do glavne ulice. Mahnuo sam jednom vozaču koji je odmah došao i ušli smo u kola. Vozač taksija bio je star oko 23-25 godina, visok, tamnoplava kosa. Nosio je kratki šorc, staru tamnu majicu i japanke. Kola su bila stari karavan, model možda ih 80-ih, „tojota“ najverovatnije. Pun razbacanih stvari. Kola su bila crne ili tamnoplave boje.

Ušao sam igrajući se s telefonom i rekao vozaču da vozi u hotel Metropol. Ubacio je u rikverc i agresivno nagazio na gas. Motor starih kola je zaurlao a mi smo ušli u rikverc brzinom od skoro 120 kilometara na čas! Da budem iskren, ne plašim se brzine, pa sam se nasmešio, zavrteo glavom i pomislio kako je vozač lud! Izgleda da Srbi voze kao i Libanci!

Izašli smo na glavni put, a vozač se nagnuo prema meni i pitao me odakle sam. Rekoh da sam iz Libana. Onda me je pitao da li sam musliman! Ja jesam musliman, ali sam predosetio da bi trebalo da kažem da nisam! Tako sam i rekao. On reče, dobro. Hoćeš devojke? Rekoh, ne hvala, idem po svoju devojku. Onda me je pogledao i pitao da li sam peder. Rekoh da nisam. On reče, dobro. Mrzim muslimane i pedere!

Bilo mi je već neprijatno dok je jurio ulicama. Želeo sam kroz prozor da posmatram lepi grad i noćni život, ali sam osećao da sa ovim čovekom treba da budem na oprezu. Onda je primetio: lep sat, koliko si ga platio… pa sam sklonio ruku i rekao da ne znam. Hoću da stignem u hotel brzo. On je počeo da priča o noćnom životu u Beogradu, seks, droga, ja sam ćutao.

Pokušavao sam da pratim put i vidim da li idemo u dobrom pravcu. Uhvatila me je nervoza. Nisam želeo da završim negde drugde! Konačno smo stigli do hotela, on se zaustavio uz kolovoz i pritisnuo dugme na taksimetru… 9.000 dinara! Toliko moram da platim! Haha, glasno sam se nasmejao i rekao, ma hajde, čoveče! Došli smo za 400 dinara, šta je ovo, kog đavola? Daću ti 500. Posegao sam u džep, izvadio 500, dao mu, krenuo rukom da otvorim vrata i izađem. U deliću sekunde on se okrenuo ka svojim vratima i počeo da viče. Nisam video šta radi rukom i pomislio sam da će uzeti neki pištolj ili nož da mi preti. Zaključavao je vrata! Zaključao ih je i nagazio na gas kroz crveno svetlo na semaforu. Brzo nas je odvezao dalje od hotela dok je vikao na srpskom i engleskom.

Počeo sam i ja da vičem da se zaustavi, da ću da platim, pa se on naglo zaustavio i rekao, ’ajde, plati, plati, plati! Izvadio sam 2.000 dinara iz džepa (kad putujem, obično ne nosim novčanik i gotovinu nosim u džepu farmerki), dao mu novac, rekao da je to više nego dovoljno i pokušao da otvorim vrata. Opet isto, nagazio je gas, vika, sve. Sad je ušao u neku mračnu sporednu ulicu. Nikog u blizini, ja u sve većoj panici! Opet sam vikao na njega da se zaustavi, opet je zakočio, ja sam izvadio još 2.000 dinara, gledajući mogu li da uočim gde je brava za kola. Ovog puta sam brzo zgrabio bravu, otključao kola, izašao i počeo da trčim, misleći kako ovaj valjda neće ostaviti kola na sred ulice kako bi trčao za mnom, a već je uzeo 6.500 dinara!

Iznenadio sam se kad je izašao iz kola, ostavio vrata otvorena na sred ulice, počeo da trči i viče za mnom. Ulica je bila mračna i dugačka, tako da sam morao da stanem i da uzvratim vikom… bacio sam mu još 2.000 i rekao: radi šta hoćeš, to je sve što imam. Onda se zaustavio i rekao da je u redu… za tebe, brate, popust!

Počeo sam da trčim i sigurno stigao do hotela. Pomislio sam da sam upravo kupio svoj život za 9.000 dinara i da ništa nije vredno toga da me neko izbode ili povredi!

Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*