БИВШИ ДИРЕКТОР ИМТ-а: Знало се зашто се слави 1. мај

0

Радослав Радовић (83),бивши директор некада чувеног гиганта – ИМТ, о томе како је чак 12.500 радника у 12 фабрика обележавало 1. мај. Трактори и пољо-машине ишли у цео свет, плате и регрес уплаћивани на време

Државни празници попут 1. маја и 29. новембра били су подстицај радницима у свим фабрикама за већу, па и рекордну производњу. Жеља свих била је да се у част празника што више произведе. Најбољи радници бивали су јавно похваљени и награђивани, и на тај начин мотивисани и стимулисани за рад. Водили смо рачуна о свему. Јер, само коректан однос између радника и послодаваца ствара „здраву климу“ у колективу и подстиче производњу.

Овако за „Новости“ говори Радослав Радовић (83), некадашњи директор београдске Индустрије машина и трактора (ИМТ), уз чије име обавезно иде и крилатица – „тракторска легенда“. Док је био на челу ове фабрике, од октобра 1970. до краја 1986. године, ИМТ је запошљавао 12.500 радника у 12 фабрика од Књажевца и Бољевца, преко Београда до Славонског Брода. У том периоду трактори и пољопривредне машине са производних трака ИМТ „покориле“ су тржиште на свим континентима, а предузеће с правом важило за моћног, светског гиганта. У том златном периоду ИМТ, запослени су са еланом обављали радне задатке, плате и регрес исплаћивани су им на време, а о могућим одредиштима где ће провести слободне празничне дане размишљали су месецима унапред.

– Последњих десетак дана априла, радници су се увелико припремали за кратак одмор и прославу Празника рада – присећа се Радовић. – Увелико су размишљали где ће за 1. мај, „трагали“ за најбољим местом за уранак, одлучивали да ли да отпутују код родбине или пријатеља… Било је и оних који су остајали да раде, јер због непрекидности процеса производње, на пример, пећи у ливници нису могле да стану. Радници који су остајали да раде, били су адекватно и плаћени за прековремени, ноћни и рад за државни празник. Али, када је реч о ИМТ, више од 80 одсто радника за 1. мај се одмарало.

Док прелистава једну од фото-монографија фабрике у којој је провео цео радни век, у чијем стварању и успону је учествовао и, као пензионер, нажалост, доживео њен крах и суноврат, наш саговорник упоређује раднички живот некад и сад. Говори с паузама, тихо, али из његових речи, ипак, истовремено одзвањају и туга и јед.

– Радник је данас готово роб – наставља Радовић. – Тако је и у Србији и у земљама насталим на рушевинама социјалистичке Југославије. Радник је потпуно обесправљен, објективно нема никаква права, зачас може да добије отказ, непрекидно страхује за своје радно место. Пре 30-40 година није било тако. Радници су тада имали много већа права. Мислим, наравно, на оне који су савесно извршавали и испуњавали радне обавезе.

Свом незавидном садашњем статусу, радници су, како прича наш саговорник, на неки начин и сами допринели.

– Дозволили су да буду разједињени и „разбијени“ у многобројним синдикатима, а у ствари, раднике може да заштити само јак, организован, моћан синдикат – говори Радовић. – Радницима у Србији данас је најпотребније и најважније да изаберу јединствен, прави синдикат и да кроз ту организацију почну да делују. Друге нема. А, треба да се организују тако да се радник заштити, да му буде боље, да их се послодавци помало прибојавају, али и да свако ради свој посао како би свима било боље.

Да добар и савестан радник буде добро заштићен, по речима нашег саговорника, интерес је и мудрих послодаваца.

– Они би требало да учине оно што Запад ради већ 100 година: да схвате да су права послодаваца и радника ствар договора, а никако принуде и силе – каже Радовић. – У тим односима не сме да има ни трунке силе, јер то не води ничему добром. Седамдесетих сам био у Детроиту, баш у време када се после три месеца окончао штрајк радника аутомобилске индустрије. Постизање договора и заједничког интереса, три дана су славили и радници и послодавци.

Као, како сам о себи каже, „човек индустрије, заљубљен у производњу и стручне, квалификоване раднике“, наш саговорник верује да ни радници ни послодавци не треба да забораве две чињенице: колико су за њихове односе важни јак синдикат и занатски образован кадар.

– У развијеном капитализму, о коме често говоримо и ком, на концу, тежимо, синдикат је моћна ствар – каже Радовић. – Уз њега и добро обучен радник. Ми тренутно немамо школе за стварање квалитетног, доброг радничког кадра. А, без таквих радника нема индустрије. За то су нам потребне стручне, занатске школе. Само тако ћемо оживети производњу, подићи радника и Србију на ноге.

ОЖИВЕТИ ПРОИЗВОДЊУ

– Суноврат моћне привреде Србије почео је у време Слободана Милошевића, а дотучена је лошим, криминалним приватизацијама двехиљадитих година – каже наш саговорник. – Да ли незнањем или наредбом, ДОС је почео убрзано уништавање наше индустрије. Но, данас, и после свега, има наде за њену обнову. Још имамо расположиве производне капацитете који нису застарели, још имамо зрелог, искусног кадра који уз помоћ младих, за две-три године може да оживи индустрију у Србији. То нам је једини спас.

БЕСПЛАТАН ОБРОК

– Неспорно је да сам директор ИМТ био у социјалистичкој Србији, али сам све о добром односу радника и послодавца учио на Западу, будући да се развијени капитализам брзо прилагођавао хуманизму – открива нам Радовић. – У ИМТ сам, из Италије, Америке, Енглеске, покушао да уведем све то што је добро за радника. Учећи у свету увек сам предлагао хуманитарне пројекте за наше запослене. ИМТ је био прва фабрика у Београду која је увела бесплатан оброк радницима без обзира на то у којој смени раде. Било је то време ограничених новчаних могућности, али о томе су се сви запослени најпре изјаснили анкетом, а потом се и договорили синдикат и надлежне партијске, градске и државне организације.

ЧИСТ ЗЛОЧИН

– Оно што се догодило ИМТ-у је – чист злочин – каже Радовић. – Када је 2007. у новинама објављен тендер за продају ИМТ-а, рекао сам надлежнима да ћу уместо једног евра за колико су тада продата нека предузећа, за ИМТ дати пет долара, подићи га за две године и вратити држави, јер ми ништа не треба – власти нису услишиле мој предлог. А, тада је за ИМТ, верујте ми, имало још наде.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*