Бивши вехабија из БиХ: До рата смо живели у нормалној комунистичкој породици

0

Власти у Босни и Херцеговини не чине ништа како би особама које су биле изложене утицају радикалних исламиста помогле у настојањима да се тога ослободе и поново се уклопе у друштво из којега су били изоловани због екстремистичке индоктринације, тврди Дино Печенковић, некадашњи припадник заједнице радикалних исламиста-вехабија, чије је седиште било у Горњој Маочи, код Брчког.

У опширној исповести коју је, у документарцу намењеном ТВ емитовању, у петак објавила Балканска истраживачка мрежа (БИРН БиХ) , Печенковић је први пут детаљно испричао како је доспео у редове екстремиста и какве трауме је доживео, а за све криви оца и мајку тврдећи да су га они навели на тај пут.

Печенковићево име постало је познато након што је Мевлид Јашаревић, држављанин Србије, али такође припадник вехабијске заједнице у Маочи, у октобру 2011. напао амбасаду САД-а у Сарајеву.

Због тог напада Јашаревић правоснажно осуђен на 15 година затвора, а Печенковић је ухапшен, јер се испоставило како га је управо он, на дан напада, из Маоче довезао у Сарајево.

Током тромесечног притвора у потпуности је, како каже, сарађивао с истражитељима и против њега никада није подигнута никаква оптужница.

Он каже да му је отац наложио да Јашаревића одвезе у Сарајево и изричито тврди како није могао ни наслутити на шта се Јашаревић спрема када га је возио у град где ће овај касније извести терористички напад. Печенковић тврди да је очева одговорност и то што је уопште доспео у Горњу Маочу.

Он прича да је до почетка рата живео у „нормалној комунистичкој породици“ у којој се верска припадност уопште није изражавала, а да су верници постали када и већина осталих, односно када је почео рат у БиХ.

„Почело се постити, рамазан и то је то“, каже једноставно Печенковић кога је после рата отац послао у верску школу.

Међутим, кључни преокрет збива се око 2000. године када у Бихаћ, у којем су живели, стиже Нусрет Имамовић, вођа вехабијске заједнице из Горње Маоче, који ће 2014. отићи у Сирију заједно са породицом и тамо се прикључити тероростичкој организацији Фронта ал-Нусра.

Управо под Имамовићевим утицајем, тврди данас Печенковић, његов отац доноси одлуку да се цела породица из Бихаћа пресели у Маочу.

У тој изолованој заједници затвореној за странце сви су били подвргнути радикализацији.

На оца, мајку и двојицу браће то је дефинитивно имало утицаја, али Печенковић каже да је он према свему томе стално био сумњичав због чега га је отац прогласио „неверником“ и забранио му да борави у истој соби са двојицом браће.

Године 2013. збива се нови преокрет, када отац нестаје, а мајка тврди да је отишао да ради у Аустрију. Мајка потом од њега тражи да извади документа за браћу како би добли пасоше, а затим и њих троје нестаје. Мајка му се, каже Дино, потом јавила из Турске.

Одмах му је, каже, било јасно да се заправо спремају у Сирију. „Да сам знао, некако би их спречио“, каже данас.

Према подацима безбедносних агенција у БиХ, најмање 250 држављана БиХ отишло је на ратишта у Сирији и Ираку како би се тамо придружили исламистичким екстремистима.

Дино се касније са породицом чуо једном месечно, а летос је сазнао да му је погинуо млађи брат (18), а после два месеца и отац.

Обојица су се борили у редовима исламистичких терориста. Харун је постао ратник са 15 година, а са 18 година убиле су га курдске снаге.

„Њему (Харуну) то је све било смешно. Оженио се са 16 година и добио сина са 18. И ето, летос (2017) је погинуо“, каже Дино који тврди како не зна шта му је с мајком и другим братом, јер с њима нема никаквог контакта.

За смрти својих најближих криви оца и мајку, али и државу БиХ тврдећи да су државне власти морале да сприче одлазак на страна ратишта.

„Екстремизам ми је уништио породицу, а држава ништа није учинила да то спречи“, каже Дино.

Тврди како од државе није добио никакву помоћ не би ли се интегрисао у друштво и наставио с нормалним животом.

Држава му није понудила никакву егзистенцију па он, као сви и бивши радикали у БиХ, сада функционишу као нека врста „ванземаљаца“, како сам каже.

„Ова наша држава само узима, ништа не даје“, закључио је Печенковић наводећи како се на крају ипак сам снашао, оженио се,и сад „слаже коцкице“ свог живота.

Професор Факултета за криминалистку при сарајевском универзитету Јасмин Ахић тврди да, упркос спремности да се суочи с проблемом радикализма, власти у БиХ још немају одговор на то како ефикасно подстаћи процес дерадикализације јер није понуђен одговарајући модел који би одговарао специфичностима земље.

 

Уместо тога, сматра он, у БиХ се примењују методе попут оних у Француској и Великој Британији.

„Држава мора да нађе програме како би ти људи поново постали део друштва“, казао је Јахић указујући на проблем „етикетираних“ екстемиста, који након одслужења затворске казне заправо уопште не могу да нађу посао, нити да се уклопе.

Пред Судом БиХ до сада су процесуирана 22 повратника са сиријско-ирачких ратишта, којима је укупно изречено нешто мање од 40 година затвора. Највише је казни до године дана затвора и оне се по правилу изричу према споразуму о признању кривице.

 

танјуг

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*